ЉИЉАНА СМАЈЛОВИЋ: Стање нације

Председник САД каже да својим највећим неуспехом сматра то што није излечио дубоке политичке поделе. Међу републиканцима и демократама данас је још више подозрења и нетрпељивости него 2008, када је изабран. Можда би, вели Барак Обама, неко са политичким талентом Линколна или Рузвелта био успешнији од њега.

Можда. А можда би и Србија могла да ослушне његов јучерашњи говор о стању нације. Јер ако се најјача земља света жали да су јој грубе и оштре политичке свађе највећи проблем, онда такве свађе можда нису добре ни за мање земље.

Наравно да то добро зна премијер Србије, који се на политичку мржњу жали чешће него први црни председник САД. Видели смо шта је фанатична мржња републиканаца према Обами учинила најмоћнијој земљи света. Али врхунски оратор јуче је казао и нешто што би и овде могло да послужи као наук. Рекао је да највећа опасност за Америку није снага њених непријатеља, већ управо супротно – њихова слабост.

У америчком контексту, то је упозорење републиканским кандидатима да греше ако мисле да Исламску државу могу да поразе амерички војници на туђој земљи.

У српском контексту, то је упозорење да велика слабост Вучићеве опозиције у себи крије исто тако велику опасност и за Србију и за Вучића.

Премијеров одговор на очајничке нападе његових декласираних противника све чешће гласи да би ускоро могао да им опет пружи прилику да одмере снаге на изборима. На прошлим је вешто надмудрио противнике натеравши их да му се умиљавају у кампањи, у нади да ће их примити у коалицију. Када им је скршио те наде, добар део њих није смислио ништа сем да без реда руше све што од његовог програма могу, и то по принципу што горе, то боље.

То је ово што сада живимо, то је та слабост опозиције која није добра за земљу.

Јесу ли избори заиста решење за поделе и политичку мржњу? Хоће ли их у кампањи бити мање, или више? Је ли власт дужна да самој себи изгради снажну и принципијелну опозицију?

По цену да изнервира сународнике, председник Владе Србије радо јавно изражава дивљење немачкој канцеларки. Ангела Меркел није ни Линколн ни Рузвелт, али је њен политички таленат заиста непорецив. Зову је политичком сфингом и нико у Берлину не може да се похвали да зна које дугме да притисне ако жели да изазове њену инстант и бурну реакцију. У ствари, из ње можда никад нико није ни измамио бурну реакцију.

Можда би, макар поводом Српске нове године и због стања српске политичке нације, премијер за промену могао да се угледа и на тај посебни политички таленат госпође Меркел.

Тагови: Љиљана Смајловић