ДР ЉИЉАНА ЧОЛИЋ: Зaшто само Србија има Санџак

Подручје Старог Раса, средиште средњовековне српске државе и колевка српске културе и духовности, током османске управе постало је централна област друге вере и цивилизације која је овом пределу дала ново име – прво формално, као Новопазарски санџак затим колоквијално само Санџак, а сада чак са тежњом да овај назив прерасте у званично територијално одређење на путу ка аутономији ове области и даљим аспирацијама (не дај боже, ка отцепљењу).

Поставља се логично питање: по чему се Новопазарски санџак издваја од других административно-територијалних јединица истог заједничког имена које су постојале у нашим крајевима и уопште, и како је дошло до тога да општи назив санџак (основно значење: застава; област под управом санџакбега), којих је укупно на територији османске државе било између 150 и 400 (број је током времена варирао) само у Србији номинално опстане као топоним?!

Свакако нећемо погрешити ако кажемо да иза тога стоји традиционална српска неопрезност и лакомисленост, а пре свега национална неодговорност.

Додуше, са историографске тачке гледишта, ако погледамо називе свих санџака који су постојали на територији данашње Србије, па и некадашње Југославије, видећемо да они као основно одређење носе имена српских престоних градова – Призренски; Скопски; Нишки; Пећки; Крушевачки; Смедеревски…

За разлику од њих, уместо старог Раса и Трговишта, централну тачку некадашњег Новопазарског санџака, иако такође баштиника аутохтоног српског простора, чини град Нови Пазар, који је основао Иса-бег Исхаковић, један од највећих турских војсковођа у 15. веку.

Позната је ствар да је средњовековна pашка држава била значајна транзитна област за дубровачке трговце и да је у време продора Турака, у Трговишту постојала дубровачка колонија. Оснивањем Новог Пазара на ушћу Јошанице у Рашку, а на локалитету који је раније био насељен, али без посебно наглашене важности, Османлије су продрле у само срце некадашње српске државе. Убрзо је Трговиште које су Турци прозвали Eski Pazar – Стари Пазар почело да замире, док је добро одабран стратешки положај Новог Пазара, у комбинацији са замахом занатске привреде, допринео његовом развоју и насељавању.

Дакле, појам санџака као институције освајачке османске власти ступа у наш етнички и државни простор практично истовремено са оснивањем Новог Пазара. Додуше, сам Новапазарски санџак формиран је тек 1790, а током постојања, у процесу административних реорганизација турске царевине, до 1902. године када је коначно трајно укинут, три пута је бивао расформиран и поново успостављан. То практично значи да мимо његовог активног и функционалног живота, данас бележи дуже виртуелно трајање у нашем вербалном свету.

Док су се области осталих санџака по њиховом нестанку са историјске сцене и крају османске управе, једноставним изостављањем одреднице санџак, вратили својим првобитним називима, Новопазарски санџак без икакве асоцијативне копче и повезаности са ранијом српском средњовековном месном номенклатуром остао у нашој употреби само као „Санџак”.

Међутим, за овај феномен може се наћи и лингвистички разлог, јер именица санџак својим фонетским карактеристикама нимало не одудара од уобичајеног гласовног склопа изворних српских речи. Штавише, из корпуса такозваних месних именица у српском језику, ваља се сетити оних које се такође завршавају наставком – ак. На пример: врбак, воћњак, малињак, травњак, плићак, ружичњак, пашњак, маслињак, Кошутњак, Лаћарак, а да не говоримо и о другим изведеним именицама (дешњак, весељак, димњак, чудак…). Наравно, ту су и турцизми: чардак, басамак и др.

Као што се може видети, сам крај речи који у суштини представља и њено најупечатљивије обличје, истоветан је код именице санџак као код набројаних српских, али и турских именица одомаћених у нашем језику. Уколико би се неком странцу који нема никакве представе о српском језику, дао списак свих горе наведених речи, укључујући и санџак и поставило питање да ли нека од њих одудара од осталих, лако би се могло десити да одговор буде: не.

Дакле, за употребу турске именице санџак као топонима, што је појава без преседана на територији укупног некадашњег Османског царства, а што неки сада здушно желе да капитализују, може се наћи разлог, али не и оправдање.

Наша је обавеза да се одупремо неодговорној инерцији и колевци српске државотворне традиције и духовности у потпуности вратимо њено једино изворно одређење – рашка област или Рашки округ, како се у административном смислу данас назива.

Док други без икаквог историјско-чињеничног упоришта својатају оно што је наше, ми само треба да поштујемо и памтимо своје.

Тагови: Биљана Чолић