СВЕТИ СЕРАФИМ СОФИЈСКИ, НОВИ ЧУДОТВОРАЦ
ТАЈНА СОФИЈСКЕ ЦРКВЕ СВЕТОГ НИКОЛЕ: ЗАПИС ИЗ 2013, ТРИ ГОДИНЕ ПРЕ КАНОНИЗАЦИЈЕ СВЕТОГ СЕРАФИМА
У центру Софије, недалеко од Батенбершког трга, налази се једна од најлепших цркава у главном граду, руски храм Светог Николаја Чудотворца. Изграђена је на прелазу из 19. у 20. век на парцели у власништву руске амбасаде, а намењена је потребама руске заједнице у овој земљи. Од 1914. године, па све до 1920-их, њен црквени старешин био је архиепископ Серафим Собољев.
Владику Серафима су поштовали и Бугари и Руси због његових чудесних проповеди. Он је према људима поступао са искреном наклоношћу и молио се за проблеме и болове других. И његове молитве су деловале. Постоји прича о томе како је једном током литургије једна девојчица узвикнула: „Владико, миришеш слатко баш као рај!“ Његова брига проширила се на Бугарску православну цркву која је у то време била изолована од православног света. Сам владика Серафим је живео у оскудици, али је давао све од себе да помогне онима којима је помоћ потребна. Био је оснивач манастира Покрова Пресвете Богородице у софијском предграђу Књажево.
Када је архиепископ Серафим преминуо 26. фебруара 1950. године, Руска Црква се испоставила премалом за све оне који су били спремни да му одају последњу почаст. Пре него што је умро, рекао је свим верницима да му пишу писма након његове кончине. Тако, до данас, сви који верују у заштиту коју нуди владика Серафим, упућују му своје молитве у писаној форми. Можете их видети у крипти цркве како седе за столовима и пишу своје поруке. Заиста постоји дубоко поштовање према њему, каже Вихра Баева из Института за етнологију и фолклорне студије Бугарске академије наука, која је истраживала верске праксе у руској цркви.
Вихра Баева даље каже да је временом поштовање према владики Серафиму расло и појавио се низ доказа за то. Постоји неколико традиционалних пракси као што су паљење свеће, молитва и поклоњење моштима. Поред његовог мермерног гроба налази се посебно сместиште за молитвена писма која му верници упућују. У њима људи изражавају своје жеље, болове и туге и ослањају се на његову подршку. Већина људи тражи његову помоћ за исцељење:„Заиста постоји мноштво доказа од људи који су имали користи од Серафимове помоћи“, каже даље професор Баева. „Објављено је неколико књига са таквим доказима. Докази су доступни на интернету и деле се од уста до уста. Владика Серафим је познат по томе што помаже ученицима и студентима на захтевним испитима. Ово је повезано са епизодом у његовој сопственој биографији када је требало да се упише на богословску академију. Он није имао довољно времена да се најбоље припреми, јер је прекасно сазнао за пријемне испите. Зато се молио Богу да му помогне да добије тачно оно градиво које је прошао. То се догодило и снажно је подстакло његову жељу и вољу за учењем и знањем. Није ни чудо што многи студенти са Духовне академије и са Софијског универзитета долазе да му пишу писма пре тешких испита.
Ево једног недавног случаја исцељења: десио се породици из града Бухово близу Софије. Мајка је рекла да је њено дете било веома причљиво и напамет казивало песме са две године. Међутим, у једном тренутку дечак је претрпео огроман стрес и почео је да муца до те мере да је отежано комуницирао. Дете се изоловало од својих пријатеља и није могло ни да иде у вртић. Мајка је ишла по савет код разних врачара, видовњака и исцелитеља, али ништа није помогло. Случајно је наишла на књигу о владики Серафиму и одвела је дете у руску цркву. Када су ушли у храм, дечак је изгледао веома мирно. Мајка се искрено молила за његово исцељење. Када су њих двоје изашли из цркве, дечак је почео да прича „сто на сат“, баш као и пре. Била је апсолутно срећна, али недељу дана касније проблем са муцањем се вратио. Мајка га је поново одвела у цркву. Опет је биодобро и опет се муцање се вратило, али након треће посете руској цркви проблем је заувек решен. Схватила је да је тешко грешила и да не треба посећивати врачаре и видовњаке. Од тог тренутка па надаље знала је одакле може доћи истинска подршка: све се врти око владике Серафима“, закључује Вихра Баева.
ЈАНИНА АЛЕКСЕЈЕВА
НИЈЕДНА СУЗА СЕ ЗАЛУД НЕ ПРОЛИВА
Крипта руске цркве Светог Николе, подворја Московске патријаршије у бугарској престоници, често се назива „Софијска Витезда“, јер је прави Дом милосрђа. То је место почивања Светог Серафима (Собољева), ученика последњих стараца Оптинског манастира, посвећеног аскете, браниоца чистоте православља и широко поштованог чудотворца у Бугарској. Канонизовале су га 2016. године и Руска и Бугарска Православна Црква.
Стигавши 1921. године у ову земљу коју му је један старац прорекао као „добро мало место“, владика Серафим је овде верно служио скоро тридесет година. Упокојио се у недељу Победе православља 1950. године, оставивши значајно наслеђе у историји Бугарске Цркве, бројне следбенике и духовне ученике, укључујући бугарско свештенство и јерархе, као и неколико важних теолошких дела, књига и чланака.
Чуда молитвама овог дивног свеца почела су да се дешавају још за његовог живота, а у великом обиљу и након његовог упокојења. Сваког дана, људи свих друштвених слојева долазе у његову усипалницу, тражећи његово заступништво.
