ЏЕВАД ГАЛИЈАШЕВИЋ: Династија Изетбеговић и Бошњаци на странпутици мржње, исламизма и тероризма

Кад се одреди циљ и утврди курс, немогуће је промијенити правац, чак и када се непобитно потврди да су сви избори били погрешни и да се срља са народом у амбис. Филозофи и афористичари би то прокоментарисали овако: „Наравно и Одисеј је лутао али није водио цијелу Итаку са собом“!!! Лутање династије Изетбеговић, тај пут на који су повели све Бошњаке, са намјером да воде и цјелу БиХ, представља батргање у политичком блату, из кога се излегла идеја о жртвовању „мира због суверености“. И мир је заувијек изгубљен у једној незрелој, од народа отуђеној политици, чије наслијеђе збуњује савременике и актере збивања, због немогућности да се прецизно утврди гдје у овом злу почиње Бакир а престаје Алија и шта је у свему томе представљало било чији индивудалитет а шта удружену и заједничку, породичну или национална срамоту.

Опљачкана земља, покрадена хуманитарна помоћ, уништена индустрија, општа бесперспективност, масовни и брутални злочини – злочини у рату-злочини у миру – стоје као непрекинута нит основног идентитета те политике, која рушећи међуљудске односе на свим нивоима и паралелама, нужно производи биједу, сиромаштво и спремност на насиље.

Изетбеговићи су радикално промијенили лице Сарајева, а јавност и грађани су као прави заведени слијепци тражили кривце међу собом, по Бакировом тумачењу патриотизма. Медији су се, што од страха, што од корумпираности, трудили да несувисле реченице и пројекције Алије и његовог сина претворе у какву-такву платформу и политичку визију.

У својој краткој и не баш важној политичко-информативној историји, почев од 07.04.1866. године и ћириличног недјељника „Босански вјестник“, до данас, Сарајево је, ипак, имало штампу и друге медије али, готово никада, није имало довољно квалитетне новинаре.

У име и под заставом те елитне интелектуалне дјелатности и професије, у Сарајеву су углавном наступали, скривајући истину, само мале, ситне покварене душе, које никада нису имале свој став о важним друштвеним питањима већ су, чувајући свој социјални статус, по правилу, кукавички, увијек били на страни јачих, на страни владајућих кругова, оних у земљи као и оних у свијету. Ко није, тај иде у притвор.

Мјењали су се људи и генерације, али тај слугански, полтронски и аферашки приступ домаћих, „босанских“ медија у Сарајеву, остао је сталан, носећи на себи печат издаје професије.

На ту срамну историју властољубља и поремећених погледа подсјетио ме, ни крив ни дужан, један, „Осврт, са Америчке веранде“ из дневног листа Аваз од 16.09.2017. аутора који носи познато, старо Бошњачко и муслиманско име Ерол (наравно, Ерол Авдовић), а који је своје ратне извјештаје писао по „гудурама и ратиштима Њујорка“, па као прави „босански патриота“ то нам написао у овом свом осврту под насловом „Геноцид без држављанства“. Иако овај наслов не дјелује смислено, на њега не треба обраћати пажњу, јер је читав осврт бесмислен.

„Осврт“ почиње са подсјећањем на БиХ и „доприносом“ који је Ерол Авдовић дао у „одбрани своје земље“, из које је побјегао довољно брзо и далеко да га не стигне ни једна граната, сањајући тешко оствариви повратак, због рата, па је ту жељу, која треба да нас увјери у његов патриотизам, ипак одбацио и, након што је рат прошао, остао је да живи у Америци а „пати за Босном“. Као прави патриота.

„Јављао сам о томе до краја 1995. године готово свакодневно одавде, с Истривера, на све радио и ТВ програме који су тад емитирали из опкољеног Сарајева! Слао те своје “ратне” извјештаје, преносећи озбиљна упозорења: прво легендарног америчког дипломате, амбасадора Томаса Пикеринга (Thomas Pickering), убрзо тамнопутог и доброћудног Едварда Перкинса (Edward Perkins), а онда и доиста опасне Медлин Олбрајт (Madeleine Albright) кад је све преузела у своје руке, 27. јануара 1993. године. Али нисам, вјерујте ми, преносио само њихове ријечи, иако сам их дословце цитирао. У себи сам узвикивао: “Зауставите овај проклети рат. Хоћу кући!“, написа Ерол у Авазу.

