Владимир Табашевић: Косово – најтиша српска реч

Табашевић ходочашће на КиМ (Фото: Стефан Кондић)

О томе се не труби. Нема горућих вести, извештаја, фанфара ни помпе, око камере ту не залази, јер јавни сервиси сервисирају неку другу јавност, за неке друге потребе; наши људи, наиме, немали број пута годишње самоорганизовано, аутобусима, одлазе у посету манастирима и нашем народу на Косову и Метохији, али се о томе путем класичних медија углавном не може сазнати ништа. Разлог за то је прост: америчка војна база Бондстил, једна од највећих у овом делу света, на окупираној територији фактички и симболично обавља своју историјску функцију. Док окупација траје, свест окупираних мора се, управо путем медија, непрестано преиначавати тако да они о окупацији немају никаквог појма.

Једна од највећих сила у историји (њена сила је војна, економска, медијска и културно-уметничка) заузима једну територију тако што окупирани живаљ на остатку те територије приморава да живи на седативима, црвеном Винстону 100с, изложен непрестаном, шокирајућем „забавном програму“, чарима демократије присиљен да зна о појединостима из живота извесног Микија из Купинова пре него било шта о Високим Дечанима, на пример. Када окупирани живаљ пожели нешто друго осим Микија – изложиће се сликама и ”уметничким” представама о својој историјској кривици, нељудској, злочиначкој природи, кољачкој, геноцидној, мизогиној ћуди, и једино што ће му остати јесте: мук сагласности.

У таквим историјским околностима, ноћу, окупљени у помности, у једном од тих аутобуса, међусобно знани и незнани, ипак – постојимо и неки ми, са истим циљем: да зором, живи и у здрављу, стигнемо где смо наумили.

Екипа окупљених разноврсна је: блејачи, смерни, бивши и будући ови или они, ревносници, подвижници, млађи, старији, женски, мушки, одважни и решени, тихи и разгоропађени, помни и зазорни; удвоје или утроје, на путу, у заједничким надама и заједничкој прошлости.

Осењивања крстом, заједничка молитва наглас и – аутобус креће.

Искуснији ходочасници љупким пошалицама које читав аутобус испуњавају, из нехата, на самом почетку пута, својим досеткама ослобађају и храбре новајлије у овом путешествију. На пар седишта апсолутна тишина, на пар – дошаптавања која изражавају велику блискост и још већа очекивања.

Скупља се прилог за неколико породица ”доле”;  ходочасничка прича почиње.

Слика у ретровизору

У то време, по београдским кафићима, хипстерским, кул месташцима чије газде лажном креативношћу вођене позајмљују имена за ова места из стихова, револуција и туђих драматичних прошлости, воде се разговори у којима се размењују знаци ужасне еманципованости и заинтересованости за афро-америчка, палестинска, иранска, ЛГБТ и друга далека политичка питања која није неопходно сведочити властитом врлином; Бондстил с једне, и овај поноћни, поклонички свет, с друге стране, за посетиоце таквих места, постоје као мрачне, крајње назадне авети садашњости и као такви, никако нису релевантна политичка или животна тема.

Књижевници, редитељи, сликари, глумци, револуционари, марксисти и марксисткиње, житељи света и ини, убише се да пронађу начин своје креативне сапатње са жртвама измишљеног трансродног мушкарца који се лукаво ушуњава у женске ве-це-е белог света, лажно се издајући као жена како би у потаји шпијунирао стварније жене.

Такозвана ”креативна” класа, позвана да својим телима, слободним временом и прежвакавањем наметнутих тема – џентрификује локације по Београду, живи у блаженом незнању, дубоко верујући да од правног регулисања тога шта ће ко чинити са својим аналним отвором – као извором ужитка – не постоји битније политичко питање.

Таквима насупрот, заробљена другачијим обневиделостима, ноћним животом Београда патролира и екипа љуби-брат-патриота, контроверзних предузетника којима тетоваже манастира по надлактицама обављају главнину духовног посла. Непрестано у „шемама”, ови мајстори интензивних емоција подржани кокаетиленом у крви, у стању су истовремено да искрено прижељкују прилику за осведочавањем сопствених националних осећања кроз некакав замишљени рат, и да својим сународницима, у редовном ванредном стању, препродају, подваљују и шибицаре било шта, покретно и непокретно, легално или нелегално: од станова и возила, до прахова и текућина.

Такав Београд ноћу, остаје иза нас.

У мени интензивно одјекују два описана, банална света јер сам имао ту невољу да сопственом младалачком самољубљу угађам несмотреним радозналостима, вођен наивном идејом да писац – да би писац био – мора сваки ћошак света искуствено и срцем спознати.