И ниједна молба не остаје без одговора. Јер чак и неиспуњена жеља или неостварено исцељење је и даље одговор – чудо само по себи, дубок сусрет са тајном Божанске Промисли.
Сам Свети Серафим је говорио својој духовној деци: „Ниједна молитвена суза није узалудна.“ А онима који пате, понављао је речи из тропара Четрдесеторици севастијских мученика: „Зима је сурова, али је сладак рај.“
Крипта Руске цркве место је добро познато неколиким генерацијама бугарских студената и ученика богословских школа, који сведоче о светитељевој помоћи у полагању испита. Познати су и случајеви светитељеве помоћи приликом пријема у образовне установе.
Божјом милошћу, имала сам прилику да за канонизациону комисију Руске Православне Цркве преведем са бугарског сведочанства о чудима која су се догодила молитвама архиепископа Серафима. Таква сведочанства су и раније била прикупљана, али након објаве на бугарској националној телевизији да се канонизација припрема и да подворје Руске Цркве у Софији прикупља сведочанства, толико их је достављено да су морали бити позвани додатни преводиоци у помоћ. Било је сведочанстава и из саме Русије. Најважније је поменути радост и надахнуће са којима је вест о предстојећој канонизацији великог архипастира примљена у Бугарској, где је он одавно био поштован као светац и чудотворац.
Стотине људи желело је да исприча своје приче, понекад дубоко личне и изузетно дирљиве, и да поделе своју радост и искуство сусрета са небеским светом. Међу сведоцима су били дубоко религиозни људи, они маловерни, па чак и они који су поверовали тек пошто су добили одговор на своју молбу. Саме приче су сведочиле да ниједан од сведока није случајно ушао у крипту где је почивао Сцвети Серафим. Преводилачки рад је обављен у светлу ове тихе, оностране радости.
У време записивања чуда новог свеца, десило се и ово. Жена која је присуствовала молебану питала је друге вернике где може да остави своје писмо свецу са молбом за помоћ. Ставила је писмо свецу у сандуче за то намењено и забринуто уздахнула: „Надам се да ће га прочитати!“
Испричах јој причу коју сам лично знала.
У бугарској породици која је у центру ове приче, Свети Серафим (Собољев) је био дубоко поштован. Када је мајци једног верника, члана те породице, дијагностикован рак и заказана јој је операција, он је отишао у крипту храма Светог Николе у Софији да се моли за мати и за своју ћерку, која је патила од депресивних епизода.
Док је писао молбу, приметио је како црквењаци износе кутију писама упућених свецу (очигледно већ препуну). Помислио је: „Зашто журе? Када су људи остављали своја писма и кад ли их је светац читао? Нема времена да их тако брзо прочита!“
После тога се вратио у свој град, и двадесетак дана касније сањао је сан. У њему је стајао са пријатељем из Софије, такође поштоваоцем Светог Серафима, испред ограђеног дворишта руске цркве са затвореним вратима.
Онда је видео како Свети Серафим излази из крипте, тачно онакав какав изгледа на портрету унутар храма, обучен у исту мантију. Светитељ је шетао по дворишту. На прозорским даскама крипте биле су гомиле писама, нека отворена, нека још увек запечаћена (верници који не стигну на време пре него што се црква затвори често остављају своја писма на прозору).
Тада је светац отворио капије и пустио овог човека и његовог пријтеља унутра. Пришао му је и рекао:“Нека знају сумњалице – сва сам писма прочитао!“
Дао му је хартију, на којој је писало:“Радуј се!“
Касније се испоставило да резултати биопсије, на изненађење онколога, нису потврдили присуство злоћудног тумора код његове мајке. Утврђено је да је тумор бенигни – она се, током медицинских претрага, помазивала уљем из кандила пред чудотворном светогорском иконом Пантанаса, познатом по томе што лечи од тумора. Стање његове ћерке се такође побољшало, а он је ојачао у вери.
КО ЈЕ БИО СВЕТИ СЕРАФИМ СОФИЈСКИ?
Новоканонизовани светац, архиепископ богучарски Серафим (Собољев), велики бранитељ православне вере и чудотворац, заблистао је у Бугарској, иако је пореклом био Рус, и светслост његових подвига обасјала је православну васељену.
Неколико речи о његовом животу, подвизима и чудима и нама ће помоћи да надиђемо тешкоће доба у коме смо се обрели.
Вековни непријатељ нашег спасења, као да је унапред слутио каквог ће моћног и неумољивог противника имати у лику владике Серафима, покушао је да га уништи још у мајчиној утроби. Порођај је био претежак, и лекари су рекли да дете треба абортирати да би се спасао мајчин живот. У том тренутку мати се освестила и, сазнавши за лекарску одлуку, под заклетвом је забранила мужу да дозволи убиство детета. Следећег јутра, на први звук црквеног звона 1. децембра 1881. године, успешно се породила без икакве помоћи. Када је видела бебу, узвикнула је: „О, какав озбиљан мухтар!“[1] Новорођенче је добило име Николај у част Светог Николаја Чудотворца, али га је његова породица понекад звала „Мухтар“, што он никако није волео. Годинама касније, епископ манџуријски Нестор посетио је владику Серафима у Софији. Поклонио му је књигу својих успомена, у којој је, у поглављу о посети Јерусалиму, писало да реч „мухтар“ на арапском значи „епископ“. И тако је његова мајка прорекла судбину свог новорођеног детета, ни не знајући то.
Николај је био одличан ученик и, пошто је похађао локалну парохијску школу, уписао се у богословију. Тамо је, на претпоследњој години, одлучио да посвети свој живот Богу. Са сузама је почео усрдно да се моли и дао овај завет Спаситељу: „Спаситељу мој! Помози ми да добро пишем школске радове, и обећавам Ти да ћу бити монах и припадати Теби свим својим бићем.“ Од тада, писао је најбоље радове у одељењу.
