Надасве је био свиреп, трагичан удес српске дјеце околних котарева Козаре и Просаре. Ту су сва дјеца од дојенчади до 12 година била похватана и истребљена према усташким крвничко-убилачким методама. Котареви, које је задесио тај најтежи удес, јесу: Босанска Градишка, Босанска Дубица, Босанска Костајница, Приједор, Хрватска Костајница и остали сусједни котареви.
На тај је начин било сакупљено испод Козаре око 100.000 српске дјеце над којом су вршена непамћена звјерства…
Дојенчад су отимана с мајчиних груди, силом отргнута и одвађана од својих родитеља. Одраслија дјеца, која су се грчевито држала мајчине сукње, била су одвајана само тако, да су усташе ножевима резали комаде сукње да би се дочепали дјеце, а мајке би им ударцима кундака отјерали на другу страну. Болни и језиви крикови мајка: „Дајте да пољубимо нашу дјецу“…, остали би неуслишани као и сви вапаји у празно убилачко срце…
Десет дана и ноћи, дјеца, гола и боса, била су без икакве хране на киши, која је стално падала. Траву с ливада, као и лишће са ситног грања на земљи, обрстила су, јер им усташке звијери нису давали ни хране ни воде…
Већ ту, половина дјеце је помрла услијед таква поступка и болести које се појављивале: дизентерија, дифтерија, прољев, свраб, рахитис, изгладњелост, хроничне упале цријева, разне ране и т. д…
… Друга половина била је отпремљена, дјеломично у пакао Јасеновац – Стару Градишку, а дјеломично у Сисак. При самом том превозу, дјеца су страховито и у великом броју умирала. У паклу су била потамањена… а у околини Сиска, гдје су допремљена, просто су јели земљу, јер није било ни траве…
Када је за ужасну катастрофу те дјеце сазнао претставник Црвеног крижа из Загреба, отпутовао је до Сиска, гдје је надзиратељу, младом „усташком дужностнику“ изрекао: „Забога, што радите то с дјецом“…, на што му је љутито одговорио: „Шути псето, устрелит ћу те“…