Љевишка и успавани вулкан

Мој унутрашњи метеж траје до ”границе” са Косовом која стишава сваки одјек личног и колективног хаоса из ког долазим; границе која и постоји и не постоји, као и толико тога у чему смо принуђени да живимо. Једно Ја ту границу не признаје, друго Ја – принуђено је да пружи документа како би границу коју не признаје – прешло.

У том тренутку престају да постоје и она правдољубива разгоропађеност из немоћи, и она болна и лажна равнодушност јер је ”најпоштеније бавити се само својим животом”. Конкретан чин пружања своје личне карте њиховој полицији, па чекање да ти полиција личну карту врати, тренутак је интензивне тишине која кондензује у себи највише могуће историје.

Толико много историје у једном трену може се наћи у не више од десет тачака света. Свака од тих тачака – место је где све изнова може да ескалира, где је историја најживља, и где никада ништа није готово. Очи целог света упрте су на та места. Као код успаваних вулкана у којима је жива и опасно мирна, ужарена сила природе: течна магма, растопљене стене; тако се и на овом ”административном” прелазу, у тишини, чује како око нас, на све стране, заиста спава преопасна сила историје.

Сва бука света престаје и човек опет, напокон, само ослушкује; принуђен је да буде поман. Свима су нам очи, у пет изјутра, опет као у животиња: гледамо, али ослушкујемо само. Нисмо заслепљени измишљеним питањима и нестварним мукама. На такво присуство духа мислио је Хандке кад је написао да човек не треба да чека на нови рат да би духом био присутан. Фасцинантно је колико у оваквим ситуацијама никада нема места за двосмислености: у свачијим очима види се јасно помно ослушкивање и присутан дух.

Прошли смо.

Прва станица јесте манастир Соколица. Две монахиње тамо узгајају најлепши манастирски врт. Очи опет обузимају дух: лепота призора још је интензивнија након малопређашњег искуства интензивне тишине на ”граници”. Овде је другачије тихо и опет не ослушкујемо успавани вулкан историје око нас, па се препуштамо сопственом жамору.

Девич.

Аутобус. Мало сна.

Грачаница. Опет мало сна у аутобусу.

У Урошевцу, отац Трајко крсти нашег Ивана. Иван бос стоји на хладном мермеру. Војник Кфора, са америчком заставом на рукаву, припадник оперативне групе ”Task force Bandit – KFOR 35”, присуствује светој тајни крштења, заједно с нама, благонаклон је, топао; осењује се и сам крсним, православним знаком.

Јесен је, и живот са назнакама смисла.

Увече: Штрпце, преноћиште. За вечером смо попили јер смо веровали да заслужујемо, и јер не умемо другачије себи да уприличимо радост искреног колективног искуства. Разгоропадили смо се иако знамо да не би требало; можда баш и због тог притиска попуштамо својим слабостима на које смо навикнути. Распевани, разуздани, типично београдски – несвесни где се налазимо.

Некакав мали вулкан историје и у нама тиња; као да желимо да покажемо домаћинима да и у нама нешто страшно постоји. Наивно, верујемо да неко од нас то ”тамо”, тражи или очекује. Али у очима домàћӣнā пуним поштовања према нашој несмотреној и искреној ”солидарности”, види се и да су се наслушали успаваног вулкана историје око себе; и да, због тога, знају да је у тишини једини спас. Њихов дух је тако очигледно другачије присутан. Нико од њих не користи велике речи, а нама велике речи као да служе да сакријемо од себе нешто. Као да смо гоњени кривицом и другим демонима.

Ипак, не умемо боље. Опет асиметрија искуства и чежњи за заједништвом. Видео сам, ипак, радостан, непосредан дух у ком смо се обрели, и препустио сам му се; помолио сам се само да у околни, успавани вулкан историје – из несмотрености, не побацамо превише великих каменица-речи, и активирамо нешто преопасно, о чему и не знамо колико немамо свести. Ми сутрадан одлазимо, наш домаћин остаје у овим планинама, окружен са тим вишком историје. То треба имати на памети више од сваке лажне слике о себи – хероју, сапатнику, подвижнику; више од сваког Београда који у нама несносно тиња и одјекује својом празнином.

Сутрадан – Литургија под отвореним небом; Свети Архангели.

Призрен.

Богородица Љевишка. Рушена, спаљивана, пренамењивана.

Ограђена жицом.

Унутар цркве: чађ по зидовима, још од мартовских дешавања двехиљадитих, када су у самој цркви паљене гуме. Та чађ је најочитији и најсвежији слој, као знак последње активности вулкана историје. Затим, пикован, чекићем и длетом оштећен живопис: да би малтер чвршће стајао преко фресака, и прекривао их, у време османске власти, и након, кад је, негде од 1756. до 1912. године црква била пренамењена у џамију.

Још један слој, једне даље историје.