Када је завршио богословију, његова мајка, сматрајући да му је здравље преслабо за студирање на Духовној академији, покушала је да му среди да се одмах рукоположи и постане свештеник. За то је било потребно пронаћи вереницу. Волећи своју мајку и никада јој се ни у чему не противећи, Николај се потпуно потчинио њеној вољи и пред њом је ћутао о свом завету да ће постати монах. Не слутећи ништа, његова мајка је почела да припрема брак за сина, и једног лета су обишли много градова и села у потрази за одговарајућом невестом. Али то није била Божја воља, и сваки пут је проводаџисање пропало, често на потпуно несхватљив начин. Коначно, средином августа 1904. године, рекла му је: „Сви наши напори у вези са твојим браком и рукоположењем за свештеника нису уродили плодом. Сада ти сам гради своју будућност.“
„У том случају“, рече Николај, „хајде да идемо у саборни храм, код наше Мајке, Царице Небеске, до њене чудотворне Богољубске иконе и замолимо Богомати да ми сама покаже животни пут.“
Његова мајка се спремно сложила. Испоставило се да је чудотворна икона враћена у село Зимарова, где се обично чувала. Међутим, на путу до храма, срели су Николајевог пријатеља, Мишу Смирнова, и Николај му је поверио своју бригу. „Био си тако добар ученик – ниси ваљда хтео да постанеш само црквени чтец. Требало би да се упишеш на Духовну академију“, рекао је Миша. Када је Николај рекао да је већ прекасно и да је потпуно неспреман за пријемни испит, Миша је одговорио да су због реновирања зграде пријемни испити у Петербуршкој духовној академији одложени до краја августа. „Ти си човек дубоке вере“, рекао је Миша одлучно. „Положи своју наду на Бога! Сам Спаситељ ће ти помоћи. Иди без икакве припреме.“
Ове неочекиване речи прве особе коју су срели, Николај је схватио као одговор Пречисте Богородице на своју молитву, која му је указала, јасно и недвосмислено, на оно што је потребно у вези са избором животног пута. У међувремену, осетио је у срцу необичну радост и, када се поверио мајци, она је рекла да је и сама осетила велику радост и додала: „Очигледно је да је то Божја воља. Очито је да је ово твој пут.“ Николај је затим отишао у библиотеку богословије и сакупио читаву гомилу књига. За десет дана колико је имао да се припреми, имао је времена само да погледа наслове поглавља и прелиста хиљаде страница обимних богословских уџбеника. Од тога је у његовој глави настао хаос.
Мајка му је дала последњи новац за пут заједно са својим благословом, и Николај је кренуо на пријемни испит.
Писмени испити су почели. Најтежи је био први писмени испит из логике, на тему: „Са логичке тачке гледишта, како објаснити да у филозофским расправама о истом питању, аргументација обе стране може бити дијаметрално супротна једна другој?“ Ова тешка тема је задата са циљем да се одмах изаберу најбољи ђаци богословија из целе Русије. Младићи су уздисали. Почели су да устају са свог места и прибирају документа како би се вратили кући. Николај је почео усрдно да се моли: „Господе, дај ми разум да знам шта да пишем о тако тешкој теми.“ Као одговор, чуо је унутрашњи глас: „Не пиши са логичке, већ са психолошке тачке гледишта.“ Одмах је почео да пише да је са логичке тачке гледишта то немогуће објаснити јер су закони логике непоколебиви. И развио је своју тему из психолошког приступа, заснованог на речима Спаситеља да помисли излазе из човековог срца. Зато је из гордог срца Лава Толстоја излазило лажно учење, али је благодатно срце оца Јована Кронштатског излило истину. Николај је био забринут да је унео превише слободе у обраду теме, али је, на његово велико запрепашћење и радост, за овај састав добио оцену 4,5, што је била највиша оцена и истицала се међу мноштвом двојки, тројки, па чак и јединица које су добили други студенти.
Након тога су почели усмени испити. Први је био из догматике. За припрему су била дата само два дана. Николај их је провео на тавану Академије, листајући странице дебелих уџбеника. У поноћ уочи испита, седео је на таванским степеницама и плакао. Током та два дана, све што је успео да уради јесте да убеди себе да од 150 картица са питањима зна само једну – „Историју догмата о Светој Тројици “, јер је на њу одговарао на испиту у богословији. Са сузама се Николај молио: „Господе, Спаситељу мој, Ти који си милостив и свемогућ, учини да сутра картица са питањем ‘Историја догмата о Светој Тројици’ западне мени. У супротном ћу пасти и отићи ћу кући са великом тугом и ожалостићу мајку.“
Пре него што је следећег јутра кренуо на испит, отишао је у цркву петроградске Академије, где се поклонио пред иконом Спаситеља и поновио своју молбу. Сваки студент је био испитиван пола сата и више, и многи од њих су одлично одговарали јер су се припремали цело лето. Николај је био забринут и усрдно се молио Спаситељу. Коначно, око три поподне, дошао је и његов ред. Дрхтећи, окренуо је своју картицу са питањима и прочитао: „Историја догмата о Светој Тројици.“ Господ је услишио његову молитву! Собољев је дао одличан одговор и добио оцену 4,75. Његова радост је била безгранична када је схватио колико му Христос помаже.
