МАТИЈА БЕЋКОВИЋ: У моди је незнање и ћутање

Мајски песнички празник везан је за сећање на Десанку Максимовић, а други за сваки долазак песника и академика Матије Бећковића. Иако је овде долазио небројено пута, сваки нови његов долазак је као први. Тако је било и на завршној вечери 28. књижевних догађања у дворишту Градске библиотеке, јер они који нису имали места за стајање испод чемпреса, у другој сали пратили су путем видео-бима разговор са једним од највећих наших живих песника.

Била је то на моменте чаролија, сета, сећање, упозорење, комедија и непоновљиво језичко и песничко мајсторство.Испричао је како су се у његовом случају укрстили живот и поезија и да је то био само пролог за оно што је уследило касније. Упозорио је да је наш језик угрожен и да су, нажалост, у моди незнање и ћутање.Знатан део ове вечери Матија је посветио присећању на своје колеге и савременике, а посебно се осврнуо на Душана Радовића, чију би главу, како је предложио, као што то чине Американци својим владарима и познатим личностима, требало исклесати у стенама неке српске планине. Иако је, како се похвалио, умешен од различитих теста, јер је рођен у Сенти, учио школу у Славонском Броду и Колашину, у Ваљево је дошао у најлепшим годинама и овај град сматра за колевку свог песничког рођења.

– Овде сам као матурант Ваљевске гимназије написао песму „Вера Павладољска” и са њом отишао на студије у Београд и објавио је у листу „Видици”. Вера Павладољска је била само једно име, за многе, измишљено, јер је тако звучало, а за оне који су знали, била је ученица Ваљевске гимназије, две године млађа од мене. Тада нисам ни слутио да ће то бити моја прва песма, прва књига, прва љубав, моја жена и мајка моје деце. Укрстили су се живот и поезија и то је био само пролог за оно што је уследило касније. Разуме се да нисам тада знао докле ће ме та песма одвести, али песме су паметније од песника – казао је Матија Бећковић.

Песник се осврнуо и на неколико чувених ваљевских личности које су овај град учиниле духовном престоницом и једним од поетских центара у Србији. Као босоноги дечак први пут видео је оца Јустина Поповића како на пијачни дан седи у чезама са две монахиње, да би нешто касније од старијих чуо да је ишао да се јави у тадашњу станицу милиције. Он је данас један од светитеља наше цркве. Открио је да је рођен на дан када се упокојио његов знаменити имењак Прота Матеја Ненадовић, чији син Љуба је превео очеве „Мемоаре”, а касније као шумадијски Европљанин написао бројне песме које се и данас певају по Црној Гори.

Говорио је Матија и о откривању споменика Десанки Максимовић, што нико други „сем онога који је свима владао” у то време за свог живота није доживео. Практично је било строго забрањено некога клесати за живота у пуној фигури или у каквом јуришу на коњу.

– Имао сам част да томе присуствујем и да у томе учествујем, да са њом путујем од Београда до Ваљева, да ме пита шта ћу да говорим, да јој кажем како се обукла. Она се обукла скромније него иначе, а онда је свима прилазила да се извињава и да им обећава да ће и они доћи на ред, да се не љуте на њу што јој се то, како је мислила, без икаквих заслуга догодило. А она је само службом свом језику указала како се може постићи то што је она постигла. Може се рећи да је њу више љубав читалаца, него пажња и препорука књижевне критике, довела у иконостас у којем сада стоји – рекао је песник.

Матија Бећковић сматра да живимо у добу антиуметности и да је у моди незнање. Само вера у поезију одржава још увек овакве вечери и, како кажу, све ће уметности нестати а поезија неће, зато што је поезија вечна тајна као што је живот. Као што човек није створио живот, па не зна како би га уништио, тако не може ни тај посебни живот језика који чини поезија. Упркос томе што нас са свих екрана убеђују да је време поезије и уметника прошло, они ипак долазе овде, по врућем дану, а знају да их не очекује ништа друго до голе речи њиховог матерњег језика.Наш језик је такође угрожен, и било би боље, праведније и прече да смо бранили језик него државу, а језичко законодавство више него државно устројство, јер оно је старије и важније и из њега се све може обновити. Језик је наша најважнија библиотека,најважнија институција, најсачуванији архив и музеј где је свака реч у њему културни споменик – истакао је Бећковић.

Тагови: Матија Бећковић