Малтер је скинут, видљива су оштећења на сваких пет сантиметара. То ревносно уништавање само наглашава оно што је било испод и што опстаје кроз векове.

Моја слика о успаваном вулкану историје сада је још интензивнија јер видим чађ, гареж, спаљено, нешто што хоће да уништи заувек, и нешто што се не да да буде уништено. Пред овим призором ћутимо другачије него на ”граници”. То је тишина пред нечим што нас надилази али и позива. Као у оној досетки: вечни, макар на трен.

Фреска Богородице са Христом Хранитељем. Рестаурирана. И њу је палило и хтело да уништи. Зато и не само зато, читава је црква под заштитом Унеска, на посебној листи угрожене светске баштине.

На спољној припрати цркве, арапским писмом, на персијском језику, уклесан је стих персијског песника Хафиза Ширазија (живео око 1315-1390): ”Зеница ока мога гнездо је лепоте твоје”; остатак стиха, неисписан, гласи: ”Почасти нас уласком, ово је дом твој”. По предању, стих је, занесен лепотом коју мора да прекрије, уклесао радник који је обијао живопис како би малтер дуже стајао. По другом предању, стих је, опет занесен лепотом, уклесао неки писменији путник намерник који је хтео да остави траг света из ког долази. Како год било, стих је, по свему судећи, откривен тек кад су рестауратори скинули малтер, средином двадесетог века.

Филозофија религије са својим питањем да ли је светогрдно визуелно представити Бога, и најузвишеније идеје – овде добија свој пуни смисао на мах. Онај који наизглед уништава фреску, диви се лепоти коју из поштовања према представљеном – сакрива. Скривањем се успешније чува тајна него приказивањем. Иконоклазам који не престаје.

Али ништа од тога не могу да видим у чађи, том најсвежијем слоју историје.

Ту моју мисао прекида гласно турирање неког мотора испред цркве. Локалци знају да је најефектнији удар, удар на тишину нас који смо унутра. То ме, из неког разлога, подсети на арлауке ”мојих” локалаца који запевају о ”срцу Србије” богатећи се од махинација.

Њихов полицајац из кућице испред цркве, обезбеди нама тишину. Још једном: њихов полицајац обезбеди нама тишину. Још један који зна да около нас спава вулкан историје.

Колико је активне снаге, помности и духа неопходно уложити да се вулкан историје не активира по невинима, помишљам.

У Призрену пијемо кафу. Више нисмо виђени као сведоци него као туристи. Тако се и понашамо.

Спремамо се за повратак. Пишем пријатељу, Ненаду Тодоровићу, позоришном редитељу, са идејом да се видимо у Призрену на кратко. Он је један од ”локалаца” који каткад дрекне изнад окна, али би у њега први скочио са идејом да својим телом буде чеп. Као и сваки редитељ, намешта плочице, па није слободан. Али ту је, духом. И осећам да јесте.

Полазимо за Београд.

Прати ме нека нова тишина и слике оштећених фресака.

Читам Ненадов интервју који је дао поводом своје представе ”Хотел Косово”.

У њему, између осталог, он каже:

”Ово је комад катарзе, ово је наш обрачун, чак лични обрачун са свима који би да обичног, малог човека, овде несрећног повратника у покушају, узму у заштиту како би га још више унизили. Наш Хотел Косово нема милости ни према коме, јер нико није имао милости према нама. То је наш колективни урлик побуне, нефилтрирани директ у браду свима који су нас буквално бацили у блато и глиб гета. Наше позориште нема намеру да дозволи да га својатају кафански националисти који наричу опело мојој живој деци која овде живе, нити ће икада бити марионета паланачких глобалиста који са радошћу закључују да су та иста моја деца заслужила да расту у мраку гета, јер носе гене ударне геноцидне песнице Милошевићевих Срба са Косова. Зато смо и желели да свој нови позоришни живот отпочнемо комадом који свој садржај црпи из реченице: Ми нисмо ваши мртви!”

О томе је реч. Нико ”доле” није наш егзотични будући мртвац. Нико не чека на нашу патронажну самилост. Никоме не треба да му ми кажемо како је он наше срце и како ”није на продају”. Једном када смо у језички систем вредности убацили то да је ”Косово најскупља реч”, добили смо и то да је оно ”откупљиво” а његови бранитељи – поткупљиви; добили смо и инфлацију значења; и илузију да ћемо га, на одложено плаћање, некад ”вратити” Г-класама које крузирају Београдом.

Своју верзију Хафизовог стиха исписао бих на невидљивом здању наше тишине: Уста која о теби предано ћуте, гнезда су твоје лепоте.

Владимир Табашевић је књижевник. Ексклузивно за Нови Стандард.

Извор: Нови Стандард

Насловна фотографија: Стефан Кондић