Следећи испит је био из црквене историје. Уџбеничког материјала за ову тему било је двоструко више него за догматику, а било је и 250 картица са питањима. Прегледајући питања, Николај се запрепастио видевши да добро зна одговор само на једно питање: „Историја аријанске јереси после Никејског сабора“. Баш као што је то чинио када се спремао за догматику, уочи испита из црквене историје, седео је на степеницама школског тавана и плакао. И поново је почео усрдно да се моли да му Спаситељ још једном подари Своју божанску помоћ. „Спаситељу мој, радости моја!“, рекао је. „Ти, који си милостив, свемогући, шта је Теби тешко да још једном испуниш моју молбу? Ти знаш да знам само једно питање, а остала не знам. Молим те, нека ми падне картица са питањем: ‘Историја аријанске јереси после Никејског сабора’. У супротном ћу пропасти, вратићу се кући и растужићу мајку.“ Најзад, у својој соби Николај је заспао у сузама.
Следећег јутра на испиту, страшно патећи због неизвесности, могао је само да понови: „Господе, помози ми. Радости моја, Промислитељу мој, помози ми.“ Када је Николај позван за испитни сто, једва стојећи на ногама, извукао је и окренуо своју картицу са питањима. Какву је радост осетио када је на њој прочитао: „Историја аријанске јереси после Никејског сабора.“ Једва је могао да обузда осећај захвалности према Спаситељу, који му је тако чудесно по други пут показао Своју заштиту.
Собољев је тако добро одговарао да су професори одлучили да пошаљу захвалницу Рјазанској богословији за бриљантног студента. А када се вратио на своје место, остали студенти су шапутали: „Браво, Рјазанац!“ До краја испита, Николај се више није усуђивао да тражи помоћ од Спаситеља, али су и они добро прошли. И тако, уз помоћ Спаситеља, младић је уписао Духовну академију без икакве припреме.
Када је Николај био на четвртој години Академије, инспектор, архимандрит Теофан, директно га је питао да ли намерава да постане монах. Николај, у својој смирености, сматрао је себе недостојним монашког подвига, и није знао Божју вољу у вези са тим питањем. Да би решио своју недоумицу, написао је писмо оцу Јовану Кронштатском, али није добио одговор. Питао је и старца Анатолија (Потапова) из Оптине, али је старац написао да не може да одговори на његово питање без личног виђења са Николајем. Када је Николај добио писмо од оца Анатолија, почео је још више да тугује – нигде није могао добити одговор који би указивао на Божју вољу у вези с њим.
У то време је читао житије Светог Серафима Саровског – књига је лежала отворена на његовом столу. Притиснут својом недоумицом, Николај је почео да корача по соби, када му је изненада синуло: „Како мало вере имам! Па, Свети Серафим Саровски је жив. Он је пред престолом Свете Тројице. Управо сада он може да реши све проблеме и питања, ако му се са вером обратимо у нашим молитвама. Ја ћу овог тренутка отићи до стола на коме лежи житије Светог Серафима. Окренућу му се као живој особи, пашћу на колена и молити га да реши моју дилему: Да ли да се оженим и постанем свештеник, или да постанем монах?“
И Николај је управо то и учинио: са молитвом је отворио књигу и прочитао: „Један искушеник из Глинског скита, веома колебљив у вези са својим монашким позивом, са намером је дошао у Саров да затражи савет од баћушке Серафима. Падајући пред ноге светитеља, замолио га је да реши његово мучно животно питање: да ли је Божја воља да он и његов брат Николај оду у манастир? Свети старац је одговорио искушенику: ‘Спаси себе и спаси брата свога’.“ Николај је прочитане речи Светог Серафима схватио као откровење од Бога да треба да постане монах, што је, заправо, и била жеља његовог срца. Од тада је монаштво сматрао не само својим животним путем, који му је Бог заповео, већ и путем свог брата Мише (који је касније постао архимандрит Сергије).
Када се приближило време за његов постриг, Николаја су питали које име жели да добије. Рекао је да, пошто монах треба да се одрекне своје воље од самог почетка, спреман је да прихвати било које име које му се да. „У реду, али пазите“, рекао је инспектор архимандрит Теофан, „да се не узнемирите ако добијете име које вам се свиђа.“ Касније се сазнало да су одлучили да Николају дају име Доситеј. Али било је другачије. Уочи пострига, ректор Академије, епископ Сергије, који је требало да га постриже, отишао је на вечеру код трговца Рубахина. Рубахинове две младе ћерке почеле су да питају ректора какво ће име дати новом монаху. Чувши да ће то бити Доситеј, замолиле су да се промени не само у друго, већ у најлепше име.
Враћајући се кући у кочији, епископ Сергије се изненада сетио да је, када је био присутан канонизацији Светог Серафима, дао завет овом Божјем угоднику да ће, ако постане ректор Санктпетербуршке духовне академије, првог студента кога постриже назвати Серафим. И одлучио је да Николаја назове тим именом, у част великог Саровског Божјег угодника. Током пострига, када је Николај чуо: „Наш брат Серафим постризава власи своје главе“, тргао се од запрепашћења и испунио се великом љубављу и захвалношћу према Светом Серафиму, помисливши: „Он ми је не само открио Божју вољу да постанем монах, већ је благоизволео да ме узме под своје благодатно вођство.“
Прихвативши монаштво, новопострижени Серафим се предао строгом посту и непрестаној молитви. Тако, од дана пострига па све до саме смрти, владика није јео месо. Много година је јео храну само једном дневно.
