ДАРКО МИЛИЧИЋ: Косово је света српска земља, не посетити Косово – остала би велика празнина код мене

Дарко Миличић, прослављени српски кошаркаш, је у посету Косову и Метохији дошао почетком јуна, као члан Православног удружења „Свети Сава“ из Новог Сада. Удружењу се, како нам је рекао, прикључио пре три године, када је по завршетку кошаркашке каријере, одлучио да више времена посвети Богу. Само удружење, повезано са Српском православном црквом, нарочито са манастиром Хиландаром, омогућило му је да често ходочасти, не само у Хиландар, већ и у Свету земљу, Русију, али и да обилази храмове и друге светиње везане за Православље. Иако је иза себе оставио богату каријеру, овај скромни дугајлија, се међу људима у Великој Хочи и Ораховцу понашао као један од њих, не придајући велики значај својој слави. Ово је његов други обилазак косовско-метохијских светиња, а на моје питање, шта је за њега Косово, рекао је:

– Косово? Косово је света, српска, земља. Част и слава свим светињама, али не посетити српске светиње на српском Косову, била би велика празнина код мене. Тако да указала ми се прилика да сам други пут овде и даће Бог да ће бити још стотину пута.

Које сте светиње до сада посетили на Косову и Метохији?

– Посетили смо манастире Грачаницу, Драганац, Зочиште, Свете Архангеле, Дечане, Пећку Патријаршију, цркве у Великој Хочи, Ораховцу, саборни храм Светог Ђорђа и Богородицу Љевишку у Призрену. То је за сада, има још тога, Богу хвала, обићићемо.

И како те светиње делују на неког ко дође издалека, ко је прошао свет?

– На мене делују невероватно, зато што сам дошавши овде, видео кроз шта су пролазиле. Нажалост, видео сам и ово непријатељско окружење у којем се данас налазе… Али ето, то је тако. Доста је било искушења, али опет чињеница да оне постоје, да имају историју, даје јако велику, духовну, тежину. Сви су ми говорили (част свима) „Све си прошао иди на Косово!“. И хвала Богу, дошао сам, и све што су причали је тако, пута два. Одушевљен сам.

Да ли је нека светиња оставила посебан утисак на Вас?
– Све су оставиле невероватан утисак на мене, ваљда што ја улазим са страхом Божјим у сваку светињу и са великим страхопоштовањем према Господу и сваку светињу доживљавам на исти начин, јако лепо, јако духовно. Не бих издвајао ништа, свуда сам се осећао као код куће.

Јесте ли се сусретали са људима по Косову и Метохији?

– Јесам, највише са дечицом, и невероватно је, како су ова дечица овде пресретна, како из њих нека љубав, нека срећа, зрачи. А кад сам дошао, кад сам видео у каквим условима живе, колико им је ограничено кретање, мени је то невероватно. И онда схватим, колико су наша деца, тамо, Богом благословена, с обзиром да имају слободу кретања, да имају све остало, а опет нису задовољна у неким стварима. А ова дечица овде, затворена су, не у селу, него буквално у дворишту свом, а опет из њих зрачи нека љубав, нека срећа, благослов. Не спорим ја клинце наше из других делова Србије, али сви би требало да виде како наши живе овде, па да се захвале Богу и да кажу „Хвала Богу, ја имам слободу кретања, не гледам где се крећем, ко ми је иза леђа, а ова деца немају“. Ал опет, биће како драги Бог каже. И даће Бог, да то све буде добро. Ја своју дечицу покушавам да учим да треба да буду захвална Богу на свему, кад се крене од хране и свега осталог, да нека деца нису у приликама, нити да имају такве оброке, немају хране, немају слаткише у обиљу, и оно што је најгоре, да немају слободу кретања. Видевши услове у којима ова деца овде живе, мислио сам да су та деца, како да кажем, некако туњава, мало повучена, међутим радује ме, да видим код њих срећу, љубав без страха.

У оквиру посете Ораховцу били сте позвани од матураната Гимназије на њихову прославу матуре. Како бисте нам то вече описали?

– Чудно је било, с обзиром да знам какве су матурске вечери у другим крајевима и с обзиром да су ми професори испричали какве су биле матурске вечери некад овде у Ораховцу. И то „некад“ није било пре 50 и 100 година, него пре десет и петнаест година. Невероватно, али ваљда то заслужујемо, не знам, видећемо. Кад се ми поправимо, онда ће и Бог „мало да спусти лопту“, да нам дозволи неку слободу, вратити наше све. Како наш народ каже „што је отето проклето је“, али ми ваљада не заслужујемо да то буде враћено још. Какви ми будемо, тако ће нам бити.

Играли сте кошарку са гимназијалцима и омладинцима на кошаркашком терену у Великој Хочи. Како је тај вид спортског дружења утицао на Вас, као на неког ко се професионално бавио кошарком?

– Супер је било. Играли смо кошарку, дружили се. И мени и момцима који су са удружењем „Свети Сава“ дошли, а који су се укључили у тај меч, је драго да можемо да посветимо пажњу и времена овој омладини овде, овој деци. И опет кажем, жао ми је кад видим да деца у том узрасту немају слободу кретања, и немају услова да се баве спортом. Не причам само о нама, него генерално.

Често Вам људи пребацују да сте националиста?

