СЕРЂО РОМАНО: Нису Совјетски Савез победиле САД, пораз су му нанеле реформе Михаила Горбачова

Докле год Европа „буде удружење у коме сваки члан дела онда када је непосредно умешан”, она ће „прећутно свету давати одговор да интереси дате земље нису нужно од општег интереса”, наставиће „да буде полусила неспособна да валоризује врлине и ресурсе којима располаже”. Притиснута себичношћу чланица, Европа ће бити „превише расцепкана да би уливала респект и страх”, таман као што је била ренесансна Италија, коју су красили „огромно благо од талента и сјаја”, што је случај са Европом данас.

Ово су завршни редови књиге Серђа Романа „У похвалу Хладноме рату – Једна противисторија”, коју је недавно објавила београдска издавачка кућа „Албатрос плус”. Низу до сада штампаних књига овог аутора, једног од водећих европских теоретичара политике, издавач је придодао нову, по обиму невелику студију која је, по оцени многих коментатора, најпровокативније дело из домена социјалних наука у светској продукцији у протеклих десет година.

Многе реакције које су пратиле књигу Серђа Романа чим се у априлу појавила у Италији и изразити полемички карактер овог штива, додатно су подстакле београдског издавача да брзо реагује и да после само неколико месеци објави превод књиге на српски језик.

Већ наслов ове студије који, према речима самог аутора, „може да изазове изненађење и неугодност”, ефектно сажима критички и аналитички поступак Серђа Романа, познатог италијанског историчара, професора универзитета, новинара и дипломате, чија се реч пажљиво одмерава у интелектуалној и политичкој заједници.

Романо је у студији сажето изложио историјат светских послова и Хладног рата од 1945. године до пада Берлинског зида, уједињења Немачке и слома СССР-а, а онда и историјат светских послова од почетка деведесетих година 20. века до данас, укључујући вруће теме Украјине и избегличког таласа из земаља Блиског истока.

Изношењем брижно одабраних чињеница које илуструју магистралне токове историје у другој половини прошлог и првих петнаест година овог века, Романо својом књигом доказује тезу да је Хладни рат између капитализма и социјализма, између САД и СССР-а, НАТО-а и Варшавског пакта, био бољи од онога што ће уследити после рушења Берлинског зида и окончања Хладног рата.

Овај закључак Романо је извео на основу анализе догађаја и чињеница спрегнутих у велику слику прошлости и садашњости Европе и света. На тој слици аутор открива најдубље слојеве и сложене валере који сведоче да је Хладни рат био вођен на свим пољима, па и на привредном и културном плану, али су кризе тада биле под контролом влада, што је подразумевало да оне доносе и одлуке са којима њихови грађани нису били сагласни. Ово због тога што је доминирало начело примата спољне политике.

Крај Хладног рата променио је у САД тај однос, санкционисан је приоритет унутрашње над спољном политиком. На то је утицао тријумфализам, сажето изнет у наступу председника Џорџа Буша Старијег, који је 28. јануара 1992. године рекао: „Највећи светски догађај у току мога живота, нашег живота је овај: Богу хвала, Америка је победила у Хладноме рату”.

Коментаришући ову изјаву, Романо констатује да је она „представљала грешку”: „Сједињене Државе нису поразиле Совјетски Савез. Пораз су му нанеле Горбачовљеве реформе”.

Поменута промена приоритета у политици САД после Хладног рата, али и у другим државама, довела је до тога да су владе „подложне расположењима јавног мњења, притисцима група које врше већи утицај на друштво, на изборне рокове”. Захваљујући томе, постало је врло актуелно давно предсказање председника САД Двајта Ајзенхауера, изнето у његовој последњој поруци: „Чувајте се од комплекса војне индустрије”. Заиста, ова индустрија дочекала је својих „пет минута”, пошто су западне демократије под снажним притиском војног комплекса ратовале на Балкану, у Авганистану, Ираку, Либији, Сирији.

„Можда зато што су мислиле да су из дугог сукоба са Совјетским Савезом изашле као победнице, што их овлашћује да на све стране треба да диктирају своје услове”, реторички се пита Романо и констатује да је на то, у ствари, највише утицала друга чињеница – „изгубио се страх од нуклеарног рата”, који је раније спречавао велике силе да се ангажују у сукобима у којима би нуклеарно оружје пре или касније било употребљено.

Отуда се и догодило да број жртава у ратовима вођеним од 1991. године до данас буде „знатно већи од оних вођених за време Хладног рата”, констатује Серђо Романо. Он се не залаже за повратак Хладном рату, али указује да свет треба да нађе путеве којима ће, као и у време док је тај рат трајао, бити спречено избијање конфликата, а ратне амбиције и авантуре смањене.

У тражењу тих путева од великог је значаја како ће се према отвореним питањима данашњице поставити Европска унија. У противном, у неизбежним кризама следећих година, њене чланице биће приморане да кризе подносе, а „да при томе не буду у стању да дају тежину сопственим гледиштима”.

Тагови: Европа, САД, Серђо Романо, СССР