Дипломиравши као одличан студент, отац Серафим је годину дана предавао будућим свештеницима пре него што је постављен за помоћника надзорника епархијске школе у Калуги. Ученици тамо су веома волели оца Серафима, посебно малишани у млађим разредима, који су први пут морали да напусте родитеље и који су плакали због раздвајања од мајки. Својим љубвеобилним срцем, отац Серафим је одмах погодио узрок дечје туге и тешио их. Сваког дана, током слободних сати, а посебно током празника, долазио је у млађе разреде и водио са њима разговоре о спасењу душе, углавном на основу живота светаца. Деца су се веома везала за брижног управника школе који је тако добро разумео њихова срца. Он им је био први пријатељ и заступник, као нека нежна мајка. Када је, током одмора, отац Серафим пролазио ходницима, ученици из различитих разреда су истрчавали, сваки покушавајући да га позове у своју учионицу. „Дођи код нас, баћушка, дођи нама!“, викали су, тражећи његову пажњу. Отац Серафим је покушавао да их све посети и поучи својим беседама. Када је, после две и по године, јеромонах Серафим премештен у Кострому, туга деце је била неописива. Плакали су много. На дан његовог одласка, неки од њих су одбијали да једу, па су изнова и изнова одлазили код њега да се опросте, а тада им је отац Серафим, као успомену и утеху, поклањао иконице, крстиће и све остало што им је било при руци.
Док је још био у Калуги, веома је често одлазио у Оптину пустињу, где је посећивао старце Анатолија, Варсануфија и Јосифа. Отац Анатолије се према њему односио са посебном љубављу и био му је исповедник.
Године 1910, током божићних празника, отац Серафим је одлучио да оде код своје мајке у град Пермишљ. Његова мајка је била пресрећна због тога, али је бринула како ће прехранити свог мезимца. Бринула се за његово слабо здравље и много је желела да га „подгоји“, али он није јео месо, а зими је било немогуће наћи рибу у граду. Након што се усрдно помолила пред иконом Светог Николаја Чудотворца, обукла је кожух од овчије коже и изашла на улицу. Убрзо је са друге стране улице наишао човек и она га је позвала: „Јеси ли ти рибар?“ „Јесам. Шта ти треба?“ „Па, за неколико дана долази ми син, монах. Не једе месо, само рибу. Зато, иди на реку и улови му рибу, а ја ћу ти платити колико желиш.“ „Мислиш да сада могу да уловим рибу? Па, минус 25 је степени Целзијуса. Сва риба је отишла на дно.“ Али владикина мајка је истрајавала. „Мој син ће се молити за тебе.“ Човек је коначно пристао. Отишао је до реке Оке, где је провео око сат времена пробијајући лед од метра дебљине. Затим, прекрстивши се и помоливши се како му је жена наложила, бацио је мрежу у рупу говорећи: „Господе, ради слуге Твога баћушке Серафима, пошаљи му рибу.“ Чим је мрежа била спуштена, човек је извукао огромну сребрнасту деверику коју је одмах однео владикиној мајци. Пресрећна, мајка му је понудила новац, али он је био непоколебљив:„Ништа не треба. Па, ово је био чудесан улов. Реци свом сину да се моли за слугу Божјег Петра.“ И отишао је.
Године 1912, јеромонах Серафим је постављен за ректора богословије у Вороњежу. У то време, ова богословија је била у очајном стању у погледу дисциплине. Убрзо по доласку, разговарао је са свим богословима и приметио је да су му се недисциплиновани ученици подсмевали без страха од казне. Увече му је инспектор донео списак проблематичних ђака и понудио да их одмах искључи. Баћушка Серафим је узео списак и рекао да ће се сам позабавити кривцима. У слободно време почео је да их позива једног по једног у своју канцеларију, разговарао је са њима с љубављу, постављао им питања и мудро их уверавао у исправне ставове. Изазвао је код њих искрене сузе покајања и обећање да ће се поправити. У року од годину дана владика је толико преобразио богословију да ју је синодски инспектор оценио као најбољу у земљи.
Првог октобра 1920. године, на дан Покрова Пресвете Богородице, у саборној цркви Симферопоља, архимандрит Серафим је хиротонисан за епископа. За њега је била велика утеха што се том приликом, неистраживим Божјим путевима, у саборној цркви налазило велика руска светиње, чудотворна Курско-Коренска икона Богородице Знамење.
Убрзо након тога, на своју жалост, владика је, због тријумфа бољшевика, морао да напусти родну земљу. Кратко време је провео у Цариграду пре него што се преселио у Бугарску где је у августу 1921. године именован за надзорника руских православних монашких обитељи.
Живећи у непрестаном подвигу, због великог уздржања и тешких животних услова, владика је оболео од туберкулозе. Упркос тешкој болести, бринуо се о својој пастви са истинским пастирским ревновањем. Често је служио и држао проповеди три пута недељно, позивајући своју паству на покајање, на благодатну измену душе и на најосновнију врлину – хришћанску смиреност. Посебно су биле вредне пажње Владикине проповеди на Недељу праштања, када су, након његовог позива, многи људи који су се годинама свађали у сузама молили једни друге за опроштај.
Као архипастир, владика Серафим је обилазио руске парохије у бугарским провинцијама и посећивао руске школе. Његови беседе и његова топла, љубвеобилна личност остављали су благодатни утисак свуда. У тешким материјалним условима, владика се бринуо и о сиромашним и болесним руским људима. За неке је организовао бесплатно болничко лечење, друге је смештао у домове за инвалиде, за неке је измољавао пензије, неке је хранио код себе, а неке је настанио у свом манастиру. Владика није занемарио ни сиромашне руске монахе на Светој Гори. Формирао је одбор за прикупљање помоћи за њих и у својим проповедима је позивао парохијане да приложе за ово свето дело.