– Ја јесам националиста, али не како људи схватају, већ у смислу „волим своје, поштујем туђе“. Али док људи не схвате, и док ми дозвољавамо политичарима да нас завађују и доводе у ситуацију да нико с никим не разговара, то ће бити овако. Док буду злоупотребљавали народ у сврху своје добити, присвајању пара, злата и народних ствари, нема ту среће. Ја не причам на основу нас, него генерално, али људи су слепи код очију својих и не виде шта се дешава, И колико сам чуо, ни Шиптари на Косову не живе идеално, али су овде они заслепљени причама тих њихових политичара и све то иде у неко лудило. И све док и ми, и Шиптари, Турци… не схватимо да ти страни државници, наравно у комбинацији са домаћим државницима, више мисле на себе него на народ, биће мржње, нетрпељивости и рата. Само они из тог рата излазе као победници, и све док влада нетрпељивост, и док комшија са комшијом не може да разговара, ту нема среће.

Знам да не причате пуно о томе, али бавите се и хуманитарним радом. И ови Ваши доласци на Косово и Метохији имају хуманитарни карактер, а и за ученике основних и средњих школа из Ораховца и Велике Хоче сте уприличили тродневну екскурзију у Новом Саду. У нашој земљи се све чешће људи живе од хуманитарне помоћи. Да ли наша држава може другачије да све то организује?

– Може то другачије, али не пита се наша држава превише. Интерес других је да буде овако, а ником није добро, ни њима ни нама. Ја сам прошао овде и видео да је на Косову и Метохији мешано становништво. Не причам ја о етнички српском Косову. Косово је српско, па српско, некоме се то можда не свиђа, Косово је Србија и ту је тачка. Могу они овако физички да га насилно преузму, али Косово је света српска земља, и духовно га никад неће узети, али знам да је тако. Знам да се овде живело заједно и нормално. Али док год народ не прогледа на своје очи, ништа. Народ је обневидео и док не каже „пусти српске политичаре, пусти шиптарске, пусти Американце, пусти великодушне хумане Европљане! Ми као ми, треба да живимо овде, ми као ми, треба да помажемо једни другима!“. Што сад одједном нешто се насилно одузима, нешто се насилно отима, силом изабране границе се праве… Све то Бог гледа! Па све нека извињавања, нека опраштања… само Бог је тај који прашта, не ми да праштамо, они да траже опроштај од нас… Бог је тај који прашта, ако заслужујеш прашта, ако не заслужујеш не прашта. Мени је драго да сам овде, не осећам никакву нетрпељивост, страх, максимално сам опуштен. Знам због чега сам овде, знам свој пут и осећам се као у кући.

Споменули сте мало пре вашу породицу, дечицу, да ли бисте волели и да ли имате у плану да децу доведете овде да виде светиње?

– Да, али све то узимам с резервом. Чекам да деца мало стасају, да и они мало одрасту, да кад их доведем овде у ове светиње наше, да и они схвате где су били. Не бих желео да их доведем као још нестасале клинце, тј. бебе, да само прођу и кажу „био сам на Косову“. Хоћу да их доведем, да кажу где су били, како је то духовно тешко и јако. Има времена за то. Нека гледају мој пример, ако прихвате, прихвате, ако не прихвате, молићу се за њих. Не може ништа на силу да се ради у животу, па не може ни то. Молићу се за све нас, за њих, они су ми све, породица ми је све. То је један од разлога зашто сам и ушао у веру. Наравно, био сам у вери и раније, али нисам имао прилику за дубљи улазак и схватање која је то тежина. Они су ми један од разлога да кажем „ја се молим за вас“. Ја сам ту више небитан, они су ми најбитнији, дечица, породица, фамилија, ја као ја, биће како Бог да.

Оставили сте кошарку, повукли сте се из света спорта и породица Вам је на првом месту. Чиме се сада бавите?

– Бавим се пољопривредом, воћарством, интензивном производњом јабуке.

И може ли од тога да се живи?

– Па може… ја сам задовољан, треба бит задовољан. Искушења увек има, али опет кажем, Бог те негде мало куша, треба да издржиш, након тога Он то све врати. Само треба да схватиш да су то искушења, која су нормална. Бог само хоће мало да те тргне, да види колико си спреман на одрицање, колико си спреман на неки рад физички и ако се ту покажеш момачки, врати ти после тога све дупло. Тако да тако ја тако схватам то. Та фабрика под ведрим небом је увек ризик, не можеш ти против природе, можеш на неки начин, али не можеш у потпуности. Тако да задовољан сам.

Шта бисте за крај овог нашег разговора поручили народу који живи на Косову и Метохији?

– Шта да поручим? Најбитнији је мир, од тих злих, тешких и пакосних ратова нико не профитира, сем неких злих људи. Само будале могу да се хвале са тим. Од тих ратова, тих глупости, нема користи. Људи треба да крену од себе. Да свако погледа себе у огледалу и да каже „јесам ли стварно ја тај који мрзи, јесам ли ја тај стварно који не воли тог Србина, тог Шиптара, јесам ли то ја, или је то нека пропаганда што сам чуо на телевизији?“. А не да се човек води стварима које је чуо на телевизији, то је основно. Од мира ништа лепше нема. Да се људи међусобно помажу, без обзира које су нације и вере, то је по мени број један.

А шта одавде поручујете Србима у другим деловима Србије о Косову и Метохији и уопште о животу?

– Србима у другим деловима Србије поручујем да дођу и обиђу српско свето Косово, да обиђу светиње, да се не боје. Да оставе те приче у новинама које заплашују људе „немој ићи опасно је!“. Па опасно је свуда, и у Београду можеш шетати па те на пешачком прегази ауто. Ако је неко верник, нека дође и посети, после тога људи се мењају. Кад прођу кроз ове светиње, које су прошле кроз велика страдања и вратиле се у оно стање какве су пре биле, када виде духовна Божја чуда, заиста ће постати другачији и бољи људи. А једино као бољи људи можемо да стварамо бољу будућност.

Оливера Радић