Ексклузивно за ИСКРУ, Горан Лазовић и Алексеј Лобов: Непознати Мајаковски, облак изнад панталона!

Како се постаје велики песник?

Лако, кад почну да те препричавају и кад своје песме чујеш у причи!

Мајаковски је  то надмашио, јер је постао прича.

Чак сам га летос затекао у једној московској продавници панталона.

На излогу је писало – пуне су  облака!

Било је и биће песника, у кукању не оскудевамо, и Мајаковског ће бити,  док љубави буде било.

Алексеј Лобов не личи на песника.

Директор је Музеја Владимир Мајаковски, сад брине о песниковом животу после смрти.

Путује и трага, и сваки нови детаљ о песнику за њега је радост.

Срећом, неки људи још увек иду левом страном улице.

Чујеш ли како одјекује – лева, лева…!?!

То Мајаковски и сад пева.

И нико да каже – поезија у овом веку, то је као  – атомски с десна!

Лазовић:

Господине Лобов, шта говоре нова факта о најпознатијем футуристи Русије?

Лобов:

Следеће године, Владимир Мајаковски навршава стодвадесет и пет година. Чини се да је о овом песнику све познато, али наш Музеј стално, мало по мало, прикупља нове информације о животу и раду овог јединственог човека.

Недавно смо на поклон добили личну архиву Патриције Томпсон – Елене Александровне Мајаковски, и уверен сам да ће то помоћи да сазнамо много нових занимљивих чињеница о Мајаковском.

Лазовић:

Он је рођен и растао на селу, у Багради, али, једном сте рекли, по свом карактеру Мајаковски  је припадао граду. У чему се и како огкледала та његова љубав према градском животу?

Лобов:

Владимир Мајаковски је веровао да је живот почетком двадесетог века  ушао у еру урбанизма, и да је то довело до измена у свеукупној уметничкој форми.

Он је постао градски становник када је имао петнаест година, када се са породицом доселио у Москву.

Овде је не само похађао Гимназију и Школу вајарства и архитектуре, него се и упознао са првим футуристима, што је у многоме определило његов каснији пут.

Када је већ био познат, на једном од својих наступа, рекао је :- поезија футуризма – то је поезија града, савременог града!

Град је обогатио наша осећања и утиске, додао им тај елемент за који нису знали песници из прошлости.

Читав савремени културни свет претвара се у огроман град.

Град замењује природу и стихију.

Град се и сам претвара у стихију, у чијим се недрима рађа нови – градски човек.“

Лазовић:

Мајаковски је сањао је да прелети Океан, и сан му се испунио 1925?

Лобов:

Он је стално говорио да има потребу за одласцима, а та потреба је била – креативна и стваралачка.

Промене познатог окружења, тих московских улица, његових радних соба, редакција, давале су му нови материјал за рад, и проширивале спектар тема.

Још од 1922, Мајаковски је скоро сваке године путовао у иностранство.

Уз то, он је например за пет година посетио чак педесетчетири совјетска града.

Маштао је да обиђе свет, да посети САД, Турску и Јапан.

Међутим, “директног пута“ до САД тих година није било. До тамо је морало да се путује преко Француске, Кубе, Мексика, где је песник чекао скоро месец  дана дозволу за улазак у САД.

И најзад, 30.јула био је у Њујорку.

Лазовић:

Та година је упамћена и по одласку Јесењина?

Лобов:

Мајаковски и Јесењин су се познавали, и како пише Љиља Брик  – они су знали цену један другом!

Мајаковски се често свађао са Јесењином, полемисао и та се полемика наставила и у Јесењиновој самртној песми:

………………………………………………………

Для веселия
планета наша
мало оборудована.
Надо
вырвать
радость
у грядущих дней.
В этой жизни
помереть
не трудно.
Сделать жизнь
значительно трудней.

Лазовић:

Мајаковски је у Америку отишао као туриста. Ако се не варам, за дозволу боравка дао је залог од 500 долара?

Лобов:

Мајаковски је 1925 учествовао на заседању Комитета за уређење совјетског павиљона у Паризу, на светској изложби сликарства и дизајна, где је било планирано да се прикажу и рекламни плакати са његовим текстовима. Колико знамо, он је био на отварању те изложбе.

У Паризу је добио визу за Мексико, одакле је отишао у Америку.