Године 1934. владика Серафим је уздигнут на положај архиепископа. Духовно надарен од раних година и стално укључен у подвижничку борбу са страстима, владика је, док је још био релативно млад епископ, достигао велике духовне висине. Неколико духовне деце забележило је случајеве његове прозорљивости, која се испољавала чак и на великим даљинама. Због своје анђеоске чистоте, владика Серафим је од Господа добио дар да опажа најсуптилнија одступања од православне хришћанске истине. Он је бдео над православним хришћанским животом и био је, такорећи, његова савест. Где год је приметио неправилности, бескомпромисно их је разоткривао, не бојећи се да пострада за истину. Објавио је низ драгоцених дела – у одбрану хришћанске државотворности, против софијанске јереси, екуменизма, промене богослужебеног календара.
Владикино главно дело било је оповргавање софијанске јереси париског теолога протојереја Сергија Булгакова, због чега је Владика 1937. године стекао звање магистра теологије. Журио је да заврши ово дело до одређеног рока када се разболео од грознице. Замолио је Мајку Божију, чијем се молитвеном заступништву прибегавао целог живота, да га исцели. Владикина температура је одмах пала и он је успео да заврши свој посао у предвиђеном року.
Владика је сву своју љубав према Спаситељу изливао у својим богословским делима, бранећи истине Православља. „Моје књиге су моја крв“, изјавио је. И заиста, он је положио свој живот за Христа у борби са јеретицима, не штедећи ни снаге ни нарушено здравље. Владика је стално радио ноћу. То је узнемирило његовог брата, архимандрита Сергија, с обзиром на његово слабо здравље. Знајући за ово узнемирење, владика је писао тајно. Увече би легао и, када би сви остали заспали, устајао би и настављао да пише, користећи ноћну тишину, сматрајући својом пастирском дужношћу да брани истину. Није случајно што је Господ позвао владику Серафима на онај свет баш на дан када Света Црква слави празник Победе православља и његових бранилаца, године 1950.
Архимандрит Пантелејмон ( Старицки ), његов духовни син, на годишњицу владикиног упокојења, 1951, рекао је:“Пред саму смрт владика је рекао својој духовној деци: „Ако нађем смелост пред Господом, нећу вас оставити.“ И заиста, ноћ након сахране владика се јавио у сну једном од својих духовних синова, монаху, и рекао: „Зашто плачеш? Нисам умро, жив сам!“
И верујемо да се у рајским обиталиштима, он моли за нас и да му се можемо обратити са својим тугама као живом човеку и он ће нас увек чути и помоћи нам. Поново ћу себи дозволити да вас подсетим на речи, изливене из љубавног срца нашег Владике, који је положио свој живот за своје стадо, поверено му од Бога: „Ја нисам само ваш отац, него и ваша мајка.“ Да заувек сачувамо у својим срцима ове утешне речи нашег незаборавног архипастира. Амин.“
СЕЋАЊА МОНАХИЊЕ КАСИНИЈЕ ( ВЕЗЕНКОВЕ, 1909–1981)
У првој години (1932) мог мирског познанства са владиком Серафимом, када сам једног дана дошла да га видим, он ме је питао:„Да ли једете сваки дан?“
Изненађена питањем, одговорила сам:
„Сваког дана.“
„А колико пута дневно једете?“
„Три пута дневно“, рекла сам са све већим збуњеношћу.
„А да ли читате Јеванђеље сваки дан?“
„Не, свети владико. Читала сам га, и лежи на мом ноћном сточићу, и када ми се прохте, понекад га читам.“
„Да знате“, рекао је владика полако и јасно, „шта је хлеб за тело, то је Јеванђеље за душу. Без читања Јеванђеља, душа гладује и слаби. Јеванђеље храни, јача и просветљује душу. Дајем ову заповест: читајте Јеванђеље сваки дан.“
„Али не могу да читам сваки дан. Ја сам државни службеник. Ујутру журим на посао, а увече сам потпуно уморна и журим у кревет.“
„Не кажем вам да читате много, поглавље по поглавље. Уместо тога, молим Вас, прочитајте седам стихова Јеванђеља, седам стихова Дела апостолских и један псалам сваког дана. Ово кратко правило, ако се доследно поштује, ојачаће и просветлиће вашу душу.“
………………………………..
Када је Владика патио од јаких болова у јетри (1932), рекао је:„Нисам ни трепнуо ока те ноћи, али нисам могао ни да се молим због јаког бола. Само сам понављао: ‘Господе, помилуј!’“ Каква је то дивна молитва. Садржи све и само она може бити довољна за обраћање Богу.“
……………………………..
Када сам питао да ли могу да идем на концерт, Владика је рекао:„Иди. Музика кроти чак и вукове. Можда ће и тебе укротити.“
………………
Често сам се свађала са мајком. Владика је рекао:„Како можеш волети Бога када не волиш мајку?“
………………..
Моја мајка је, након посете владики Серафиму, рекла:„Ако је Господ благ као владика, онда се не плашим смрти.“
…………………
Лета 1940. године, владика и ја смо били у Рилском манастиру. На путу до хотела, владика је рецитовао Некрасовљеве стихове:
„Иди ка угњетаванима,
Иди ка пониженима,
Пратећи њихове стопе.
Где је тешко дисати,
Где се види туга,
Буди први тамо.“
Онда се окренуо ка мени и рекао:
„Хајде, Галинка, понови ове речи.“
Оклевајући сам их поновила. Владика је рекао:
„То је то.“ Запамтите ове речи.“
……………………..
Др Рајна Ивановна је лечила владику Серафима од главољбоље. Докторкина деца су много волела владику. Сама докторка је веома поштовала владику и веровала у његове молитве.
Једног јутра, веома забринуто је позвала Надежду Величкову и замолила је да каже владики да је њен најмлађи син, Миша, седомогодишњак, болестан. Плашила се да би то могла бити дифтерија и замолила је владику да се моли за њега. Затим је позвала лекаре. Пошто се још није знало да ли је у питању дифтерија, Надежда је написала владики поруку само о болести, тражећи његове молитве, и написала је да ће га касније обавестити о резултатима претраге.
