БЈЕЛИЦА: Да ми је била ова глава…

Некад сам размишљао само да се добацим до “неке Немачке”, да имам од чега да живим. Стварно сам благословен што сам уопште овде – каже Немања

Спортске вести широм Европе почињу његовим именом. У Србији, вероватно, не постоји име чешће изговарано од његовог, после прва два дана Европског првенства. У разговору за “Новости” у кафеу берлинског хотела “Анделс”, Немања Бјелица први пут износи неке детаље из своје каријере. Почињемо од последњег – победничког коша против Немачке, девет десетинки пре краја акционог трилера у “Мерцедес-Бенц арени”.

– Колико смо велика екипа говори то што један играч као што је Милош Теодосић, углавном задужен да решава утакмице и прави победник, изведе лопту за тај напад. То је наш највећи квалитет. Наравно, имамо ми и индивидуални квалитет, али смо пре свега права екипа.

Екипа у којој сада постоји још један рођени победник.

– Не могу да кажем да ми то не прија, срећан сам због начина на који смо и тим и ја почели првенство. Свих ових година веровао сам да могу да водим екипу, да будем један од лидера. Драго ми је што сам успео то да докажем, али не желим да овде станемо ни тим, ни ја. Јер, ово је тек почетак…

Немања се неретко сети свог почетка, расформиране Партизанове школе кошарке печатиране са “неперспективни”, аматерских дана у аустријској Аркадији…

– Сетим се кад год ми је тешко, кад одиграм слабо, кад ми се нешто лоше деси или нисам задовољан собом. Сетим се да сам, док сам играо у Аустрији, размишљао: “Само да се добацим до неке Немачке, да имам од чега да живим”. Сада, на овом највишем нивоу, хоћу све више и више, али то не иде преко ноћи. Стварно сам благословен што сам уопште овде, што репрезентујем своју земљу, што ћу играти у НБА. Некад тога нисам свестан, зато је добро вратити се у прошлост.

Тамо ће пронаћи и олујна времена у шпанском Лаборалу, када је славио сваки улазак у игру.

– Супруга и дете били су ми уточиште када ми је било тешко у Шпанији. Није ми био проблем живот у иностранству, једноставно, желео сам да играм више и да се доказујем. Није могло одмах. Некад сам се и свађао са Душком Ивановићем, некад ме и кажњавао трчањем. Био сам млад, тада нисам знао да је то за моје добро. Када смо изгубили полуфинале од Реала, рекао ми је: “Пронашао си се, био си одличан. Шта си очекивао, да ћеш одмах да играш”. И дан-данас мислим да је требало да играм више, али морам да признам да је Душко људина. Велики и као тренер и као човек.

Промене су видљиве у ставу нашег аса на терену.

– Сазрео сам, волео бих да сам имао ову главу пре пет-шест година. Имао сам велику подршку Жељка Обрадовића у протекле две сезоне, доста ми је помогао да се развијем и као човек и као играч. Од велике помоћи био је и кондициони тренер Бата Зимоњић. Све што сам мислио да сам изгубио пронашао сам у Фенербахчеу у те две године.

Уочљива је још једна промена – више не чува емоције у сефу са две браве.

– Увек сам то имао у себи, изађе из мене увек када осетим да нам је потребна помоћ. После, када видим себе, буде ми мало и смешно.

О промени свести сведочи и Немањин поглед у блиску будућност, већ 22. септембра јавља се на нови посао у Минесоти.

– Мислим да сам још далеко од онога што бих волео да будем. Тек сада предстоји право доказивање јер, уз дужно поштовање према европској кошарци, НБА је сан сваког играча. Ко каже да није, мислим да лаже. Морам још много да радим да бих се такмичио са најбољима. Криво ми је што раније нисам отишао у Америку, али и то може да буде мач са две оштрице. Имате случај Недовића, откровења овог првенства, који је био у таквом тиму да није могао да добије шансу. Ево, гарантујем да би Радуљица могао без проблема да игра у НБА, Теа би пожелео сваки тим. Волео бих да смо више цењенији у том свету, наши играчи су то заслужили својим талентом.

Враћамо се на оно због чега смо овде – олимпијског циља који захтева од Немање и другова пласман у финале, 20. септембра у Лилу.

– Волео бих да се не ствара еуфорија, јер ових 2-0 заиста ништа не значи. Можемо само да будемо мало опуштенији. Циљ су нам Олимпијске игре, било би савршено да одиграмо финале, а подразумева се да желимо да освојимо титулу. Сад се сви јављају порукама “мајстори, најбољи сте, сигурно узимате злато”, али и даље смо на земљи и ту ћемо и остати.

Србија и даље чека прву кошаркашку титулу…

– То би било невероватно. Десиће се сигурно, само је питање када. Сада имамо шансу.

САЛЕ ИМА ЛУДАЧКУ ЕНЕРГИЈУ

Селектор Србије Александар Ђорђевић заразио је све играче.

– Сале је пренео на нас тај победнички менталитет из својих играчких дана. Не могу то да опишем, има неку лудачку енергију. Сви знају какав је био играч и како је променио нашу кошаркашку историју. Свесно или несвесно, то је пренео на нас.

ПЕШИЋ КОШАРКАШКИ ОТАЦ

Црвена звезда је била одскочна даска Немањине каријере.

– У Звезди сам се афирмисао, морам да поменем Светислава Пешића који ми је, на неки начин кошаркашки отац. Можда сам субјективан, али ми је са 20 година дао шансу да решим утакмицу када смо губили од Партизана у плеј-офу са 2:0. То је за поштовање.

СТЕФАН ПОЛА ТИМА

Многи посматрају Стефана Марковића кроз призму статистике, не и његови саиграчи. – Стефан је пола нашег тима, буквално. Верујте, не постоји бољи саиграч од њега – каже Бјелица.

КАД МЕ КРЛЕ СКИДАО СА КАНАПА

Бјелица не заборавља да помене свог ментора на почетку репрезентативне каријере, касније и венчаног кума.

– Види се колико недостаје Ненад Крстић, иако је Радуљица сигурно један од најбољих центара у Европи. Уз Крлета сам напредовао и као личност и као играч. Када смо играли “Акрополис куп” 2009, мој први турнир са репрезентацијом, нисам знао где сам. Одузео сам се. И сад ми некад пошаље поруку: “Да ли се сећаш кад сам морао да те скидам са канапа”.

Тагови: Кошарка, Немања Бјелица, Србија