А САД ОБРАЧУН: Харадинај против Тачија

Два главна лидера косовских Албанаца имају много тога заједничког — ратну прошлост, мржњу према Србији, коалиције које су имали, и само једну ствар која их сада раздваја: борбу за власт.

Ослобађање и повратак Рамуша Харадинаја, лидера Алијансе за будућност Косова теже је, чини ми се, пало Хашиму Тачију него нама Србима. Харадинај је постао национални херој данашњег Косова. „Мученик“ режима Србије, персонификација још једне победе Албанца над Србијом и Србима. Нема шта, са таквим ореолом постаје више него незгодан политички противник за Тачија који кани да расписује ванредне парламентарне изборе на Косову.

Чак и да их не распише, чекају га редовни локални избори, где ће неминовно укрстити снаге са Харадинајем, иза кога је стала цела опозиција. И нација.

Док је Харадинај славио своју „поновну победу над Србијом“ а приштинско небо врцало од ватромета у његову част, Тачија није било нигде. А клео се, док је Рамуш у Француској чекао одлуку суда, да ће „зауставити преговоре са Београдом“ ако Харадинаја одмах не пусте на слободу. Кривио је Хашим опет покојног Слободана Милошевића за „терор над Албанцима“, Харадинајево име изговарао са дубоким поштовањем…

Додуше, овако нешто је и очекивано. Ако опозиција на Косову остане при своме да Харадинај буде заједнички кандидат опозиције на изборима, Тачију ће бити веома тешко да политички профитира. Чињеница је, он у рукама више нема ништа са чим би пред народ. Ни визну либерализацију, ни споразум о демаркацији границе са Црном Гором…

С друге стране, већ помало заборављени Харадинај никада није био снажнији, а с обзиром и да има и дебео политички разлог да се освети Тачију, тешко да ће се, како прижељкују неки косовски аналитичари, две стране ујединити.

Борба за моћ, лидерство између двојице исписника, почела је још док су били у униформама ОВК. Тачи је тада био виспренији, па је знао и где да циља — право у загрљај Медлин Олбрајт, тада веома моћне жене на политичкој сцени. Управо по њеном савету, Тачи је 2000. године, после серије свађа са Харадинајем, неколико месеци провео у Немачкој, из опреза.

Но, када су се страсти мало смириле, Тачи и Харадинај покушали су да направе коалицију 2004. године, када је Рамуш уз подршку Хашима изабран за премијера, али је на тој функцији провео само сто дана јер је морао изненада (прича се да је томе кумовала Олбрајтова јер је видела да ће њен штићеник политички нестати ако Харадинај опстане) да се суочи са суђењем за ратне злочине у Хашком трибуналу, где је неколико година касније ослобођен свих оптужби.

До другог савеза дошло је 2012. године, када је поново договорена коалиција о заједничкој влади Демократска партија Косова (Тачи) и опозиционе Алијансе за будућност Косова (Харадинај), по којој је Харадинај требало да буде премијер, а Тачи да се већином гласова у Скупштини изабере за председника Косова. Међутим, ствар је пропала јер Тачи није имао поверења у Харадинаја да ће испоштовати договор и да ће му његова странка дати већину у Скупштини приликом избора за председника. Дакле, Тачи је хтео да игра на сигурно.

Несугласице два ривала и сада су исте. С тим што је Тачи успео себе да позиционира уз помоћ странке Исе Мустафе на место председника Косова. Харадинај је остао у опозицији, пре свега јер је за Запад био превише „радикалан“ и „непослушан“. Но, управо такав став дао му је снагу у косовском друштву, а хапшење у Француској по оптужници Србије дошло му је као „кец на једанаест“.

С друге стране, одлука Француске да пусти Харадинаја Тачију је створила главобољу јер са садашњим партнером Исом Мустафом није у најбољим односима, а због неуспеха на политичком плану и преговорима са Србијом створио је отпор својих гласача. Тачи фактички нема коалиционе залихе, ако изузмемо „Самоопредељење“ које би могло да се „преврне“ на Тачијеву страну ако буде повуци-потегни и поред размирица које су наочиглед имали, а за које многи тврде да су фингиране. Међутим, ни „Самопредељење“ му не би помогло да има већину у Парламенту, с обзиром да су због инсинуација да су Тачијеви прилично слабо котирани на политичкој ранг-листи.

У овом моменту на Косову власт може да освоји готово самостално странка Рамуша Харадинаја. Да Харадинај није опростио Тачију то што га је већ два пута „испалио“, јасно говоре и поруке које је слао из Француске, називајући га „издајником и марионетом Србије“, док је Тачи изјаву његовог брата Даута Хардинаја „да на Косову неће бити ниједног Србина“ уколико његов брат Рамуш буде изручен Србији, прогласио „подстрекачком на бес, мржњу, освету која нас враћа у горку прошлост“.

Тачијева странка је разбијена на неколико делова, а сви који су отишли од њега сада су на страни Харадинаја. Сасвим је друга прича ко стоји за Харадинаја на међународном плану, а ко даје ветар у леђа Тачију.

Харадинај нема намеру да прокоцка стечену популарност и већ је кренуо у кампању. Само два дана након повратка на Косово, бивши вођа ОВК обишао је гробове „икона“ овог покрета гроб Адема Јашарија и „првог команданта ОВК“ Захира Пајазитија.