„НЕВИДЉИВИ ХЕРОЈИ“: Како спасити од заборава браниоце Кошара

Ни седамнаест година после НАТО агресије, у Србији законски није решен статус бранилаца, каже командант одбране Кошара Љубинко Ђурковић. Борци су принуђени да своја права остварују путем приватних веза.

Кошаре су свима познато име у Србији. Сви знају да се ради о бившој караули на југословенско-албанској граници. И сви знају да се тамо током НАТО агресије догодило нешто страшно. Међутим, шта се тачно догодило, мало је људи доскоро могло са сигурношћу да каже.

Кошаре су за време НАТО агресије, али и после ње, биле незванична државна тајна. О Кошарама се шапутало, говорило незванично, испредале разноразне приче. До пре три године о тој караули на Проклетијама није било ни помена.

А на Кошарама је беснела најжешћа копнена битка током НАТО агресије. НАТО је ову караулу одабрао као место на коме ће ући на српску територију, заузети Метохију и опколити Приштински корпус. Према плановима НАТО-а, била би то увертира у копнену офанзиву на СРЈ. Сили од 6.000 терориста ОВК, са још толико људи у резерви, читавој дивизији албанске армије, немачким, француским и италијанским инструкторима, одреду британских специјалаца и целокупној НАТО авијацији, супротставило се 1.357 југословенских војника, добровољаца из Србије и иностранства и један одред руских козака. Њих 108 је погинуло у бици које трајала од 9. априла до 10. јуна 1999. Остали, који су преживели, са поносом могу да кажу да се нису осрамотили. Спречили су НАТО да оствари своје намере, међутим, за већину грађана Србије остали су невидљиви. Зато су у јавности познати као „невидљиви хероји“.

Њихов командант, пуковник у пензији Љубинко Ђурковић, каже да се држава према херојима са Кошара понела нечасно.

„Однос доносилаца одлука је врло непримерен. Морају се уозбиљити према вредностима које никада не могу да буду потцењене. Ти витезови су дали нешто највредније и морају да се препознају свуда и на сваком кораку. Држим за реч актуелног министра за рад и борачка питања Вулина са којим сам разговарао. Постоје чврста уверења да ће идуће године бити расписан конкурс за снимање филма о херојима са Кошара, да ће им бити подигнут споменик у Пионирском парку у Београду, да ће 11. мај бити Дан хероја са Кошара, да ће хероји са Кошара добити ленту… То треба да обелодани и истину и да од заборава спасе хероје који су сада невидљиви, а препознатљиви су у читавом свету“, каже Ђурковић. Ђурковић је у Русији објавио рад о свом искуству и току битке на Кошарама. Чудно је, каже, да за нечим таквим у Србији нема интересовања. НАТО лобисти у Србији, наставља Ђурковић, служећи се суптилним и перфидним методама покушавају да омаловаже значај битке на Кошарама. Њихов изговор је, каже, да се није ратовало само на Кошарама. „Тачно је да се није ратовало само на Кошарама. И онај ко је чувао пошту у Ваљеву је имао своју улогу. Али облик дејстава испољених на Кошарама, време трајања битке, услови у којима су се одвијала дејства и значај који је постигнут… Битка на Кошарама је јединствена“, објашњава Ђурковић. На себе је преузео, каже, обавезу да помаже преживелим борцима и породицама погинулих када држава ни после 17 година није законски уредила права инвалида рата и породица погинулих и преживелих бораца. Према њима се држава односи врло незахвално, каже.

„Решена су нека питања, али не у потпуности, тако да помажем где могу и колико могу. Рецимо, прошле године, Привредна комора Војводине помогла је петорици бораца да презиме зиму; потпредседник Општине Земун Дамир Ковачевић лично је помогао једном борцу; и министар Вулин је на моју и молбу бораца личним везама и ауторитетом обезбедио да војник Белошевић из Чачка буде оперисан. Операција је коштала 470.000 динара, а тај дечко нема здравствено осигурање. Помажемо једни другима. Немам тачну евиденцију, али могу рећи да на вези имам 500 до 600 бораца“, прича Ђурковић.

Ђурковић наводи и пример браниоца са Кошара Дејана Петковића, који је у рату остао без десне руке. Њему су потребне додатне операције на ВМА. Уместо да тамо буде примљен са уважавањем, како Ђурковић каже, потребно је да се повлачи од немила до недрага да би добио упут на ВМА и да би га тамо примили. „Помажемо се из нужде, тамо где је то могуће. Има сијасет захтева где нисмо у могућности ни да направимо продор у јавим институцијама, нити да се сами организујемо“, каже Ђурковић. Ипак, додаје да је убеђен да ће се стање поправити. „Не може актуелни министар да погази реч. Он је реч дао у име Владе, у име државе Србије. Ако то погази, немамо више чему да се надамо. Дубоко сам убеђен да ће све што је договорено са министром Вулином бити и остварено“, закључује Ђурковић.

Тагови: Љубинко Ђурковић, НАТО