Политички циљ овог „осврта“ са америчке веранде је углавном двојак: да се Мјанмар (Бурма) и већинско немуслиманско становништво оптуже за геноцид над муслиманима, а затим да се то лансира преко Атлантика са бизарним и бесмисленим поређењима и оптужбама за Сребреницу. Рохинџе су ипак, само одскочна даска за оживљавање мржње према другим, са печатом Сребренице.

„Шеф Вијећа за људска права УН-а, јордански принц Зеид бин Ра’ад ел-Хусеин, ономад је рекао како се у Мјанмару догађа “школски примјер етничког чишћења”. Дакле, још не геноцид?! Враг је овдје опет у бројкама. Али још више у словима. Сјећам се како је венецуелански амбасадор Диего Арија (Arria), када се у својству предсједника делегације Вијећа сигурности 26. априла 1993. вратио из Сарајева и Сребренице, одмах рекао – у Босни је на дјелу “slow motion (успорени) геноцид”! Бројеви су тек онда почели да нас престижу. Код Рохинџа народа је обрнуто, већ их је више од 300.000 протјерано у Бангладеш, а нико од главних да то назове правим именом. Чека ли то свијет нову Сребреницу?“ (Ерол Авдовић, АВАЗ )

Са пуно патетике, за коју Ерол мисли да припада и приличи Бошњацима, исцрпљеним у рату, он пише свој „Рохинџа-Босна“ памфлет и ламент, и у познатом стилу, кроз изјаву званичника УН-а, открива „пројекат геноцид“ још априла 1993. године:

„Кад видим Рохинџа народ који сада успоређују с Босанцима и те колоне налик на сребренички “Марш смрти“ кроз џунглу умјесто босанску прашуму, опет у себи осјетим тај пригушени крик немоћи до бола. И иза њих остаје само згариште. Но, њима је, чини ми се, још горе. Људи моји, ми, Босанци, барем имамо државу, без обзира на то што нам је отимају домаће незналице. Никада, а вјероватно и нико народу Рохинџа неће подићи споменик који заслужују, од бијелог камена попут оног у Поточарима. Додуше, УН ће и њихово страдање ажурно документирати и архивирати, али ће проћи времена док се испостави дијагноза, па тек терапија, а онда – ко жив, ко мртав.“

Да не буде забуне, у овом осврту Ерол Авдовић прозива предсједницу Мјанмара, добитницу Нобелове награде за мир, Аунг Сан, о којој Борис Џонсон, шеф британске дипломатије, мисли да је „једна од најимпресивнијих фигура нашег доба”, која је због насиља над муслиманима данас “суочена с огромним изазовима у модернизацији своје земље”. Ерол је огорчен због такве квалификације прилика, као „процеса модернизација земље“, па са чуђењем пише:

„Ипак, то што нобеловка Аунг не долази у УН, на 72. засједање Генералне скупштине, јер је срамота од шефова држава и влада из 193 земље, или барем неких од њих, јер нису сви исти, као да је зрнце наде, иако је нада највећи непријатељ народа Рохинџа. Добро је што је Аунг стид нас! Али је ужасно што још неопростиво шути док будистичка већина којој она припада наставља с масовним терором над обесправљеним муслиманима Мјанмара.“ (Ерол Авдовић, АВАЗ)

И коначно, на завршетку свога „погледа са Америчке веранде“, Ерол Авдовић нам је открио зашто и чему служи тај наслов, осврта – Геноцид без држављанства.

