ЗАШТО РПЦ НЕ ИДЕ НА КРИТ: Или на Сабору учествују све православне цркве, или он није свеправославни

За 19. јун ове године било је планирано отварање Свеправосалвног Сабора на Криту. Сад је већ јасно да се високи скуп православних епископа неких помесних Православних Цркава који ће се тамо можда окупити, никако не може назвати свеправославним. Бугарска, Грузијска и Антиохијска Црква су одбиле да учествују на њему. Српска је предложила да се Сабор одложи, а да се у међувремену реше настали проблеми. Сличну иницијативу је покренуо и Московски патријархат. У супротном случају ни наша делегација неће моћи да учествује на критском Сабору – управо такву одлуку је донео Свети Синод Руске Православне Цркве који се у понедељак окупио на ванредном заседању.

Како је настала таква ситуација и који су разлози за то што је читав низ Православних Цркава одбио да учествује на Сабору, на чијој припреми су се све Помесне Цркве трудиле у току више од пола века, надајући се да ће у њему видети победу братске љубави?

Почећу од неопходне констатације: Сабори су норма црквеног живота Свака Помесна Црква редовно одржава Саборе на којима се решавају питања живота у њој и односи с другим Црквама. Негде, у зависности од устаљене традиције, на њима учествују само архијереји, негде осим архијереја – свештенослужитељи, монаси и мирјани…

Идеја о сазивању Свеправославног Сабора, на којем би учествовале све Помесне или аутокефалне (административно међусобно независне, али које имају евхаристијско општење) Православне Цркве родила се почетком 60-их година ХХ века и диктирана је пре свега жељом да се посведочи јединство Васељенског Православља. Уједно, Сабори оваквих размера нису одржавани већ преко хиљаду година и за то време се накупио велики број садржајних питања која треба размотрити А и правилник о сазивању и одржавању оваквих сусрета у савременим условима је захтевао темељну припрему – кад је реч о оваквим питањима нема ситница.

Руска Православна Црква је од самог почетка активно учествовала у предсаборском раду, којим је тада руководио митрополит Никодим (Ротов), чији секретар је својевремено био Његова Светост патријарх Кирил. Шездесетих година ХХ века планирано је да се на дневном реду Сабора који је био у припреми нађе целих сто тема. И наша Црква је све ове теме у потпуности обрадила. Узгред речено, Руска Црква је била једина која се толико садржајно потрудила око сваке ове теме. Нажалост, крајем 1970-их година је списак питања која ће бити разматрана на Сабору смањен на… десет. Оваква радикална промена није могла да обрадује Московски патријархат, али је жеља да се Велики Сабор ипак одржи и да се покаже јединство Православља била јача.

У току следећих година више пута су се појављивале нове препреке и паузе у предсаборском раду повезане с различитим околностима, како у међународним, тако и у самим међуправославним односима, због чега се протеклих 55 година не могу назвати годинама непрекидне припреме за Сабор. Што се тиче тема, на дневном реду их је остало свега шест. Пошто су све формулисане још 1960-их година, данас не можемо рећи да су најактуелније и најнасушније. Да, у њих спадају важне (узгред речено, оне су изазвале највише спорова) «Мисија Црква у савременом свету» и «Односи између Православне Цркве и осталог хришћанског света». Али међу темама нема актуелних питања као што су прогони хришћана у савременом свету, криза породице, биоетика…

Узгред речено, о споровима: нацрти шест докумената су објављени након што су их прелиминарно одобрили поглавари Цркава у јануару ове године. Објављени су на инсистирање Руске Цркве – ради разматрања у Помесним Црквама. Ово разматрање је показало да текстови нису идеални: читав низ Цркава, укључујући и Руску, упутио је своје исправке за које је планирано да се размотре и по могућству унесу пре Сабора – правилник искључује дискусију на Сабору. Оваква ситуација у погледу тема такође је изазвала много спорова и питања, али је и овде Руска Црква покушала да усклади различите приступе и да саслуша све. Све због тога како би Сабор могао да се одржи.

Наша Црква је активно учествовала у разматрању облика планиране манифестације. На пример, предлагали смо да на Сабору – ако већ треба да буде први догађај таквих размера у току многих векова – учествују сви епископи свих Православних Цркава којих данас има око 700. Нажалост, ова иницијатива није подржана. Једино што је постигнуто захваљујући предлозима Руске Цркве јесте да се прошири састав делегација на 24 члана плус поглавар Цркве уместо 12, колико је првобитно планирано.

Дакле, у току припреме за Сабор испољили смо флексибилност, излазили смо у сусрет жељама сабраће из других Цркава пошто смо били покренути духом православног јединства и солидарности и пошто смо схватали да Цркве вековима живе у различитим историјским и друштвеним условима који се морају узети у обзир. У принципу, чинили смо све како би Свеправославни Сабор био одржан.

Одлука Синода Бугарске Православне Цркве од 1. јуна о одустајању од учествовања на Сабору на Криту довела је у сумњу његово одржавање и свеправославни статус. Међу разлозима је наведено то да на дневном реду предстојећег Сабора нема заиста актуелних тема које захтевају оперативно разматрање, да постоје несугласице међу Црквама у погледу претходно одобрених нацрта докумената, као и немогућност да се по усвојеном правилнику редигују текстови у току рада Сабора и др.

Московски патријархат је и у овој ситуацији уложио све напоре за успешно решавање настале кризе: Синод Руске Цркве је на заседању 3. јуна предложио да се сазове и одржи ванредно Свеправославно предсаборско саветовање ради разматрања настале ситуације и усаглашавања нацрта докумената. Овај предлог је вероватно представљао једину реалну варијанту за излазак из ћорсокака у који је доспела припрема за Сабор. Међутим, Константинопољски патријархат је игнорисао наш предлог. После ове одлуке Фанара уследила су одустајања од учествовања на Сабору од стране Антиохијског патријархата и Грузијске Цркве, а Синод Српске Цркве је предложио да се Сабор одложи.

Настала ситуација, за разлику од других горе описаних тема за дискусију, искључује сваку могућност компромиса: или на Сабору учествују све Цркве, или он није Свеправославни – tertium non datur. Неспремност Константинопољског патријархата да ступи у дијалог са Црквама ради отклањања узрока због којих су одбиле да учествују на Сабору, одсуство жеље да се размотре предлози за регулисање ситуације, неизбежно, али предвидиво, снижавају статус критског сурета, ако се он ипак одржи, на ниво међуправославног саветовања, а такође доводе у питање обавезу свих Православних Цркава да спроводе одлуке које на њему буду донете.

Ипак, нема потребе да се пре времена сахрањује јединство православног света. Хиљаду година прекида није мали период, зато не треба говорити о смрти саборности (као што су неки пожурили), већ о трагању за механизмима њене реализације. За сада нема разлога за драматизовање настале ситуације: препреке које су се појавиле на путу до Сабора су озбиљне, али уколико постоје добра воља и пажња у погледу забринутости свих Цркава, оне могу бити отклоњене. Јер данас нема ниједне Православне Цркве која се принципијелно изјашњава против обнављања улоге Сабора као норме међуправославног општења. Одржавање Свеправославног Сабора у будућности није само важно, већ је и сасвим могуће. Само ако постоји жеља. Руска Црква има ову жељу.

Са руског Марина Тодић
Владимир Легојда

Известия

Тагови: Крит, Православна Црква, Свеправославни Сабор