СЈЕЋАЊЕ НА КРВАВИ БОЖИЋ У КРАВИЦИ:Крвави трагови по снијегу на све стране, мртви људи леже око својих кућа
Фото: Срна
У Цркви Светих апостола Петра и Павла у Кравици код Братунца данас је служен парастос за 158 српских цивила и војника из овог мјеста и околних села погинулих у протеклом рату, од којих су 49 убиле муслиманске снаге из Сребренице и братуначких села на Божић, 7. јануара 1993. године.
Прислужене су свијеће за покој душа настрадалих, а присутне делегације положиле су цвијеће код централног споменика у Кравици подигнутог за 3.267 Срба из регије Бирач који су погинули у одбрамбено-отаџбинском рату и 6.469 погинулих Срба средњег Подриња у Другом свјетском рату.
Цвијеће су положили предсједник Борачке организације Републике Српске Миломир Савчић, представник Министарства рада и борачко-инвалидске заштите Српске Радомир Граонић, делегација Савеза логораша регије Бирач, општине Братунац, борачких организација Братунца, Милића и Зворника и Организације породица заробљених и погинулих бораца и несталих цивила Братунца.
Савчић је рекао да се зна ко су и извршиоци и налогодавци злочина почињених у Кравици, али да, нажалост, нема још ни кривичних пријава, а камоли процесуирања и осуде починилаца злочина у Кравици и многим селима око Братунца и Сребренице.
„То је лоше. Без процесуирања злочинаца из свих народа нема мира на овим просторима. Ово што се до сада ради показује да су Тужилаштво и Суд БиХ пристрасни и да једнострано суде само припадницима српског народа. Ми нећемо одустати од правде и одговорности оних који су починили злочин над цивилима у Кравици, као и другим селима на овом подручју“, поручио је Савчић.
Предсједник Општинске организације породица заробљених и погинулих бораца и несталих цивила из Братунца Радојка Филиповић рекла је да правосуђе БиХ не занима то што су прошле 24 године од великих страдања и злочина почињених над српским цивилима у Кравици, Бјеловцу и у Скеланима.
„Њих не занимају убијени старци и жене. Не занима их пет особа убијених на Божић 1993. године у Кравици које још нису пронађене и достојно сахрањене, а међу њима су двије жене. Њих само интересује јули 1995. године, као да је рат трајао само тих неколико дана. Српске жртве их уопште не интересују. То не води помирењу и заједничком животу у БиХ. Такво правосуђе нам не треба. Правосуђе БиХ уништава ту земљу“, тврди Филиповићева.
Радмила Николић кроз сузе се присјетила Божића у Кравици 1993. године и рекла да је било ужасно.
„Снијег, хладноћа, куће горе, а пуца са свих страна. Крвави трагови по снијегу на све стране. Мртви људи око својих кућа. Погинуо ми супруг Бранко и брат Радомир Милошевић и још много чланова шире породице које смо налазили након два мјесеца. Звијери су их растргле“, рекла је Николићева.
Она каже да се годишњица страдања у Кравици обиљежава 5. јануара умјесто 7. када је злочин почињен, да би се омогућило омладини и преживјелима да се радују Божићу, а жртве се никада неће заборавити.
„Изгубили смо повјерење у рад правосуђа БиХ. Очекујемо пресуде за злочине над нашим члановима породица, од којих је већина убијена у својим домовима и били су цивили. Доста је игре са нашим стрпљењем. Такво правосуђе нам не треба и треба га укинути, а злочинце ће стићи Божија казна“, поручује Николићева.
Настављајући етничко чишћење и уништавање свега што је српско, започето у априлу 1992. године, муслиманске снаге из Сребренице, уз помоћ јединица са братуначког, власеничког и зворничког подручја, упале су на православни Божић 1993. године у Кравицу, гдје су убиле 49, раниле 80 српских цивила и војника, а седам их је нестало, од којих пет није пронађено ни након 24 године /међу њима су и двије жене/.
Тога дана у Кравици и околним селима опљачкано је и запаљено 688 српских кућа, 2.000 помоћних и 27 друштвених објеката. Око 1.000 становника остало је без домова у једном дану и кроз сметове се пробило према Дрини, избјегавши сигурну смрт.
Многи су носили дјецу у рукама, а без једног или оба родитеља остало је 101 дијете.
Од почетка рата, па све до половине 1995. године муслиманске снаге из Сребренице стално су упадале у српска села око овог мјеста, Братунца, Милића, Скелана и Зворника, убијајући све што стигну, пљачкајући и палећи српску имовину. Заробљене су мучили, масакрирали, одсијецали им главе и показивали у Сребреници. Забиљежен је и случај да су Ненада Ранкића пекли на ражњу.
Од педесетак Срба који су почетком рата остали у Сребреници преживјела је само једна старица, док је друга старица Иванка Мирковић у јулу 1995. године нађена заклана на кућном прагу.
Већина несталих још није пронађена.
Јединице Насера Орића одмах на почетку рата протјерале су и поубијале српско становништво из Сребренице и оближњих села Дуго Поље, Пећишта, Ковачице, Гостиљ, Гниона, Осредак, Виогор, Студенац и још неких.
Онда су почели упади у нешто удаљенија сребреничка и братуначка села Ратковићи, Брежани, Магашићи, Загони, Залазје, Сасе, Биљача, Факовићи, Бјеловац, Сикирић, Подравање па све до упада и масакра у Кравици 7. јануара 1993. године и Скеланима 16. јануара исте године када је у та два мјеста убијено 114 Срба, од којих су више од половине били цивили.
И након проглашавања Сребренице заштићеном зоном УН и наводне демилитаризације упади из те енклаве у српска села су настављени тако да су, изузимајући три села уз Дрину, уништена сва српска села на подручју сребреничке и велики број села у братуначкој општини /више од 100 села/, а јединице Насера Орића убиле су 3.000 Срба од којих велики број цивила.
Напади и масакри најчешће су извођени на велике православне празнике, као што су Божић, Петровдан, Ђурђевдан и други.
За 24 године након рата нико није одговарао ни за један злочин почињен над српским становништвом у средњем Подрињу, па ни за овај почињен на Божић у Кравици.
Ни актуелна оптужница против Насера Орића у Суду БиХ није обухватила злочин у Кравици, као ни све остале наведене, јер се своди само на убиства три од више од три хиљаде убијених Срба које су убили припадници удруженог злочиначког подхвата који је Орић предводио и командовао свим операцијама протјеривања и уништавања Срба и свега што је српско са простора средњег Подриња.
Он је био апсолутни господар живота и смрти у Сребреници и околини, што у својој књизи „Планирани хаос“ наводи пријератни предсједник Извршног одбора општине Сребреница и тадашњи функционер СДА Ибран Мустафић.