„Замислите, Рохинџа народи су апатриди – људи без статуса, држављанства и других грађанских права у земљи у којој се овакви рађају и живе од 9. стољећа, кад су им арапски мисионари и трговци донијели ислам! То је њихов гријех? Зато би овај злочин над њима већ сада требало назвати геноцид без држављанства.“ (Ерол Авдовић – АВАЗ)

Да је овај приступ изолован и не тако чест, овакав ограничен, тешко би привукао било чију пажњу али…он је данас у Сарајеву медијско правило. Он је начин на који Изетбеговићеви грађански и исламски фанатици тумаче и агресивно промовишу стварност већ четврт вијека. Ширећи мржњу и пријетњу праве бесмислене паралеле и враћају земљу и народ у страхоте рата, да би мрзили друге и другачије а не њих.

Наслијеђе и тумачење ратова на простору бивше СФРЈ оставило је тешке посљедице и мултиплицира их свакодневно. Поглед на узроке и посљедице рата углавном зависи од тога гдје ко стоји у историји. Српске, хрватске и муслиманске (касније бошњачке) заједнице имале су конкурентске визије и интересе и свака је чувала сјећање на сопствену националну историју, сопствену културу и интерес, посебно преданост вјери и увијек живе, јуначке приче о храбрости, витештву и борби против „невјерника“.

За многе на Западу, то разметање побједом или жртвом, јунаштвом и страдањем, је превазиђена форма испољавања властитог групног идентитета и интереса. Свака вјера и свака нација види ону другу као милитантну, прилично барбарску и фанатичну у својој религиозној ревности, одлучну да подјарми, превјери или искоријени другу и, отуда, као пријетњу и ометање испуњења Божије воље. Њихово спорење се наставило задње двије деценије. Припадност исламу, начин разумијевања своје вјере и њеног практицирања, био је посебан проблем у сложеним односима између три народа.

Мада се ислам у БиХ тумачи као аутохтона „европска верзија“ османског модела и Ханефијског мезхеба, коме треба модерна исламска реформа као одговор на изазове живота у хришћанском окружењу, нужност евро-атлантских интеграција и понашања западних друштава и држава у цјелини.

Иако се коријени потребе за реформом представљају као тренутна потреба и израз актуелног тренутка, оптерећеног ратним искуством, они су, у ствари, дубоко исламски (ревивалистичка, селефијска традиција) али и западни (одговор на европски колонијализам). Ислам посједује богату, дугу традицију обнављања (теџдид) и реформе (ислах). У односу на Запад уобличила су се четири различита муслиманска одговора: одбијање, одступање, секуларизација и позападњачење те исламски модернизам.

Вјековима су појединци (теолози, учени правници, суфије и каризматични проповједници) и организације предузимали обнову заједнице у временима слабљења и опадања, реагујући на очигледан јаз између исламског идеала и стварности муслиманског живота. Као у свим стварима, повратак исламу, то јест, основама – Кур’ану, животу Посланика и раној исламској заједници – понудио је модел исламске реформе која, апсолутно, противрјечи прокламованим политичким циљевима и начину представљања властитог исламског друштва као грађанског и европског. Проблем се јавио у избору средства.

А средство је постао и тероризам: намјерно и систематско убијање, сакаћење и угрожавање невиних људи како би се у њих утјерао страх, ради јасне политичке сврхе. Фанатичне муџахединске и вехабијске групе, државни агенти и шири исламистички покрет, уз подршку јавности, политике и религије, настојали су осмислити и реализовати политичке и војне циљеве које је, по њиховој процјени, немогуће постићи у постдејтонском миру, на редовним политичким форумима. Када су те своје амбиције пренијели на шире бојно поље цијеле Европе, привукли су пажњу и постали позната метафора свјетског тероризма.

Велики број организација иза којих стоји СДА данас су покриће за неконвенционално дјеловање и низ координисаних акција политичког, психолошко-пропагандног, оружаног, економског, обавјештајног и субверзивног карактера које се подузимају против противника, хришћанских политичара, друштава и држава у сусједству, углавном ради остваривања психолошких, економских, социјалних и политичких циљева. На овом плану, у шеми функционисања ове структуре, рат без престанка и компромиса не престаје никад и води се стално: на тактичком, оперативном и стратешком нивоу.

