Дан после избора у БиХ: Кад Додик није кандидат, али јесте победник

Getty © Anadolu / Contributor

Највећи победник избора у БиХ је човек чије име није ни било на гласачком листићу. Онај чији политички крај нису преживели они који су га најављивали – Милорад Додик.

Док су се други кандидовали, он је дириговао кампањом. Док су други обећавали промене, он је обећавао да неће ништа да мења, а још мање да се било коме прилагођава. И добио је оно што је тражио: Сава Минића за председника Републике Српске, Жељку Цвијановић за српског члана Председништва БиХ, СНСД као странку која је освојила највише гласова и за Народну скупштину Републике Српске и за Представнички дом Парламентарне скупштине БиХ из Српске.

„Немојте да нас ико пита за промену политичких ставова“, поручио је Додик синоћ у слављеничком заносу, најављујући да ће СНСД са партнерима имати двотрећинску већину у Народној скупштини.

Другим речима, после четири године политичких криза, санкција, судских процеса, Додик је показао да се у политици најбоље сналази после сопственог краја.

Шта кажу бројке

Једна од порука које се могу прочитати из резултата јесте и да приближавање дела опозиције Кристијану Шмиту није донело политичку добит. Контакти са Шмитом и спремност на сарадњу с њим, укључујући и покушаје прекомпоновања власти на нивоу БиХ, нису се претворили у већу подршку бирача у Републици Српској.

А бројке су прилично речите. Према јутрошњим прелиминарним резултатима, Саво Минић освојио је 272.836 гласова, а Бранко Блануша 218.651 – разлика је нешто већа од 54.000 гласова. Жељка Цвијановић убедљиво је испред својих противкандидата, док је СНСД први и у обе парламентарне трке.

Резултат постаје још занимљивији када се упореди са оним из 2022. године. СНСД је тада за Народну скупштину Републике Српске освојио 34,6 одсто гласова, а сада је на око 39 одсто. На изборима за Представнички дом Парламентарне скупштине БиХ резултат је готово пресликан – нешто више од 41 одсто.

После четири године санкција, судских процеса, политичких притисака и готово рутинских најава почетка краја Милорада Додика, СНСД, дакле, није остао без свог бирачког тела. На републичком нивоу га је чак проширио.

Зато су ови избори били и својеврстан тест тезе која се последњих година упорно понављала – да уклањање Додика са функције истовремено значи и почетак Републике Српске после Додика. Испоставило се да су то две сасвим различите ствари.

А он је из освојених процената прочитао нешто много конкретније: дозволу да не мења спољнополитички курс. И то се најбоље видело по томе коме је захвалио у изборној ноћи.

„Да није било величанствене победе Трампа и да није склонио омражену Бајденову структуру, ми бисмо вероватно били политички мртваци. Сада смо политички победници“, рекао је Додик и додао: „Захваљујем и Путину који нас је примио и пожелео успех на изборима“.

У те две реченице стала је готово читава спољнополитичка рачуница на коју се годинама играло и у Сарајеву и ван њега: уверење да Бањалука не може истовремено да задржи Москву и отвори врата Вашингтона. Испоставило се да може.

Не одричући се традиционалних веза са Русијом, Република Српска је тражила и проналазила канале према новој америчкој администрацији и Израелу, док је Београд остао њен главни политички, економски и национални ослонац. Зато је Додик у изборној ноћи, после Трампа и Путина, посебно захвалио и досадашњем председнику Србије Александру Вучићу, уз поруку да очекује наставак сарадње Србије и Српске.

Где је нестала Јелена Тривић?

Пре само четири године Јелена Тривић освојила је 273.245 гласова у трци за председника Републике Српске и била најозбиљнији изазивач Милорада Додика. Овога пута добила је свега 1.498 гласова, док је њен Народни фронт са 2,24 одсто остао испод цензуса за Народну скупштину.

Можда је управо овај случај најбоља илустрација необичне Додикове моћи политичке регенерације: његов крај најављује се годинама, али се, по правилу, брже мењају они који би требало да му пресуде.

Ни опозиција, наравно, није нестала, већ се у њој променио односи снага. Покрет Сигурна Српска избио је испред СДС-а за Народну скупштину РС са 14,07 процената наспрам 12,14 одсто, а Драшко Станивуковић потврдио је позицију једног од њених најпрепознатљивијих лидера.

Али је баш у директном изборном поређењу са Станивуковићем стигао још један занимљив резултат. Игор Додик, син Милорада Додика је на својим првим изборима у изборној јединици три освојио 19.131 лични глас, док је Станивуковић добио 16.361.

А шта су урадили остали?

Док је у Републици Српској кључна реч ових избора била континуитет, у Федерацији БиХ дошло је до промене која би могла да буде важнија од саме смене једног имена другим.

Денис Бећировић иде ка другом мандату као бошњачки члан Председништва БиХ, испред Бакира Изетбеговића и Семира Ефендића, док код Хрвата Даријана Филиповић из ХДЗ-а БиХ води испред својих противкандидата. Према прелиминарним резултатима ЦИК-а, ново Председништво требало би тако да чине Жељка Цвијановић, Денис Бећировић и Даријана Филиповић – два позната лица и једно ново, али са знатно другачијом политичком комбинацијом од досадашње.

И још једним резултатом који није без политичке тежине: од троје будућих чланова Председништва убедљиво највише гласова освојила је Жељка Цвијановић – 288.606, наспрам 210.483 гласа Дениса Бећировића и 109.168 Даријане Филиповић. Тако је СНСД, поред победа на свим нивоима у Републици Српској, добио и кандидата са највећим појединачним бројем гласова у новом сазиву Председништва БиХ.

А после два мандата Жељка Комшића, чији су избор ХДЗ БиХ и званични Загреб годинама оспоравали уз тврдњу да није израз већинске изборне воље Хрвата, у Председништво се, по свему судећи, враћа кандидат ХДЗ-а.

Тиме се мења и политичка аритметика у Сарајеву. Жељка Цвијановић долази из политичког блока који инсистира на изворном Дејтону и снажној улози ентитета, док је ХДЗ БиХ годинама захтевао доследније поштовање принципа конститутивности и легитимног политичког представљања Хрвата.

То не значи да ће Бањалука и Мостар о свему говорити истим гласом, али значи да би у Председништву две стране могле да се нађу на истој страни када је реч о једном од темељних спорова у БиХ: колико Сарајево сме да буде центар, а колико БиХ мора да остане оно што је Дејтоном направљена.

А Демократски фронт не само да је изгубио место у Председништву БиХ, већ њихов председник Жељко Комшић није успео да уђе ни у државни парламент из своје изборне јединице.

После Додика – Додик?

Остаје, међутим, још једно питање које избори нису решили:ко ће водити нову Владу Републике Српске?

Српска је синоћ била јасна – онај који је то радио и пре 28 година.

И ту се изборна прича враћа тамо одакле је и почела: избори који је требало је да покажу колико СНСД вреди без Милорада Додика на гласачком листићу, показали су колико Милорад Додик вреди Републици Српској и када на листићу није.