Верује се да ће се Кузњецову придружити две подморнице на нуклеарни погон класе “Акула“ којих се много плаше западне морнарице. На површини ће бити моћна тешка нуклеарна ракетна крстарица “Петар Велики.“ За разлику од западних бродова, који су у суштини крхке лименке препуне електронике, “Петар Велики“ је блиндиран и направљен да издржи напад.

Друге руске ракетне фрегате и бродови за снабдевање су такође ван Сирије.

Вашингтон једноставно мрзи када се Руси усуде да ураде оно што САД раде још од Другог светског рата: спроводе дипломатију топовњача.

Русија је желела да буде главна поморска сила још од времена Петра Великог у раним 1700-им годинама, али се увек суочавала са проклетством руске географије. Упркос ограниченом приступу светским морима, Русија је у великој мери нација без излаза на море. Русија се суочава са географском баријером.

Најважније, руске велике флоте – северне, балтичке, црноморске и пацифичке – нису у стању да се концентришу да подрже једни друге због географског ограничења. Упоредимо ово са моћном америчком морнарицом која може да покрене све сем највећих ратних бродова од Пацифика до Атлантика или обрнуто.

Све велике америчке морнаричке базе имају једноставан приступ отвореном мору. Једине руске луке које то имају су удаљени Владивосток и још удаљенији Петропавлоск на Камчатки – који нема копнену везу са остатком Русије.

Ни један Рус не може заборавити несрећу у руско-јапанском рату од 1904-1905. године. Руска пацифичка ескадрила је у великој мери била обуздавана у поморској тврђави у Порт Артуру изненадним јапанским нападом, 38 година пре напада на Перл Харбор.

Као резултат тога, Русија је морала да пошаље своју балистичку флоту на више од половине пута око света у северни Пацифик, на путовање од 33.000 км, што је трајало скоро пола године. Случајни сусрет у магли са британском флотом је скоро испровоцирао рат са Великом Британијом – која је реаговала на сличан начан као кад је флота Владимира Путина пловила поред Британије на путу за Сирију.

27. маја 1905, године, комбинована руска флота је упала у заседу код Цушиме са бриљантним јапанским адмиралом, Хидеики Тогом. После жестоке борбе, руска флота је потопљена или заробљена, први пут када је западна сила била поражена. Цушима је запалила фитиљ руске револуције 1917. године.

Руска неспособност да уједини своје флоте претила је њиховом поразу у великом рату. У Другом светском рату су руске флоте виђене да се више баве пешадијским копненим борбама него поморским операцијама.

Након пада Совјетског Савеза, руска занемарена морнарица је атрофирала и зарђала. Садашња мисија у сиријским водама је важан знак да Кремљ намерава да обнови део своје бивше поморске силе и утврди руске интересе у Сирији.

Москвина употреба поморских снага за испаљивање ракета и покретање ваздушних напада на џихадисте у Сирији је њихов највећи поморски подухват од 1990. године.

Занимљиво, Москва је искористила своју скоро заборављењу ескадрилу касписјког мора за лансирање ракета на исте те џихадисте. Такви напади су могли да се обаве искључиво са копна. Кремљ је сигнализирао да је њихов стратешки домет продужен.

Неоконзервативне америчке групе које су за рат, сада тврде да је распоређивање Црвене морнарице у сиријским водама велика претња за Запад.

Америчка морнарица и ваздушне снаге НАТО-а могу лако да се носе са Русима. Оно што заиста забрињава неоконзервативце је да руска флотила може одвратити или спречити израелски напад на Сирију и Либан.

А осим тога, зар Русији није дозвољено да има морнарицу? Сиријска обала је близу Русије као што је Тексасу, Мазатлан у Мексику.