Баждарење полиграфа

По Душановом законику, данас

24.02.2016.

• Пола Србије било би сакато, без руку, носа, очију и ушију, а друга половина би била оглобљена јер је дозволила да се лопови и разбојници појаве међу њима, док би на полиграф  ишли само најлуђи

”Ни митрополити, ни епископи, ни игумани митом да се не постављају. И ко од сада постави митом или митрополита, или епископа или игумана, да је проклет и анатема да буде. И ако се нађе било ко да је митом постављен, да се обојица свргну са чина, и онај ко је поставио и постављени.”

Члан 13. Душановог законика, донетог у српском престоном граду, Скопљу, на Сабору одржаном на Вазнесење Господње, 21. маја 1349.године.

Пре 668 година, српско Царство, које никада није било веће и које никада није обновљено, Закоником се борило и против – мита. Мито је, изгледа, старо колико и Срби. Толико је било и јест присутно да неки мисле како је мито српско народно име, као Станоје, Радоје или Благоје. И нису мито и подмићивање, по Душановом законику,  били привилегија и кажњива појава само међу богатима, властелом и високим свештенством:

”И ако се нађе који управитељ црквени да је примио мито, да му се распе све што има”. ”…Поротници који приме мито да се казне са тисућу перпера и заточе у непознатом крају…”

Чланови 29. и 144. Душановог законика то прописују, а  ”расипање” је одузимање целокупне имовине, покретне и непокретне, и та је била међу блажим казнама.

За шта је следовало – одсецање руку, језика, носа, ушију, вађење очију, смуђење? На шта би данас личила Србија – када би се примењивао Душанов законик? Како би данас суд заштитио Царевину од самог цара? Шта смо то чинили и чинимо, када нас оно ”проклетство и анатема” , као казна из цитираног Члана 13. никако не напушта?!

Можете ли  замислити на шта би личила данашња Србија, када би се живот у њој регулисао Душановим закоником?

За увреду или срамоту коју властелин нанесе властеличићу следовало би 100 перпера казне, а ако би властеличић исто учинио властелину – сто перпера и батине штаповима!

Ако би властелин на силу узео властелинку, обе би му руке биле одсечене, а нос одрезан; ако би себар силовао властелинку, био би обешен, а за силовање себи равне – одсецање обе руке и носа…

Замислите данашње српске ”ријалити програме” у светлу Члана 53. Душановог законика:

”Ако ли властелинка блуд учини са својим човеком, да им се обома руке одсеку и нос одреже.”

Шта год по средњевековним схватањима значило ”учинити блуд”, кажњиво је било чинити га и  са својим брачним другом. Мерећи тежину кршења закона казном која је прописано, блуд је санкционисана теже него убиство.

За убиство које ”није учињено навалице” (на силу) – него из нехата, данашњом терминологијом, казна је била новчана, 300 перпера! А, ако је било ”навалице” – убици се одсецају обе руке!

Зашто не и нос?

Да би се разликовао од силоватеља и блудника, односно да они буду обележени драстичније него убице.

И, иначе, на насилну смрт се доста прагматичније гледало, него данас: ”Онај који је започео бој да је крив и ако буде убијен”.

А, данас је у Србији крив човек који се у својој кући бранио од провалника и разбојника и који га је у самоодбрани убио.

Ако би властелин убио себра, морао је платити тисућу перпера глобе. Тисућу, а не хиљаду. А, ако би себар убио властелина, платио би 300 перпера и биле би му одсечене обе руке. Ко би убио светитеља, калуђера или попа, тај да се убије и обеси.

”Ко се нађе да је убио оца, или матер, или брата, или чедо своје, тај убица да се сажеже у огњу.”

У огњу су скончавали и они који су подметали пожаре: ”Ко се нађе да је запалио кућу или гумно, или сламу, или сено, из пизме (зла, освете) коме, да се тај паликућа сажеже на огњу. Ако ли се не нађе, да то село преда паликућу. Ако ли га не преда, да плати то село што би паликућа платио”.

Колективна одговорност заједнице која не може или неће да утврди ко је кривац и изручи га руци закона, била је врло занимљив постулат Душановог законика:

”На градској земљи што је око града, што се на њој опљачка или украде, да све то плати околина”.

”И ако се нађе разбојник да је прошао кроз област крајишника (на граници царства, која је дата на чување ”крајишницима”), и оплени где год, и опет се врати са пленом, да плати крајишник седмоструко.”

Члан 134:

”Наредба царска: по свим земљама и по градовима и по жупама, и по крајиштима, разбојника и лопова да не буде ни у чијем подручју. И на овај начин да се прекрати крађа и разбојништво: у коме се селу нађе лопов или разбојник, то село да се распе, а разбојник да се обеси стрмоглавце, а лопов да се ослепи, и господар села тога да се доведе свезан к цару да плати све што је учинио лопов и разбојник од почетка, и опет да се казни као лопов и разбојник”.

”Такође и кнежеви, и примићури (стерешине села) и управитељи, и предстојници, и челници који се нађу у селима и катунима да управљају, ти сви да се казне начином горе описаним ако се нађе у њих лопов или разбојник.”

”Ако ли су управитељи известили господаре, а господари се направили да не знају, да се ти господари казне као разбојник и лопов”.

Сурово? Нецивилизовано? Неевропски?

Или личи на данас важећи закон у Шпанији по којем су двојица младих Шпанаца због варања на пријемном испиту (заменом идентитета)  кажњени  по годину дана затвора и по шест евра дневно?

Ма, какви! Душанов законик имао је и данашњи најомиљенији ”институт” истине и истинољубља у Србији: полиграф! Да, Члан 138:

”И ако ко потера судом разбојника и лопова, а не буде обличења (доказа?), да им је оправдање железо што је одредио цар; да га узму на вратима црквеним из огња и да га поставе на свету трпезу”.

    Тако је то било, господо: ко усијано гвожђе од црквених врата голим рукама пренесе до црквеног олтара – а не изгоре му шаке – тај говори истину. И молим да се, ако већ не може Душанов законик, из њега у употребу врати прави, оригинални српски полиграф, па да видимо ко ће да иде на њега, и ко ће после да  се куне у полиграф, а ко у бога…

Варварски?

Тај ”варварин”,  Цар Душан, имао је у свом Законику и ово:

”Наредба царска: Ако цар напише писмо или из срџбе, или из љубави, или из милости за некога, а то писмо нарушава Законик и није по правди и по закону, како пише Закон, судије том писму да не верују, само да суде и врше по правди”.

”Све судије да суде по закону, право, како пише у Законику, а да не суде по страху од цара”.

”Сирота преља да буде слободна као и поп”.

Исто као данас у Србији… Или скоро исто.

Али, када мало боље размислим, ми данашњи смо из Душановог законика преузели и задржали само оно о ”сечењу ушију”:

Сечемо уши да крпимо дупе, да опростите!