Тероризам је увијек политички чин, чак и када показује друге мотиве, као што су вјерски, економски или друштвени. Тероризам није ни филозофија ни покрет. Тероризам је средство.

Опредјељујући се за овај алат, ово средство наводног остварења колективних циљева, Бошњаци су ископали велики јаз између себе и других у начину разумијевања шта су они данас и шта је уопште бошњачки идентитет, којој цивилизацији припадају, шта знају о себи…

Био је то знак да је вријеме неких тема и дилема, које истичу страдање једне стране и фаворизују послушност западним силама заувијек прошло; геополитиичка констелација је промијењена; односи међу великим силама и регионалним лидерима потпуно су другачији.

А војници Алије и Бакира још увијек, на исти начин, истом реториком, грчевито бране пропагандну конструкцију грађену од деведесетих година и срушену као безначајну и непотребну данас, у овим условима. Ти фанатизовани војници, који вјерски радикализам задовољавају и манифестују и на другим континентима, у друштвима којима не припадају и о којима не знају ништа, јуришају, истовремено, на хришћанске симболе и различитост.

Њима још увијек није објављено да је Алија Изетбеговић давно умро и да ово што ради Бакир Изетбеговић није понашање жртве него заједнице која је у оквиру себе допустила развој таквих екстремних процеса којима су уплашили Европу, која је пред дилемом како да ућутка заједницу за коју је властитом пропагандном машинеријом изградила мит жртве, а која се данас претвара у исламски бич над главом цјеле Европе.

У Сарајеву не разумију да Иран више није на оном мјесту на коме је раније био: да је бранећи себе, своју безбједност и државни суверенитет, затражио и добио помоћ од Русије. Уосталом, истим путем, послије покушаја државног удара иза кога су стојале западне владе и службе (САД, Њемачка, Француска и Велика Британија), кренула је и званична Турска, спасавајући Ердоганов и живот и режим.

Зато Бакир Изетбеговић данас има озбиљну дилему: да ли да чува партнерство са Саудијском Арабијом, која је његовој сиромашној породици даровала огромно богатство, кроз хуманитарну помоћ у новцу и роби, или да се окрене Турској, гдје је „династија“ депоновала главнину свог богатства. Иако је везан „пупчаном врпцом“ за Ердогана, ипак одлука о приоритетном партнерству није нимало једноставна.

Ердоган је анатемисан на Западу, чак и Сарајеву, као диктатор, а о диктатури династије Абдулазиз и краљу Селману нико не говори ни ријечи. Ни на истоку – ни на западу.

То што Саудијска Арабија има утицај на Исламску заједницу БиХ не чини ову ситуацију толико тешком колико је чини евидентно партнерство те тоталитарне и примитивне државе са западним силама, посебно на плану заједничке изградње вехабијске и терористичке инфраструктуре у БиХ, која може бити употребљена против самог Бакира и његових слуга. Зато је најважније питање за Бакира, тог бошњачког вођу, како га назва бивши Реис Мустафа еф. Церић: може ли од Запада изоловани Ердоган бити гаранција пред сасвим сигурном одмаздом коју би провела Саудијска Арабија уз помоћ САД на тлу БиХ, када би Бакир покушао ограничити дјеловање и утицај ове злокобне монархије и повео Бошњаке у загрљај Турској. Свакако и у загрљај Русији, а то ову једначину чини много компликованијом и са пуно више непознатих чинилаца у њој, нарочито ако се настави са непријатељством према српском народу и Републици Српској.

Послушност према Ердогану, уз сарадњу са Ираном, може представљати стабилност само ако Бошњаци буду имали подршку и пријатељство Републике Српске. Само заједнички наступ Срба и Бошњака уводи у компликовану једначину нестабилног Балкана и Србију и Русију, а тиме утиче на способност „назор државе“ да гарантује мир и стабилност упркос свим геополитичким потресима и плановима НАТО пакта да за своје потребе покрене сукобе па чак и рат на Балкану. Наравно, и договор са Хрватима те јасно увјерење да бошњачко-српски договор није направљен на штету њих и било кога.

