Одмах после отварања стечаја над пиваром „БиП“ у Београду, угашен је још један српски привредни гигант.
Привредни суд у Београду отворио је поступак стечаја над предузећем за одржавање, оправку и продају моторних возила „ИМТ Добановци“. Машине су угашене, радници послати кућама, а оно што је остало од некада чувеног ИМТ-а сада су дугови, али и црвени трактори по њивама широм света. Њихови власници брину да, ако затреба, неће имати где да купе резервне делове за своје машине. Из Министарства привреде поручују да за српски трактор није било лека.
Милета Митрића у Врчину многи препознају као „доктора за српски трактор“. Осим што је 18 година радио у ИМР-у, Митрић искључиво тракторима домаће производње обрађује и 15 хектара земље. Чуо је, каже, да је и последња домаћа фабрика затворена, па га мучи питање – шта ако нека од његових машина ускоро закаже?
„Имам четири трактора ИМР и ИМТ, стварно су се до сада перфектно показали. Обнављао сам механизацију и поново сам куповао те наше тракторе. Али сада не знамо одакле ћемо те делове да набаљамо, јављају се неки делови из Турске али то није толико поуздано“, наводи Миле Митрић.
Неколико кућа даље у Врчину, сличне бриге муче и Слободана Синђелића чији црвени трактор већ четрдест година ради без престанка.
„Ми живимо од арграра, Србија нема другу индустрију, једино што нам је остало је пољопривреда. Али шта ће бити ако фали део, јер наравно свака машина се хаба као и све друге“, истиче Слободан Синђелић.
Ово су само неки од десетина хиљада трактора у Србији којима ће ускоро бити потребан нови резервни део. Како су ИМТ и ИМР у златним годинама производње извозили и до 40.000 трактора, број пољопривредника из Етиопије, Конга или Египта није занемарљив, али они за нови део неће имати коме да се јаве.
Катанац на капији фирме која је некада запошљавала 12.000 радника надлежне у Министарству привреде није изненадио. Заинтересованих купаца за ИМТ је, кажу, било, али не и за његове дугове од 186 милиона евра.
На модером тржишту српски трактор би се снашао, сматра Љубодраг Савић, професор Економског факултета, али додаје да деценијама није било стварне намере да се ИМТ-у помогне.
„Требало је то земљиште продати, нову фабрику направити на новој локацији, а тај новац од 35 хектара од градског грађевинског земљишта који уопште не би био мали, би могао да се искористи да се добро осавремени технологија и да се направи једно предузеће које ни по чему не би заостајало за сличним предузећима у окружењу или у Европи. Наше власти су до сада пропустиле прилике, и сада у оваквој ситуацији је јако тешко помоћи ИМТ-у“, сматра Љубодраг Савић.
И док се чека да се и званично прогласи стечај некадашњег југословеснког гиганта, остаје сећање да је српски трактор жњео по Африци, орао у Азији, возио се и по Европи, али да се на крају, после шест деценија, уморан одвезао у историју.