Глеб Кузњецов: ЗАШТО? ЗАТО ШТО МОЖЕМО…
Седмог октобра државни секретар Марко Рубио одржао је говор у Атини, на Пниксу, месту где се некада скупљало атинско народно собрање. Формалан повод био је скроман: шести круг Стратешког дијалога САД–Грчка, одбрана, енергетика, F-35. Сам говор тиме се претворио у најпотпуније до данас излагање цивилизационе доктрине Трампове администрације. Стејт департмент га је тако најавио: позив на „велики препород западног духа“.
Формула доктрине гласи овако: „We choose the unapologetic pursuit of national power“, односно „Ми бирамо стремљење ка националној моћи и нећемо се за то извињавати“. У руском преводу, који кружи интернетом, то је претворено у „одлучно јачање националне моћи“. Главно је у преводу изгубљено: одбијање извињења. Уопште, стидљиви преводи на руски онога што ови дивни људи говоре од стране наших, како их ја зовем ‘маминих трамписта’ – то вам је посебан, врло забаван жанр.
Образложење у доктрини је антрополошко. Западну верзију Рубио заснива на једном од три дела Платонове душе – тимосу: „the fire of passion, strength, courage, pride“ („ватра страсти, снаге, храбрости и поноса“). Без њега „нације губе вољу да се боре, а самим тим и да преживе“. Болест Запада он види не у сиромаштву и неправди, већ у тежњи ка безбедности. Ми, према његовим речима, превише бринемо о „the comfort of the worst“ („удобности најгорих“) на штету „the potential of the best“. У преводу маминих трaмписта „најгори“ су постали „они који заостају“.
Пojам је преузет од Платона. Али само у „војном делу“. У „Држави“, тимос је потчињен разуму. Друштво у којем тимос излази из подређености, Платон назива тимократијом, владом „љубитеља части“ по узору на Спарту, и описује га као стадијум распада друштва. Тимократ воли рат и почасти, а тајно складишти злато, па тимократија прелази у олигархију. Рубио је узео појам из поглавља о дегенерацији и представио га као рецепт величине.
Генеалогија Запада у говору је сабрана према једном знаку: експанзији. Велики Американци „рођени у Атини, васпитавани у Риму, крштени…“ а даље – право ка енглеском духу слободе. Освајачи иду у истом реду са научницима. Њутн и Кортес – буквално кроз запету. (У ствари, сам Рубио сада није неки кубански емигрант, већ директни потомак тог истог Кортеса, а кроз њега прималац Духа Запада, и то није шала). Византија је потпуно испала, иако је говор одржан у Грчкој.
Испало је и све чиме се Запад ограничавао: Ваљадолидски диспут Лас Касаса и Сепулведе 1550. године, на којем је шпанска круна разматрала да ли је њено сопствено освајање Америке праведно, као и грчка традиција мере. Перикле је хвалио Атину зато што је град отворен и не протерује стране људе. Код Рубија отворене границе стоје на списку разлога пропасти.
У говору се снага схвата као апсолутна вредност. Борба рађа уметност, безбедност служи као симптом пропадања. И у том контексту се појављује класична фашистичка антропологија: човек је вредан због победе, нација је вредна због способности да ратује, жеља за мирним животом проглашава се болешћу.
Разлика у односу на претходног идеолога трампизма – Венса – је радикална. Венс извлачи приоритет своје доктрине из хришћанства и напада Европу у име вредности. На питање „зашто“ он има одговор. Код Рубија, хришћанство служи као корак у генеалогији – од Атињана до отаца оснивача, а циљеви изван саме силе нису видљиви. На питање „зашто“ његова беседа одговара: зато што можемо. То су два различита предлога у спору за Трампово наслеђе 2028. године.
Платон је, уосталом, описао и следећу фазу. „Нове границе“ где се води „велика борба“ из говора – дронови, наоружање, вештачка интелигенција, чипови, минерали – тачно се поклапају са портфељем одбрамбено-технолошких компанија новог типа, које конкуришу за растуће буџете. Реторика првенства и расподела новца описују један процес.
Тимократија, као што је обећао класик, креће ка олигархији, овог пута убрзаним темпом.
(Телеграм канал Г. Кузњецова; превео Ж. Никчевић)