Уз финансијско присуство и подршку Кине, то може представљати једини пут у стабилност.

Да не разумије у каквој се ситуацији налазе Босна и Херцеговина, Бошњаци и он сам, Бакир је показао агресивним обавјештајним операцијама против Србије а затим и против Хрватске. Наставио је са бахатим приговорима упућеним Аустрији и Себастијану Курцу, затим Милошу Земану, да би завршио заоштравањем сукоба са Хрватском око Пељешког моста, на исти начин на који су његови незрели национални бојовници отворили сукоб са Црном Гором око границе и покушали да освоје и присвоје Суторину.

И ево нас поново на терену разумијевања самих себе и својих интереса.

Њих не могу тумачити ни реализовати приземни демагози и паразити, иза којих стоји наслијеђе Алије Изетбеговића и СДА као радикални вјерски покрет са политичким циљевима, који још увијек није постао странка нити ће у догледно вријеме то постати.

У покушају да прикрију свој вјерски екстремизам, разни теоретичари који вире испод кишобрана давно формулисане политике СДА, чак и када раде за политичког противника, упорно покушавају, из привидног грађанског дискурса, тумачити међународне прилике и појаве, забринути из сасвим „људских разлога“ за муслиманску браћу Рохинџе.

Ко је уосталом икада од Бошњака у своме животу видио како изгледа један Рохинџа?! Шта више, не постоји дилема да ли треба дићи глас против страдања невиних људи, становника Мјанмара – наравно да треба. Оштро и јасно, до те мјере да се затражи одузимање Нобелове награде за мир предсједници те земље, или да се коначно схвати да је та награда често долазила у руке безначајних људи а понекад и стварних злочинаца према миру. И да је та награда: политика.

Али како то да квази-муслимански интелектуалци и новинари увијек бране муслимане нападајући немуслимане?! Гдје је био „Босанац Ерол“ када су радикални исламисти разарали Авганистан и иселили два милиона људи, и Талибана и Паштуна или… када су радикални исламисти, са једне стране шиитске милиције а са друге Ал Каида Ирака, све уз помоћ Американаца, разарали Ирак и протјерали три милиона Ирачана, па то наставили у Сирији, гдје су припадници Ал Каиде, Исламске државе и Нусра фронта убијали невини народ, уз помоћ Американаца, Британаца и Израела, те истјерали више од осам милиона људи, што чини готово трећину становништва те земље. А злочини Саудијске Арабије у Јемену… злочини Исламске државе у Нигерији, Либији, Малију… са хиљадама мртвих и милионима протјераних.

Запита ли се ико, на страницама пропагандних и обавјештајних билтена запада и Турске који се штампају и објављују у Сарајеву, МОЖЕ ЛИ СЕ И ТО НАЗВАТИ ГЕНОЦИДОМ?! Геноцид муслимана над муслиманима можда није упутно помињати, јер је то срамота.

Ови јадни „мислиоци“, наводни Бошњаци, тако радо користе ријеч геноцид да су га открили у Мјанмару прије било кога и претворили у квалификацију за општу политичку употребу, срачунату да оживи дисквалификације блиских народа и изнуде у БиХ низ политичких уступака који теже унитаризацији земље и наставку њене тихе и агресивне исламизације.

Зато ови лажни Бошњаци, та „патриотска дијаспора“, требају и Рохинџе и Мјанмар (Бурму), како би сакрили своје незнање о властитом идентитету и да га наставе истицати као Алијину агенду: Исламска Република БиХ: Република али и Исламска.

Бошњачки идентитет, у сваком смислу, представља посебност тј. различитост и треба га узети у обзир као историјски лик, упркос снажној манифестацији само вјерских осјећања, јер нико га данас не оспорава осим вехабија, радикалних исламиста који национална осјећања и националну свијест одбацују као нешто што није својствено муслиманима. За исламисте не постоји бошњачки национални дух ни бошњачки национални идентитет.