Јула 1925. у конзулату САД у Мексику, Мајаковски попуњава формулар, у којем стоји – странац-неемигрант,за привремену посету, циљ пута – излагање својих радова….и тамо ће остати – “до пет месеци“!

У објави коју је добио, пише – виза се издаје као неемигранту, и она важи шест месеци од дана издавања!

Тамо још стоји – Мајаковски Владимир, 30 година, мушкарац, уметник…дао је залог од 500 долара, имајући код себе 637 долара за живот на шест месеци, може 27.јула 1925 ући у САД“.

Лазовић:

Бог-долар, долар-отац, долар – дух свети! Тако је писао из Америке?

Лобоов:

У есеју – “Моје открићеАмерике“ који је написао 1925-1926 песник је овако говорио о Американцима: – Шкрти?Не! Земља која годишње поједе сладоледа у вредности од милион долара заслужује и друге епитете. Долар је и Бог и Отац и Свети Дух, али то није онај ситничави тврдичлук људи који се само мире са потребом да имају новац, одлувчиши да га чувају као парицу да би касније бацили мамац и садили у башти беле раде и уводили електрично осветљење у кокошињце омиљењих носиља.

 

Лазовић:

Док је он шетао по Америци, где је била Љиља Брик?

Лобов:

У периоду док је Мајаковски боравио у Америци, он и Љиља Брик су размењивали писма и телеграме.

У сваком од тих писама, исписивао је нежности, говорио да се ужелео, да самује, и слао пољупце.

У тим писмима су такође говорили и о ситуацији у земљи, као и о другим питањима, као што је била издавачка делатност Љиље Јурјевне, која му је тада саопштила да је издавање његових сабраних дела – неисплативо!

Причали су наравно и о плановима. Љиља Брик је тада од Мајаковског тражила новац који јој је требао за лечење у Италији.

И његови октобарски телеграми  били су адресовани на Љиљину италијанску адресу – Сољсомаџиоре – Италија!

Лазовић:

Мајаковски је у Њујорку  упознао Ели Џонс. Ко је била та жена?

Лобов:

Руска емигранткиња, родом из Башкирије, која се 1923 с мужем, Британцем, Џорџом Џонсконом, прво доселила у Енглеску а потом у Америку.

Ели и Џон су се срели у Москви, док је она радила у америчкој администрацији АРА.

Пре тога, Ели је две година радила као преводилац у уфимском одељењу те организације, где је помагали деци доведеној са улице.

У Њујорку, 1925, као удата жена, на коктелу код адвоката Черлза Рехта, она упознаје Владимира Мајаковског.

Ели и Мајаковски били су заједно два месеца, после чега је песник напустио САД, не знајући да је његова “америчка љубав“ – трудна!

Тако се, 15. јуна 1926. родила Патриција.

Сазнавши за то, Мајаковски је у једној књизи, на празној страни, написао оловком, само једну реч – Ћерка!

Лазовић:

Када је и где Мајаковски први пут видео своју ћерку Патрицију, Елену Владимировну Мајаковски?

Лобов:

У јесен 1928. Ели и Патриција су боравиле у Ници, а у то време Мајаковски се налазио у Паризу.

Чим је сазнао да је Ели у Француској, а вест су му пренели заједнички пријатељи, одмах је кренуо ка њима.

Патриција је тада била мала, имала је тек две године, али,замислите, запамтила је дуге ноге свог оца и, како је касније говорила – нисам могла да не осетим моћну емоционалну напетост којом смо тада били окружени!

Ми смо били везани најјачим везама које постоје међу људима.

Још не умем речима да изразим страст, трагедију и усхићење које сам тада видела код мојих родитеља.

И ти унутрашњи, невербални, утисци заувек су остали у мени.“

Мајаковски је у Ници провео само три дана.

Ћерки је тада поклонио играчку, то био некакав – слон на точковима.

Сачуван је и снимак како он седи на том слону.

Нажалост, играчка је изгубљена. Остала је од ње само једна црвена узда, као једини Патрицијин поклон од оца.

Лазовић:

Патриција је имала 65 година када је први пут јавно рекла да је ћерка Мајаковског?

Лобов:

О томе ко јој је отац, Патриција је прво испричала Јевтушенку, и тада је имала, како кажете, око 65 година.

Она се на тај корак одлучила после мајчине смрти, и смрти очуха.