Тест је открио дифтерију, и Надежда је отишла код владике у четири сата да га упозори да не долази код ње на терапију. Али владика је отишао десетак минута пре него што је докторка стигла. Надежда се осећала кривом, али се испоставило да је све било по Божанском промислу.
Владика је рекао да се не плаши инфекције, утешио је уплашену и уплакану мајку, а затим се помолио за болесног дечака, благословио га и закрстио својом панагијом. Затим је владика примо терапију, отишао, а дечак је заспао.
Следећег дана, Мишина температура је била нормална и није осећао бол. Доктор је дошао, прегледао пацијента и слегнуо раменима:„Да има дифтерију, има. Преглед је то показао. Али данас је његова болест нестала. И не знам како да то објасним. Дечак се опоравља. Али никада раније нисам видео да дифтерија тако брзо пролази.“
Мајка се плашила компликација, али је владика одговорио:„Благодат Светог Духа је јача од сваке болести.“
…………………….
Добила сам сто лева од владике и изразио жељу да купим нешто што ми је потребно: наливперо. Владика ме је благословио. Али нисам могла нигде да нађем перо за сто лева и једва сам успела да смањим цену на стошездесет лева. Плашила сам се да кажем владики тај износ, да не дода још шездесет лева, пошто је оловка требало да буде његов поклон. Када сам следеће недеље отишла код владике, показао сам наливперо и захвалила му се, али нисам поменула цену.
„Колико кошта?“ изненада је упитао владика.
„Сто шест“, брзо сам одговорила.
„Сто шездесет?“ упитао је владика, као да ме није чуо, гледајући ме проницљиво, и смејући се.
……………………
Владика је много волео децу.
Ниночка, владичина миљеница, разболела се од менингитиса. Лежала је на клиници код Берзена и почела је да умире. Температура јој је била 40°C. Берзен је рекао да јој је остао само један дан живота. Њени родитељи су се обратили владики. Владика је у то време био на одмору у Књазеву. Усрдно се молио за њу и читао Псалтир.
Следећег дана, температура јој је пала, и Ниночка је почела да се опоравља. Њени родитељи су дошли да захвале владики. Берзен је рекао:„Не разумем шта јој се догодило – опоравља се.“
Владичине молитве су више пута збуњивале лекаре.
Владика је увек Ниночку називао „мојом Ниночком“. Чак су је звали и „Владикина Ниночка“.
Једном, када је Ниночка била веома мала (четири године), рекла је:„Владико, јуче сам пила млеко за тебе.“
Испоставило се да је претходног дана била приморавана да пије млеко, али је она стално одбијала. Али када јој је речено да пије за владику, није могла да одбије и попила је сво млеко, а следећег дана му је испричала о свом „херојском делу“.
Једног дана, владика је био у школи у којој је Ниночка учила. Као одлична ученица, позвана је да рецитује песму пред уваженим гостом. Ниночка је иступила напред, постидела се и стајала је ћутке. Затим је изненада потрчала до владике, почела да га грли и љуби, а затим се смирила и веома добро рецитовала своју песму. У то време је имала око седам година.
…………………………
Е.И. Стојанова, која је много волела и поштовала владику, умирала је. Позвала је владику на исповест, али је инсистирала да буду присутни њен муж и деца, у чијем присуству се искрено покајала за све своје грехе.
Када је завршила, владика је весело и љубазно рекао:„Сада ћу ја говорити. Нећеш умрети; због твог покајања, Господ ће ти продужити живот, и ја ћу доћи и посетити те на твој имендан.“
Сви су претпоставили да владика само теши болесну жену. Али она се заиста опоравила, и владика је присуствовао њеном имендану. После тога је живела још неко време.
………………….
Најмлађи син Е. Александрове, Гоце, тешко се разболео. Болест је развила компликације које су утицале на мозак. Готово да није било наде за опоравак. Дечак је био близу смрти. Владика се усрдно молио за њега и држао је молебане. Одједном, болесни Гоце, који је био у коми, отворио је очи и рекао: „Владика је овде. Благословио ме је и дао ми просфору.“ Након тога, Гоце је почео брзо да се опоравља.
————————————
У години своје смрти, владика је рекао: „Ја сам велики грешник.“
„Шта говориш, владико? Које си грехе починио?“, приговорих му.
„Горд сам и шкрт“, рече владика Серафим и поче горко да плаче.
ЧУДА ПОСЛЕ УПОКОЈЕЊА ВЛАДИКЕ СЕРАФИМА
Од дана упокојења архиепископа Серафима (13/26. фебруара 1950. године), његов гроб – у крипти руске цркве Светог Николе у Софији – је непрекидни источник чуда. Као и за време свог живота, тако и након смрти, владика Серафим милосрдно наставља да помаже људима који се прибегавају његовом молитвеном заступништву, не само из целе Бугарске већ и из иностранства.
