ДР РАДОМИР ПАВЛОВИЋ: Да се не заборави…

Фото: Зоран Шапоњић

Ни после 80 година Срби нису пописали своје жртве у Средњем Подрињу и на ријеци Дрини. Када питате вјештачку интелигенцију о броју жртава бројке су релативне. Тако кажу да су српске жртве на Дрини пописане 1964. године у музеју геноцида у Београду, а да их је најбоље пописао Срђан Кнежевић .Али бројке које добивамо иду у распону од 25-40000 од стране НДХ државе и углавном током 1941-1942 год.

Значи никада до краја све српске жртве нису пописане нити су озбиљно на томе радили историчати у бившој држави.Када кренете од мјеста масовних убиства Срба на ријеци Дрини током 1942. год. од Клотијевца до Дрињаче и Зворника, видљиво је да нема спомен обиљежја осим оног у Факовићима, а на свим мјестима од Клотијевца преко Згуње,Скелана ,Црквице,Жијебца,Факовића,Пољима Зелиња и све до Дрињаче гд‌је су усташе напуниле два Бузета српске крви ,немамо никаквих обиљежја, иако је било, она су нестала.

Бивше власти су то заташкавале или приказивале као жртве фашистичког терора, не спомињући да су то биле српске жртве. А кад сам читао мемоаре солунца Пере Ђукановића из Кравице (Устанак на Дрини), он описује прво да му те власти нису дале на челу са Родољубом Чолаковићем да објави те своје мемоаре, а онда на једном мјесту Перо казује да је Родољуб Чолаковић зауставио даља истраживања и попис српских жртава Подриња од стране НДХ државе, зато да се не би угрозило братство и јединство, јер је број српских жртава био огроман, али никад није пописан.

И сада послије 80 година, када питате вјештачку интелигенцију она ће вам рећи опречне податке и то да је у Сребреници убијено од стране НДХ 1110 Срба и да су оне чиниле преко 70% свих жртава. Исто тако су опречни подаци за српске жртве у Братунцу од 2500-3500 Срба и у Власеници од 3000-4500.

Комунистичке власти нису никада пописале српске жртве из другог рата од стране НДХ.О томе свједоче и обиљежја којих нема или су нестала са ових простора .Причао ми је Дражо Глигић који живи у Скеланима да је ишао са оцем и да су палили свијеће испред масовне гробнице која је била изнад куће Драге Вујића и да су то радили све до укидања општине Скелани 1958 године, када је престало даље обиљежавање страдања Срба у тој масовној гробници.

Велики покољ Срба од Подравања ,Радошевића и околних села у Клотијевцу никада није обиљежен, а лично о томе ми је причала моја мајка Вида 1926. године, која је на Клотијевцу прешла у Србију, тако што су јој са чамца бацили грану за коју се она ухватила и тако прешла преко Дрине у Србију.О нестанку обиљежја и премјештању гробница имамо примјере у Дрињачи и Сребреници. 

Све масовне гробнице Срба су премјештане и закопаване на централном мјесту и прлказане као жртве фашизма, а не као српске жртве од стране усташа и НДХ.Зато данас немамо никаквих обиљежја на многим мјестима масовних убиства Срба, попут Анђића,Скелана,Кравице,Османског,Дрињаче,Клотијевца итд итд.

Истина је само да нам се историја понавља и 42 и 92 и да су страдала иста села од истих убица из истих фамилија .То се да истражити …Пописи становништва из 1931 и 1991 говоре како је % срба опадао, а% муслимана растао.И данас преко Поточара наметања да су Срби геноцидни народ, који је у xx вијеку дао % највише жртава је резултат нерада наших институција и нашег заборава.

Историчари Средњег Подриња треба да направе анализу броја солунаца овог краја ,затим страдања Срба у Другом рату на овим просторима и страдања Срба у рату од 92-95 и разбију наративи како смо ми злочиначки народ, а не страдалнички о чему свједоче наша страдања у сва три рата на овим просторима.

Наша култура сјећања и брига да се неправде и неистине исправе прелази полако у заборав, јер ништа нисмо урадили да обиљежимо сва та мјеста масовних злочина над Србима и тако бранимо све те нападе који долазе из Поточара.Имамо много материјала и доказа само нико се тиме не бави.

Удружење “Мост” је доста тога урадило, али ентузијазам не може замјенити институционални рад. Како Бошњаци праве конференције и округле столове у Поточарима и српска власт би то требала да ради у Братунцу ,Скеланима и Сребреници, а не по Београду и Бања Луци

Радомир Павловић – аутор више књига о страдању Срба Подриња у xx вијеку.