Екслузивно за ИСКРУ, ГОРАН ЛАЗОВИЋ: Смрт на снегу или разгледница из Доњецка (3)
У Доњецку се више не спава, ово је сад адски град, пун рушевина, крви и стакла.
Где је Маја? – питам Надју.
-У купатилу, отрчи тамо кад год запуца!
Маја има пет година.
Јуче нису имали воде, ни грејања, али су срећни – имају стакла на прозорима.
Сергеј Белоус као да има две главе и три живота.
Синоћ пред поноћ, пита – треба ми ауто, гађају град, раде ли таксисти у ово доба?
Другарица му одговара – знаш ли да је полицијски час?
Гледам Сергеја како режи и псује, и оставља отворена врата.
Доњец је у ватри, из вишецевних бацача долеће ракета “Град“, она која доноси смрт на четрдесет километара.
Сергеј је већ пред рушевинама.
Поред њега смрскана аута и људи испрскани крвљу, кренули на посао и застали – да помогну мртвима!
Лед се топи, и трагови црвенкасти, као да иду за онима који одмичу.
Из краја где су Мотел и продавница Партизан стижу јауци, и вриска.
Тамо нема више прозора, завесе лепршају по дрвећу, судопере напуњене циглом, из оближњег гасовода шикља пара, а бабушке и мајке, старци и несрећа изашли у ходник.
Траже се у мраку, и гледају кроз зидове.
То су сад провалије!
Надја је под температуром.
-Ништа страшно! – говори, а знам да ме лаже.
Она сад дрхти!
Ходаковски је на фронту, и читав “Восток“ је тамо, али нико не одговара,
Ни Сергеј Белоус ме не чује.
Боже, знаш ли, како је тешко молити се за оне који су невини?!
Као што је, например, Валентина Петровна.
Има седамдесетшест година, живи у Црвеноармејској 64-а!
Граната јој долетела испред прага, у Авдејевки, тамо где су укронацисти већ допремили два покретна крематоријума.
Раде на гас, по потреби – могу и на дрва!
Погођена је железничка станица у Јасеновитој, гађан поново рудник Шћегловка, али Коминтерново није пало.
Тим Бериџ, новинар Би-Би-Сија, снимио је украјинске тенкове у Андрејевки.
Поред њих су били – велечасници из ОЕБС-а.
Порошенко већ вришти из Кијева – то је лаж!
Тако ми јутрос пише и бивша другарица, и док нисам прочитао поруку нисам знао колико је мала- Украјинка.
-Ти си обичан лажов, и никакав писац, памет су ти узели Путин, Кустурица и Ходаковски.
Они те и плаћају, хајде, стисни муда, па дођи у Кијев, водићу те у Љвов, да ти покажем шта је Украјина!
Нисам одговорио, јер сам већ био у Љвову!
И све се надам да је мала Маја изашла из купатила.
Александар Турчинов, секретар украјинске службе одбране, стигао на фронт.
На борбену линију, у Авдејевки, и укронацистима поручио – будите спремни за контраофанзиву!
План “Анаконда“ спроводи 72 украјинска бригада.
Пјотр Јакимец, њен командант, већ је смењен, а Андреј Валеријевич Соколов, “украјински идејни фашиста“, постављен за команданта.
То је онај – “који не учествује у бојевима, али чије идеје извшавају војници и после то плаћају својим животима“!
Гледао сам јуче једну сахрану у Одеси, и не бих више.
Никад више!
Све је исто као и код нас, само они што плачу, говоре – он је гађао руске скотове, зашто су, Боже, њега погодили?!
Напокон, јавља се Ходаковски.
Знам кад сам га питао – зар немаш број Јануковичевог телефона?
-Немам, и не треба ми! – одговорио је.
Не знам где је сад Сергеј Белоус.
Ни Надја.
Опет гранатирају, и опет град од милион ружа, мој лепи Доњецк, постаје град јаука.
Сергеј Третјаков Валериевич, коме су убили мајку Људмилу, госпођу која је унуку плела чарапе за зиму, говори – захваљујем Порошенку, реците му да је – молодец!
Моја мајка је само хтела да живи!
Остао сам без цигарета.
И као да сам на трњу.
-Јаране, још ти не знаш шта је рат! – причао ми друг из Босне.
Повучеш два дима, и помислиш – твоја планета!
И куршум однекуд дође, просвира ти кроз мозак, а ти вољан још једном да повучеш!
Ма, фино сам ти говорио, пуши кад слобода дође!
Док је Порошенка, овде тога неће бити!
