РТ: Косово је довело до Каталоније, али Запад то неће признати

Исте земље коју су поздрављале распаде Југославије и Совјетског Савеза и инсистирале на „независности“ сада кажу да је проглашење независности Каталоније неприхватљиво. Написали су чак и правила која Каталонија треба да прати.

У петак је каталонски парламент прогласио независност од Шпаније, а Мадрид је одбио да призна декларацију о независности. Свашта се може десити следеће, од неког договора до грађанског рата.

Оно што је најзанимљивије јесте бука која долази из главних градова.

Француска, Британија и Немачка иступиле су против независности Каталоније у корист шпанског територијалног интегритета. Тако је и Вашингтон, са Стејт департментом саопштио: „Каталонија је саставни дио Шпаније“.

НАТО, чији је члан и Шпанија, саопштио је да је „питање Каталоније питање које би требало решити у складу са уставним поретком Шпаније“.

Колико се значајно разликује ова ситуација од 1999. године, када су све ове земље биле одлучне да Косово није „унутрашња ствар“ или „саставни део“ Србије, те су учествовале у нелегалном и нелегитимном рату НАТО-а како би се осигурало одвајање Косова од Србије! Или, 2008. године, када је привремена албанска влада у окупираној српској покрајини Србије прогласила независност. И све ове земље су одмах признале ту независност, а након тога су вршиле притисак на друге земље да исто то учине.

„Зашто су они толико непромишљени, вођени пролазним политичким разлозима и њиховом жељом да удовоље свом великом брату у Вашингтону, у пружању своје безусловне подршке сецесији Косова, чиме се провоцирају слични процеси у другим регионима Европе и света?“, рекао је руски председник Владимир Путин, на дискусији на форуму „Валдај“ 19. октобра, уз напомену да су „у једном тренутку заправо поздравили распаде једног броја држава у Европи без скривања своје радости“.

Истина је следећа: Исте земље, које су навијале за хаотично разбијање Совјетског Савеза и Југославије, потом су се окренуле и инсистирале на интегритету својих интереса истом жестином. Њихов став о сепаратизму није принципијелан, него опортун.

У марту 1991. године, велика већина (113 милиона становника Совјетског савеза, 77%) гласала је за очување земље. Упркос томе, у децембру те године совјетски лидер Борис Јељцин, подржан од стране САД-а, ударио је шамар својим колегама у Минску и Кијеву, распадом Совјетског Савеза по комунистичким границама република.

Иако у Југославији није постигнут такав договор, где је покушај да Хрватска призна територије етничких Срба унутар својих комунистичких граница резултирао отвореним ратом, у јануару 1992. године европски лидери су прогласили распад Југославије.
Штавише, док је Русија призната као наследница СССР-а, Запад је одбио да исту љубазност прошири на Србију и Црну Гору када је основана СР Југославија, саопштивши да ће морати поново да се пријаве за признање, иако је њихова званична независност била у Југославији за последњих 40 година. Такође, Југославија је била и један од оснивача УН-а, а њено чланство је укинуто.

Запањујуће инсистирање западних сила на произвољним границама које је направила југословенска комунистичка влада подстакло је рат и зверства. Када је 1999. године Вашингтон одлучио да силом уклони последње трагове Југославије, правило о недозвољеним границама република изненада је напуштено у корист „могло би да буде исправно“, док је НАТО окупирао део Србије и припремио да се успостави одвојена етничка албанска држава. Главни аргумент САД, НАТО и других држава, био је да је Србија на неки начин „одузела“ своје право на Косово наводно угњетавајући етничке Албанце, починвиши геноцид.

У марту 2004. године неколико десетина хиљада Албанаца је харало у српској покрајини, убијајући Србе, пљачкајући и спаљивајући српске куће и цркве. Снаге НАТО-а нису готово ништа учниле да то зауставе. Један адмирал НАТО-а назвао је погром „етничким чишћењем“, док је један званичник УН-а упоредио овај догађај са „Кристалном ноћи“ из 1938. године у нацистичкој Немачкој. Ипак, велики део западног јавног мњења и политичара није видео ништа, осим тога, да је то доказ да је Албанцима потребна независност Косова одмах!

То је постигнуто 2008. године, отвореним кршењем Резолуције УН 1244. Сједињене Државе, НАТО и већина ЕУ земаља су навијале, иако је чак пет земаља ЕУ одбило да настави са том пародијом: Кипар, Грчка, Румунија, Словачка и Шпанија.

Иако је Шпанац, Хавијер Солана, председавао нелегалним ратом НАТО-а, а шпанске трупе касније служиле као „мировњаци“ које су такође омогућиле албанско протеривање етничких Срба и других „непожељних“ с Косова, Мадрид је од тада остао непоколебљив у одбијању да призна независност српске покрајине.

Србија је поднела случај Међународном суду правде, тражећи обарање ставова Вашингтона и одлуке о независности. Током 2010. године, Међународни суд правде је подржао присталице косовске независности редефинисањем привремене владе у Приштини као „представницима народа“ и закључио да их ништа у међународном праву не спречава да прогласе независност као такву. Судије које су се супротставиле овој одлуци су истакле да је то било свесно, а Абдул Корома из Сијера Леонеа назвао је то „правосудним рукописом“. Било је прекасно: Пандорина кутија је већ отворена, међународни закон је неважећи, а почело је и са легитимизацијом грабљења територија земаља од стране НАТО-а.

У марту 2014. године, када су Кримљани гласали да се одвоје од режима у Кијеву подржаног од стране САД, а који је дошао на власт државним ударом, руске трупе су заштитиле Кримљане од неонацистичких насилника који су рушили све пред собом и уклањали неистомишљенике. Вашингтон је урлао о „руској агресији“ и инсистирао на интегритету Украјине. Берлин, Лондон и Париз су уследили.

Покушавајући да објасне да је Косово потпуно другачије, не само зато што су сепаратисти спонзорирани од стране САД, председник Барак Обама је потпуно лагао, тврдећи да је постојао одговарајући међународни референдум, а који се у ствари никад није ни догодио, осим у његовој машти.

Вашингтон наставља да тврдоглаво инсистира на томе да је Косово „јединствен случај“, чиме покушава да да изговоре над сопственим илегалним поступцима у Југославији, а касније у Ираку, Либији и Сирији.

Не само да САД нападају кога год желе, него њихови лидери говоре о „суверенитету“, док с друге стране шаљу различите заменике помоћника подсекретара како би „убедили“ вазалске владе на послушност. Запад се може представљати као чувар међународног права и реда, али то је заправо империја хаоса. Тај хаос ће резултирати само са више Косова – данас у Каталонији, Бог само зна где и када сутра – док се стварни поредак не обнови.