НЕ ОДУСТАЈУ ОД ПРОЈЕКТА: Тирана пустила пипке „Велике Албаније“
Фото: Спутњик, Wikipedia
Заједничке амбасаде Тиране и Приштине, то је стварање „Велике Албаније“ на мала врата у домену техничких решења. А техничка решења после извесног времена прерасту у стратешке одлуке. „Пре или касније“, како рече Еди Рама. Џаба порицања.
Само у једном дану медији су пренели три вести у којима Тирана опет подсећа на улогу патрона када су у питању инетереси Албанаца у Србији. Прво је најавила да ће заједно са Приштином „пре или касније“ имати не само заједничке конзуларне службе већ и амбасаде, потом да ће председник Албаније почетком марта посетити Бујановац и на крају су министри одбране Албаније и Хрватске заједнички писали НАТО-у да подржи формирање Оружаних снага Косова.
Ни три месеца није прошло како се албански премијер Еди Рама правдао да не постоји никакав план о „Великој“ или „Природној“ Албанији. „Немамо право да мењамо границе нити да узмемо део територије од Грчке, Србије или Македоније и да на тај начин стварамо ’Природну Албанију‘“, изјавио је крајем новембра Рама грчкој телевизији СКАИ. Да никога од суседа где живи албанска национална мањина у то није уверио, јасно је било и њему. Због тога је у најави о заједничким амбасадама са Приштином одмах додао да то не значи — „Велику Албанију“. „Ако неко то види као ’Велику Албанију‘, онда је то његов проблем“, рече Рама да предухитри коментаре.
Политички аналитичар Драгомир Анђелковић за Спутњик, међутим, каже да Албанија не одустаје од пројекта стварања ’Велике Албаније‘ и да је евидентно да су албанске акције јако добро координиране са центром у Тирани. На питање да ли је најава заједничких амбасада само опипавање терена, или реална могућност, Анђелковић мисли да ће се Албанци потрудити да до тога у некој мери и дође јер у томе види један од корака ка стварању „Велике Албаније“.
„То је нека врста стварања ’Велике Албаније‘ на мала врата у домену техничких решења. А техничка решења после извесног времена прерастају у стратешке одлуке“, каже Анђелковић. Јасно је да се прича о „Великој Албанији“ с времена на време подгрева управо из Албаније. Да се жар не угаси, да неко не помисли да се одустало. Још од „Призренеске лиге“ јуна 1878. Па „пре или касније“, како рече Рама за заједничке амбасаде Тиране и Приштине.
И пре две године Рама је управо из Приштине поручивао да је Албанцима на југу Србије потребно „културно и духовно уједињење“. Тада се састао са лидерима Албанаца и у Македонији, Црној Гори и на југу Србије. На питање Спутњика да ли Рама заиста „мобилише“ Албанце на Балкану и како је то могуће, Александар Митић из Центра за стратешке алтернативе напоменуо је тада да се очигледно ради о припремљеном плану промоције Едија Раме као снажног регионалног играча и фактора стабилности. „То је у складу са америчком пројекцијом визије Албанаца као најутицајнијег фактора безбедности на Балкану. Он је први лидер Албаније којег Запад, пре свега САД, промовишу као паналбанског лидера, толеришу му се претње и екстремистичке изјаве, и одатле он црпи своју ароганцију и самоувереност“, објаснио је тада Митић.
У међувремену се становиште Албаније није променило, али јесу политичке прилике у свету. Отуда сада толика активност Албаније, објашњава Анђелковић. „Евидентно је да неки у Тирани мисле да геополитичка нова подела карата која се спрема за њих може да буде и шанса и опасност. Опасност за њих је ако пропусте моменат и допусте да се геополитички Србија боље позиционира, односно да постепено дође до нормализације односа Вашингтона и Москве са пројекцијом на наш регион“, каже Анђелковић. Пошто је то за њих лоше, они ће сада, док се то не деси, покушати да наметну албанско питање на разне начине. А оваквим акцијама демонстрирају своје амбиције и присутност на терену, констатује он.
Овога пута Албанија је искористила и традиционалну наклоност Хрватске за заједничку акцију помоћи косовским Албанцима. Они који дуже памте, знају да то није првенац. У предвечерје цепања некадашње заједничке државе, чији је почетак краја између осталог означио и штрајк у руднику „Стари трг“ на Косову, фебруара 1989, албанским рударима су штрајк глађу симболично олакшавале банане послате из Загреба. Много значајнија је била политичка подршка албанским сепаратистима тадашњег хрватског руководства, заједно са оном из Цанкарјевог дома у Љубљани. После тога у односима Срба, Хрвата и Словенаца, који су под тим именом као краљевина и започели заједничку државу више није било повратка на старо.
Коментаришући улогу Хрватске у заједничкој акцији са Албанијом, Анђелковић констатује да се она понаша антисрпски генерално, а не само тамо где јој је то интерес. „Хрвати полазе од тога да српски фактор мора бити што слабији како би лакше могли да реализују своје претензије везане за БиХ, односно за елиминисање Републике Српске. Хрвати знају да су, ако су остављени сами са Србима, они слабији. Али ако створе око Срба блок антисрпских фактора са којима су у савезу, онда се ствари у некој мери мењају. Отуда Хрватска одакле год може ради против Срба“, каже Анђелковић.
Да постоји проблем између Србије и Боцване по неком питању, Хрватска би била на страни Боцване. Напросто, то је њихова политика, констатује он за Спутњик.
