ГОДИШЊИЦА ЈОШ ЈЕДНОГ СРПСКОГ СТРАДАЊА: Да се нисмо бранили 17. марта све би нас протерали

Стратешки циљ Албанаца био је да се цела Чаглавица запали, а да се онда крене на околна села — Лапље село, Преоце, Грачаницу, и даље према Липљану, Гуштерици, Лепини и они су мислили да ће све то да очисте.

Ништа није било необично тог дана, нити смо имали било какву дојаву да ће се нешто тако десити. То јасно говори о албанској конспирацији и показује у коликој су тајности све то припремали. Врло је чудно да, рецимо, у Косовској полицијској служби у којој је било пуно Срба, чак ни они ништа нису знали и нису начули шта се спрема.

Овако се Ранђел Нојкић, политички аналитичар с Косова и Метохије, присећа 17. марта 2004. године. Тог дана он је био на протесту у Чаглавици, који је био организован због пребијања једног Србина. Када су хтели да се разилазе, из правца Приштине су масовно и организовано долазили Албанци.

„Тог тренутка смо се одмах окренули и вратили се назад, стали смо и заузели положај, најбољи да одбранимо оно што се може одбранити. Могу да вам кажем да је захваљујући том протесту, на којем смо се задесили, Чаглавица одбрањена. Било је на почетку неких пет-шест кућа запаљено, али остали део села је одбрањен. Упркос чињеници да је Кфор био присутан, нису успели било шта да ураде. Али према информацијама које смо касније добили, Кфор је био саставни део те акције. Они су у неким деловима Косова и Метохије прво избацивали Србе из кућа, не да би их заштитили, него да би по напуштању домова те куће биле потпуно спаљене“, каже Нојкић.

Он указује да су Албанци били потпуно изненађени одбраном Срба, али и да се КПС одмах поделио, па су српски и албански полицајци прешли свако на страну свог народа.

„Морам да кажем да је било припадника међународних снага који су били веома блиски са Србима и давали су им одређени инструкције како да се заштите. Све је трајало доста дуго, док се није појавио амерички Кфор. Оног тренутка када се први амерички војник појавио, Албанци су престали са свим активностима. То је било у предвечерје 17. марта. Већ смо имали информације да се у Митровици и у осталим крајевима где су Срби такође воде жестоке борбе тамо где су могли да се организују, нису били напросто протерани“, каже Нојкић.

Срби су тог дана потегли оружје и то је многе од њих спасило. Плашили су се последица, али Нојкић каже да их нико због тога није дирао. По њему, то јасно говори да је све било организовано, али да је у једном тренутку измакло контроли. Он претпоставља да су Албанци можда прекорачили одређене договоре које су имали са представницима међународне заједнице.

Срби у тешким тренуцима показују јединство и тих дана заборавили су све политичке, страначке размирице и све друге разлике.

„После годину и више дана, када смо са политичким представницима Албанаца отворено разговарали о томе, они су били врло изненађени. Њихов стратешки циљ је био да се цела Чаглавица запали, а да се онда крене на околна села: Лапље село, Преоце, Грачаницу, и даље тамо према Липљану, Гуштерици, Лепини и они су мислили да ће све то да очисте. Међутим, тај талас је био заустављен на самом почетку у Чаглавици. Ми смо тај пут Приштина—Скопље неких пет-шест дана држали под потпуном блокадом и контролом. Нисмо дозволили да неко прође и после пет-шест дана није то могло да се издржи кад се ситуација смирила и тензије пале, онда је саобраћај кренуо“, подсећа Нојкић.

Када је реч о верским објектима, Нојкић каже да су у Призрену и Богородица Љевишка, али и Богословија и Саборна црква обновљене и захваљујући тој обнови данас Богословија Кирило и Методије функционише и сада прва генерација завршава школовање.

„Дакле, обновљено је тамо где је могло да се то сачува. Постоје кућепазитељи у верским објектима на Косову и Метохији и тамо где су они могли да буду присутни цркве су почеле да живе, тамо где то није било могуће били су мета вандала тако да није било велике користи од обнове неких од објеката“, каже Нојкић.

Говорећи о повратницима, Нојкић каже да се мали број протераних вратио.

Из Обилића су сви били протерани, вратили су се али пошто заштита није била одговарајућа, и даље је било спорадичних напада, људи су страховали за своју децу за своје животе и онда су се полако повлачили. Тако да у Обилићу сада има неколико породица, у Косову пољу је слична ситуација. Обновљене су неке куће, али људи се нису задржавали. Нојкић мисли да у Косову Пољу сада има можда две-три породице. То све показује да су ефекти седамнаестог марта и данас видљиви.

Тамо где су Срби остали, северни део косовског поморавља, Сиринићка жупа, Штрпце, Брезовица организовали су се и у косовским институцијама бране своје интересе.

„Захваљујући томе остали су у том броју и зато данас имамо ситуацију да су Срби на известан начин врло важан политички субјекат и да се сада боре за одређена права, за формирање Заједнице српских општина“, каже Нојкић.

На питање колико данас има јединства међу Србима на КиМ, Нојкић каже да се Срби уједине само кад је велика мука.

Као и раније годишњица погрома биће обележена на КиМ. Српска православна црква увек је била носилац свих тих обележавања, па ће тако бити и ове године.

На питање да ли се боји неког новог погрома, Нојкић каже да мисли да је то време прошло, али да предстоји политичка борба у којој Срби морају да учествују. Он сматра да то учешће не сме да буде изведено на начин како до сада.

„Срби морају да буду активни не само у институцијама него и пред међународном заједницом. Морају да укажу зашто се и како крше одређени закони“, закључује Нојкић.