Фото: Политика

Уским путем, између високих зидова, па поред напуштених кућа и неких бивших зграда, на благој падини изнад села долази се до средњовековног Манастира Будисавци. Колутови бодљикаве жице, бела кућица кроз чији прозорчић провирује бркати полицајац Косовске полиције, а иза ње напуштена стражара – осматрачница са врећама песка коју су за собом и, за сваки случај, оставили војници Кфорове мисије, прво дочекају ретке посетиоце ове метохијске светиње. За разлику од варошице Клине, села Будисавци и, у њему, украшене католичке цкве, иза жице влада ледена тишина. На беспреконо чистом плочнику стоји мали манастир, задужбина свете Јелене Дечанске, сестре краља Стефана Дечанског, обновљен у 16. веку, заслугом патријарха Макарија Соколовића. Издвојени комлекс је метох  Пећке Патријаршије, а овај Божић у њему дочекују сестра Матрона и искушеница Драгица. У старом конаку, где живе, влада беспрекорни ред и монашка скромност , овде се деценијама ништа није мењало, а радост која дочека посетиоца зрачи истинском љубављу особа које су свој живот посветиле служењу другима и светињи.

Лекарака, грачаничка монахиња Ирина, која води организацију „Свети Јован Милостиви”, дошла је да их посети, да донесе лек, да их упита како су и треба ли још нешто за лечење. “Била сам летос у болници у Митровици, па каже љекар, да останем, а треба да се плеви лук: ма ђе ћу, опростите, остат’ неђељу дана да лежим џабе, и одох кући”, каже искушеница Драгица, родом из Лопара из Босне. На њеним рукама, и на рукама сестре Матроне виде се деценије тешког рада на њиви, косидбе, вожње трактора и орања.

У годинама после Другог светског рата, када се чврсто веровало и радило све да, временом, цркве и манастири постану музеји, у њих су почеле да пристижу младе монахиње, готово девојчице и својим великим радом чувале српску цркву, материјална добра која нису отета, и – на првом месту – њену духовну страну.

Манастир Будисавци и Патријаршија овог Божића су у знаку недавног упокојења игуманије Февроније, тихе мајке, како кажу, целог пећког краја.  Њена одлука и речи „ја остајем овде, а ви како хоћете идите или останите” упућена 1999. године младјим сестрама и свима који су је чули, сачувала је Патријаршију и спасила његов метох. Исту одлуку донео је и монах из Будисаваца Стефан Пурић. Изашао је до продавнице да купи хлеб и намирнице и нестао. Иста судбина задесила учитеља Вујадина Вујовића који је био с њим. Различита сведочења и поруке које су долазиле, најчешће од Албанаца, говоре о томе да је отац Стефан, након отмице, доведен у околину Истока или саму варошицу Исток у штаб ОВК, где је после мучења и малтретирања био заклан и бачен у бунар, заједно са још неким Србима. Истрага Унмика и Еулекса у којој су откопавани бројни затрпани бунари у околним селима није дала никакве резултате, а пре неколико година истражни тим Еулекса је, на основу дојаве, откопао и један бунар у селу Будисавци, али ни у њему ниједно тело није нађено.

Без обзира на све невоље, изолацију и потпуно етничко чишћење српског становништва живот у манастиру се одржао, па се, неколико година касније, на своја уништена имања враћају и расељени Срби, прво у Осојане, а онда и у остала околна места. Никоме дом није остао цео после сукоба 1999. године, а данас су, у типским кућицама на своме, стална мета пљачкаша и разбојника, уз честе поруке да „иду у Србију”. Сељаци, то што могу, од пољопривредних машина склањају у манастир, иза жице је сигурније, а сталне апеле политичара да се у Косовску полицију запосле и Срби, изгледа нико и не чује.  Чини се, ипак, да недељом када се служи литургија и кад Срби из повратничких села Беркова, Рудице и Видања додју на службу овде има највише наде и сугурности.

Док лекарка Ирина саветује како регулисати притисак и пише по кутијама за лекове, у конак у белом мантилу улази један млади човек. Сваког дана, сем викендом, из Народне кухиње „Мајка девет Југовића” која ради при Епархији рашко-призренској, у Будисавце стиже свежи хлеб, а младић журно одлази да стигне до многих којима помоћ треба. На Косову и Метохији хиљаде људи чека не само хлеб, него и кувани оброк, а у овом делу Метохије посебно је тешко од лопова сачувати стоку, летину и имати било какве приходе. Црква, дечански монаси, сестринство Патријаршије и Будисаваца помажу сиротињу колико могу, а управо Манастир Будисавци, по својој скромности и отворености личи на њихове домове и тежак живот.

Радост за две сестре, недељама пред Божић, чини једно мало црно теле. Ушушкано у сламу поред мајке и јасала, немино скакуће по старој, чистој штали дебелих зидова. „Сестра Драгица се љути на мене, кад подвикнем и смирим га, не могу да га стигнем, а оно хоће да се игра“, каже монахиња Матрона и смеје се као дете. Почетком шездесетих година прошлог века, дошла је из Драгачева, као петнаестогодишња девојчица и цео свој живот, младост, снагу посветила чувању и одржању светиње. О свему томе говоре други, па је свака реч тешка и одмерена. Свака реч личи на њихове молитвима испуњене и љубављу довршене животе. Оне су победиле неслободу и с оне и с ове стране бодљикаве жице.