Једноставно, желела је да стави тачку на све трачеве и измишљотине о чувеном оцу.

За све те године, Патриција је скупљала информације о Мајаковском, записивала мајчине приче, сећања…

У јубиларној години свога оца, она је објавила књигу “Мајаковски на Менхетну – љубавна прича са изводима из Мемоара Еле Џонс“.

Уз то, организовала је прославу поводом стогодишњице рођења свог оца, у Леман – колеџу њујоршког Универзитета.

Лазовић:

Надам се да је лепо говорила о оцу….?

Лобов:

Она је о оцу знала све, и увек је настојала да га разуме и оправда.

Чак и то што је касно обелоданила да је ћерка великог оца – знак је уважавања.

Једноставно, желела је да свој успех постигне самостално и да буде достојна свога оца.

Лазовић

Она је била висока 183 сантиметра, и једном је рекла – кад је жена толико висока, многе ствари се подразумевају. Грешим ли ако кажем да је и физички личила на оца?

Лобов:

Да, невероватна сличност! То су приметили и бројни истраживачи који су проучавали биографију Мајаковског.

Мене је код ње запањила њена унутрашња сличност са мојим замишљањем песника, затим њен изглед, па уверења, унутрашња снага и спокојство.

Лазовић:

Како су протицали ваши сусрети?

Лобов:

Први минути нашег сусрета били су веома напети.

Она ме је изучавала, посматрала, студирала, покушавајући да разуме зашто сам дошао, ко сам – да ли сам њен истомишљеник или тамо неки популиста који жели да се загреје над њеним именом.

Касније смо постали добри пријатељи, и она нам је поверила архивски материјал који је прикупљала дуги низ година.

Лазовић:

Патриција је била универзитетски професор?

Лобов:

Да, од 1950 она је на Леман-колеџу предавала социологију.

Група њених студената добила је чак донацију Фонда националне науке за изучавање енергетских криза.

Она је направила име, била је и теоретичар гастианског феминизма, и аутор теоретских књига за школе и факултете, а писала јеи текстове о домаћој привреди.

Лазовић:

Испунила је мајчину жељу, и њен прах је просула по очевом гробу? Како је то изгледало?

Лобов:

Приликом њене прве посете Русији, то је 1991, Патриција је са сином Роџером посетила Новодевичје гробље. По православном обичају прекрстила се и она је тада испунила жељу своје мајке и прстохват њеног пепела ставила на гроб Мајаковског.

Лазовић:

Она је у Русији  добила и Орден Ломоносова?

Лобов:

Да, 2008 додељено јој је то високо признање за заслуге у јачању пријатељства међу народима, као и за лични допринос у очувању и развоју руске културе у иностранству.

Орден је добила заслужено. Активно је учествовала на Данима руске културе у Њујорку, присуствовала пријемима у руском генералном  конзулату, спроводила бројне активности у промовисању стваралаштва Мајаковског и руске литературе у САД.

Била је поносна на то одликовање, и пуно јој је значило што су  је на пропратној дипломи назвали правим именом – Елена Владимировна Мајаковски.

Лазовић:

Чуо сам и причу да се она у Њујорку срела и са Путином?

Лобов:

Тачно, 2005 Владимир Путин је био на заседању Генералне Скупштине ОУН-а у Њујорку, а затим посетио Музеј, где одржавала изложба – “Русија“.

И тамо су се срели Патриција и Председник, она га је загрлила и рекла му неколико речи, и тај моменат су забележиле руске телевизијске екипе.

Лазовић:

Како се ви као директор једног тако значајног музеја осећате међу предметима који су припадали великом Мајаковском?

Лобов:

Ово је веома важна мисија.

Недавно смо имали фотографисање кошуље у којој је песник погинуо.

Нисам претерано сентименталан човек, али су ме тада емоције преплавиле.

Чувати и истраживати историјску истину, то је главна ствар у мом раду.

Лазовић:

Шта је још непознато о Мајаковском што бисте желели да сазнате?

Лобов:

Уверен сам да постоји још много тога што ћемо открити.

Последње године његовог живота су нарочито занимљиве, његово тадашње стварање и његов – “политички налет“.

Мајаковски је вишеслојна личност, способна да воли и греши, да верује, уме и да се разочара и обрадује, и да направи очајан поступак.