АНЂЕЛКОВИЋ: „Рјешавање питања Космета усагласити и повезати са Српском“

Политички аналитичар Драгомир Анђелковић оцијенио је да по питању Косова и Метохије минимум испод кога Србија не треба да иде морао би да буде вишеслојан, што у првом реду значи да је статус дијела Косова и Метохије понуђеног Албанцима, који би послије свестране дебате и анализе био прецизније дефинисан, потребно повезати са статусом Републике Српске.

„Рјешење које Србија понуди или прихвати за Косово и Метохију, уз услов да се дефинише или усагласи са Бањалуком, може се имплементирати само ако буде и када буде аналогно решење издејствовано за Српску“, истиче Анђелковић, напомињући да је Србија дужна да једнако брине и о будућности Српске и Срба у региону колико и о себи.

Што се тиче сјевера Косова, Анђелковић наводи да би он априори био третиран као ма који други дио Србије под јурисдикцијом Београда.

„Реалност је да га Срби држе као што и сва три конститутивна народа у БиХ у пракси контролишу своје дијелове те сложене заједнице, а Албанци већи део Косова и Метохије /али немају могућност да на међународном плану једнострано заокруже свој сепаратистички пројекат/“, појашњава Анђелковић за београдске медије.

Друго, истиче овај политички аналитичар, најважнији српски манастири који се налазе у албанском окружењу добили би екстериторијалан статус, а монаси и други њихови житељи имунитет и највиши степен заштите.

„Није реално /иако би било примјерено/ да у случају усвајања радикалног решења за већи део Косова и Метохије /и истог за Републику Српску/, за њих издејствујемо статус по узору на Латерански уговор /1929/ закључен између Италије и такозване Свете Столице, али не видим зашто у игри не би био, наравно коригован, пакет /персонално проширен, измењен и осавремењен, а без финансијских одредаба/ права који је Ватикан добио од Италије ‘Гарантним законом’ из 1871“, наводи Анђелковић.

Он је додао да се подразумијева да иза тог сегмента рјешења, војно-политички и на друге начине, а с циљем његове неповредивости, свакако мора да стане „клуб“ великих сила.

„Коначно, трећи ниво предложеног решења се односи на права некада конститутивних југословенских народа у државама насталим распадом Југославије у којима су сада мањине или би раздруживањем БиХ и /ре/дефинисањем статуса Косова и Метохије то постали“, наводи Анђелковић.

Он напомиње да би сви ти народи имали највиши могући степен мањинских права који постоји у некој од напредних земаља ЕУ, уз досљедно поштовање права – а то ни у једној држави региона сада у потпуности није случај – на сразмјерну заступљеност у јавним службама, органима државне власти и локалне управе.

„Тако би било онемогућено дискриминисање /до својеврсног идентитетског геноцида/ какво се, примера ради, сада спроводи над Србима у Црној Гори, али и све оно што припадници других народа сматрају да је евентуално негативно, а погађа их у Србији“, појашњава Анђелковић.

Према његовим ријечима, ради избјегавања осјећања да су на било који начин грађани другог реда, али и у оквиру цјеловитог рјешења спорова, Србија би све речено требало да понуди албанској и другим националним мањинама на територији коју контролише, инсистирајући на истовјетним правима за Србе у матичним земљама тих мањина.

„Овај предлог за размишљање полази од стања на терену, али и жеље да се избегну сукоби. Уједно, искључује национални мазохизам који се врло често, из неког разлога, очекује од Срба, па се предложена решења неретко заснивају на нашим једностраним жртвама“, нагласио је Анђелковић.

Он је запитао зашто би то прихватали ради ЕУ или било чега другога, истакавши да реалност није синоним за капитулацију.

„Уосталом, без договара с нама Брисел неће ни интегрисати, нити трајно смирити – што му у све турбулентнијим глобалним односима постаје битно због стабилности саме ЕУ – наш регион. А нама циљ мора да буде да узимајући у обзир и то, на цивилизован начин заштитимо своје интересе, а не да другима олашкамо да их угрозе“, закључио је Анђелковић.