Управо зато „Бошњаштво“ као и друге форме испољавања националне свијести они осуђују и одбацују, јер су њихови ментори и газде свјесни да та форма идентитета није „поуздана“, јер није нешто што сваки декларисани Бошњак има у себи јасно дефинисано, заувијек дато и потпуно одређено, већ представља развој и формулисање властитог односа према себи, заједници и према другима. Многе, видљиве, смјене и промјене.

У стварности, ниједан национални идентитет не представља нешто што може бити створено, а поготово не представља вриједност која се наслијеђује. Национални идентитет, као сублимација индивидуалног и друштвеног искуства, представља систем рационалних и емотивних реакција у развоју и способност за преиспитивањем и реинтерпретацијом сазнања о себи уз неизбјежне компромисе. Он има своју свјесну и несвјесну димензију али појединачна перцепција припадника заједнице је ипак промијењива.

Разумијевање себе у заједници, иначе, мора се тумачити као процес у којем се личност постепено али стално изграђује у настојању да буде и разумије своју друштвену посебност у односу на шире заједнице народа и држава тј. човјечанство у цјелини.

Данашњи Бошњаци као народна заједница представљају идентитет који се обликује у многим процесима које диктирају и дјелимично управљају њима: вјерска хијерархија моћних диктаторских, исламистичких друштава и држава (Саудијска Арабија, Турска и Иран), затим дипломатска машинерија Запада (САД, Велика Британија и Њемачка) и на крају унутрашњи вјерски и политички фактор (породица Изетбеговић, СДА, Исламска заједница). На унутрашњем плану, СДА представља најмоћнији инструменат обликовања колективног идентитета Бошњака.

Цјели народни морал заснива се на вриједностима које су од користи стаду: просијечан Бошњак, као и маса, не мучи се много питањима савјести. Он слиједи вођу јадном логиком оданости и реагује познато – што се нека особина чини опаснија по стадо, то је стадо жешће осуђује. Мржња према супериорнијим користи пропагандна оруђа осуде као што су: сумњичење за наводну издају свега и свачега, негирање заслуга, креирање тезе о опасности која је огромна; „човјек мора стријепити и осјећати се лоше“.

Криза бошњачке националне свијести као такве је толика, да је о њој забрањено озбиљно, аргументовано говорити, уз ризик да доведе у питање њену стварну утемељеност, цјелокупан начин на који је она дефинисала и схватила себе или одредила свој задатак у историји. То важи за све форме и манифестације воље тог идентитета, који је данас евидентно огрезао у дефетизму, кукавичлуку, мржњи и сасвим екстремној, ирационалној и мистичној форми властите вјерске праксе.

Шта творци и носиоци те свијести могу да кажу о људима као субјектима слободе, који су игром случаја и сплетом историјских околности постали Бошњаци?!

Пука просјечност као слика странке и њој лојалног народа, као слика о опстанку и напретку, не може рећи ништа ново или битно, пошто она апстрахује само из себе и за себе од свога примитивног себства. Зато упорно тражи савезнике у рушењу или дестабилизацији Републике Српске, приређујући свом народу осјећај незадовољства што Република Српска функционише као једини стабилни државно-правни субјект у земљи. Кроз овакву политику, ни народ ни странка нису свјесни једине констелације која би их начинила побједницима. Без јасног партнерства са Србима, које подразумијева прихватање руке помирења из Београда и Бањалуке и одбацивање азијатске мржње, Бошњаци ће, и овај пут, остати историјски и политички губитници у новој епохи промијена.

Њихови савезници, политички лилипутанци, сада већ схватају: Република Српска их је поразила јасним циљевима и снажном политичком визијом предсједника Додика.

На крају свега ипак остаје ружна слика БиХ као политичке мочваре коју су за себе изградили Изетбеговићи, понашајући се као крокодили који су успјели прогутати властити народ али су изневјерили обећање дато радикализираној бошњачкој сиротињи, да ће њихова жртва бити уграђена у темеље нове Босне и Херцеговине: Без Срба, без Хрвата… и без било које друштвене групе способне да поквари хармонију стварања Исламске државе. Тај опасни пројекат је пропао; то виде разумни, али још увијек не признају злонамјерни.

Тагови: Џевад Галијашевић