Велико чудо на другом крају света: Подиже се Његошева капела у славу Светог Василија – у Аргентини

© Фото : Спутњику уступио Александар Марић

Тешко је описати радост ових људи. Коначно расту камени зидови капеле посвећене Светом Василију Острошком. Јасније је кад кажем да се у овом делу Аргентине окупљамо у простору који се води као Југословенски православни центар. Наш први званични храм! Верника је мало, али да се гради и због само једне породице, вреди. Они верују у суштину спасења.

Ово за Спутњик каже свештеник Александар Марић , парох цркве Светог Архангела Михаила у Венадо Туерту. Ускоро ће служити и у суседној провинцији Санта Фе, у граду Ариасу, који ће добити храм Српске православне цркве:

„Удаљеност између ова два места је само 45 километара. Сви ћемо се ту окупљати о празницима. Изненађен сам како радови напредују, даће Бог да следећу Васкршњу литургију служимо под нашом куполом“.

Након што су у мају ударени темељи, назире се будући изглед цркве која се гради по уледу на порушену Његошеву капелу на Ловћену . Радови су почели 30. септембра, чекало се да са другог краја Аргентине , из северне Кордобе, стигне стручни градитељ Клаудио Трипијана и његови људи.

Доследни својој вери и коренима

Изградња ове, по много чему специфичне цркве, није могла бити поверена било коме. Тако је сматрао Матијас Пабло Гвозденовић , који је донирао земљу и добар део средстава за изградњу. Гради се храм у камену.

Отац Александар нам објашњава да је заиста тешко разумети некоме у Србији, било где у Европи, колика је борба , а пре свега љубав , била потребна да би се православна вера очувала на овом простору. Он је то схватио тек када је крочио на тло Јужне Америке, пре пет година:

„Служим у парохији на југу провинције Санта Фе, Света вера. Личи на италијанску чизму, али је влажна и плодна, то је земљораднички крај. Људи су овде долазили углавном из Црне Горе, али и Србије, у овом појасу и суседној провинцији Чако, где данас живи неколико српских породица. Нажалост, неки су прешли у католичку веру , али има и оних који су остали доследни својој , историји и коренима“.

Под омофор Светог Саве – и Амфилохија

Свештеник додаје да је црква у којој тренутно служи добијена на коришћење од архијереја Антиохијске патријаршије 1970. Имали су и понуду, пошто није било никога од нашег свештенства, да се претопе у њихову парохију, али наши људи су, каже, хтели да остану искључиво под омофором Светог Саве . Много је времена прошло док нису почели да пристижу и наши свештеници.

Епархија буеносајреска је формирана одлуком Светог архијерејског сабора Српске православне цркве крајем маја 2011. године. Посета митрополита Амфилохија Радовића, тадашње администратора нове епархије, снажано је утицала на оживљавање духовног живота и чување традиције предака код млађих генерација рођених у Аргентини, па и на Матијаса Пабла Гвозденовића. Од митрополита је добио благослов за изградњу капеле.

„Цркву смо посветили Светом Василију Острошком, а архитектура је у стилу Његошеве капеле на Ловћену, јер је то радост за наше претке. И за нас. Наши прадедови и прабабе, породица Гвозденовић, бранили су православну веру и словенску земљу вековима. У част наше историје, ова капела ће бити трајна веза између наше Српске патријаршије и Аргентине. Надамо се да ће једног дана бити обновљена и оригинална капела у Црној Гори, јер поред политичких, верских или традиционалних разлика, важно је поштовати друге“, каже нам Гвозденовић.

Слава Богу – на свим језицима

На почетак изградње чекао је више од пет година . Много је каже, помогао благослов и конкретна помоћ садашњег владике Кирила:

„Коначно смо започели изградњу капеле и она брзо напредује . Архитекта је Иван Пералта из Виље Аљенде, Кордоба. Све иде добро, по плану. Свакога дана гледамо како Његошева капела расте, нема за нас веће радости “, додаје овај Србин рођен у Аргентини.

Отац Александар каже да Матијас, који је у два мандата био градоначелник Ариаса, а сада је и нови председник Радикалне грађанске уније покрајине Кордоба, чини све како би помогао својој заједници, истовремено се трудећи да и нове генерације прихвате и сачувају своје корене. Труде се да их науче макар основу српског речника. Труде се и да науче да певају на Литургији.

„На служби певамо углавном на шпанском , али и на црквенословенском , рецимо кад се пева „Херувинска песма“. Понекад је то руски напев, пошто пева и госпођа Барбара, она је рускога порекла, отац јој је ђакон код нас. А када моја супруга стане за певницу, певамо наш, Моркрањчев. Млађи показују велико интересовање за своју веру, жељни су да науче што више и што дубље, да уђу у суштину вере, у спасење душе , онога што православље заиста јесте“.

Додиривање небеског и земаљског

За свега десетак дана градње, већ се види како ће црква Светог Василија изгледати. Посебан материјал допремили су из каменолома у Дин Фунесу, у провинцији Кордоба, камионима Матијасова браћа Хавијер и Давид Гвозденовић.

„Црквица ће архитектонски бити крајње једноставна, али носи велику симболику, те две кружнице су додиривање небеског и земаљског света. Искрено се радујем“, каже отац Александар на крају разговора за Спутњик.

Матијас Пабло Гвозденовић додаје:

„Једва чекамо да се владика Кирило врати из Европе и види шта смо урадили. Нисмо сами, изградњу цркве помогла су наша браћа и сестре из Србије, Црне Горе, Словеније, као и аргентински донатори“.