Једна несрећна мајка је неочекивано добила помоћ од архиепископа Серафима пре него што је и сазнала за њега, док је још била неверница. Била је учитељица у средњој школи и живела је са својим јединцем у Силивни. Године 1952, њен син П. је служио војску на јужној граници Бугарске. Зима те године била је веома оштра, снежна и хладна. Једног дана, када је младић био на свом положају, уморан и промрзао, пао је у снег и дубоко заспао. Баш тада је дошло до препада групе саботера који су покушавали да пређу границу. Срећом, војници П.-овог одреда успели су да их отерају и разоружају. Али када су почели да траже стражара, пронашли су га како спава на свом положају, ухапсили га и послали војном суду у Софији. Због неповољних политичких услова у то време, суд је, да би дао пример другим војницима, изрекао најстрожу казну – стрељање! Молба за помиловање није долазила у обзир. Очајна мајка је могла само да замоли да јој дају тело њеног сина, да је не лише посете његовом гробу. Долазила је до Софије и сваког јутра са страхом је телефонирала у затвор да сазна да ли је казна извршена. У таквом безнадежном чекању, једне ноћи је задремала. Одједном јој се указао старац сав у сјају који јој је рекао: „Патнице мајко, дођи код мене у руску цркву и ја ћу ти помоћи!“ Не чекајући до зоре, док је још био мрак, отрчала је до цркве, мислећи да је морала да види лик неког свеца чија се чудотворна икона налазила у цркви. Када је обишла све свете иконе у цркви и није нашла такав лик, вратила се кући разочарана, помисливши да је све то била фантазија. Али следеће ноћи јој се поново указао исти старац и рекао: „Била си у руској цркви, али ниси сишла код мене. Сиђи код мене у крипту и ја ћу ти помоћи.“ Запањена жена је тада схватила да то није била халуцинација. Још једном је отишла у руску цркву и питала да ли се у подруму храма чувају чудотворне иконе. Силазећи низ степенице, њен поглед је изненада пао на портрет архиепископа Серафима. У њему је препознала истог лепог старца из свог сна, који јој је обећао помоћ, и почела је усрдно да му се моли. Након дуге молитве, сва у сузама, изашла је из усипалнице. Излазећи из цркве, неочекивано је срела старог познаника кога дуго није видела, драгог пријатеља и колегу са студија свог покојног мужа. Овај човек је постао истакнути адвокат у Софији. Сазнавши за њену несрећу, одмах је отишао са њом у Министарство одбране код главног војног тужиоца. Тужилац је одмах телефоном контактирао тадашњег председника Министарства, Червенкова, који је пристао да поништи смртну казну, преиначујући је у доживотну робију. После неколико месеци, са првом амнестијом, младић је пуштен на слободу!
Његова мајка, до тада безбожница, чврсто је поверовала у Бога. У знак захвалности Господу, приредила је у дворишту руске цркве раскошну трпезу и лично свима испричала о чудесној помоћи коју је добила од владике Серафима.
………………………..
Познато је да студенти, а посебно школска деца, посећују гроб владике Серафима. Моле му се за успешно полагање испита и добијају божанску помоћ која се не само пројављује на испитима, већ се повољно одражава и на њиховим душама.
Један студент медицине друге године, често је посећивао гроб владике Серафима и молио му се за испите. Студент је био из атеистичке породице и није био чак ни крштен. Једног дана се поново тамо молио. Када је завршио молитву на коленима, пољубио је мермерни гроб и устао. И одједном је угледао архиепископа Серафима пред собом, као живог. Владика га је благословио и рекао: „Крсти се и држи пост!“ Затим је нестао. Студент је био потресен до дубине душе оним што се догодило. Одмах је позвао из провинције своју тетку, која је била верница, и замолио је да му буде кума. Крштен је у цркви великомученика Пантелејмона у дому за старе у Књажеву. Након овог искуства, студент је свима рекао да чак ни смрт не може поколебати његову веру у постојање загробног живота.
…………………….
Ево шта је рекао један хориста из руске цркве: „Једног дана сам се молио у гробници архиепископа Серафима. Ушла је старија жена, очигледно високог образовања. Испричала ми је како јој се 1988. године појавио тумор у устима, који је почео брзо да расте. Убрзо је почела да говори отежано и није могла да једе јер јој је то наносило велике болове. Обраћала се за помоћ разним лекарима, од којих је један, онколог, био њен лични познаник. Након прегледа, он јој је отворено рекао да има брзо напредујући рак језика и да је медицина немоћна јер јој се рак већ проширио на скоро целу унутрашњост уста.“
Несрећна жена, још док је била у свом родном граду Пловдиву, чула је за изванредне случајеве исцељења на гробу владике Серафима и почела је свакодневно да иде у руску цркву и дуго се моли на његовом гробу. Шестог дана стајала је сама у гробници. Одједном је чула глас: „Умочи свећу коју држиш у кандило изнад мене и помаже оболело место.“
Преплављена запрепашћењем и радошћу због овог дивног одговора на њену молитву, болесница је учинила како јој је речено. На њено велико изненађење, неподношљиви бол је одмах престао. У наредним данима наставила је да помазује болесно место – тумор је постепено почео да се смањује и, после недељу дана, потпуно је нестао! Болесница је отишла код свог познаника онколога. Након што ју је прегледао, запањени лекар ју је замолио да му каже чиме је лечена и ко ју је исцелио. Жена му је детаљно испричала све што се догодило, на шта је лекар изјавио да је пронашла најефикаснији начин лечења и радосно узвикнуо: „Слава Богу и светом владики Серафиму!“
————————–
Удовица једног свештеника је много патила јер се њена ћерка није могла удати. Речено јој је за владику Серафима и она је са ћерком отишла на његов гроб где су се усрдно молили. Када су изашли, срели су младића, познаника кога дуго нису видели. Он се обрадовао сусрету и, убрзо након тога, оженио се њеном ћерком.
ЈОШ ЧУДА ВЕЛИКОГ ВЛАДИКЕ
Излечена од рака дојке
Прича оца НН, свештеника из села Тетово, близу града Русе:
У августу 1984. године, моја супруга, матушка Марина А., открила је оток на левој дојци. Након почетног прегледа код нашег сеоског лекара, саветовано јој је да оде у Русе, где су обављени сви потребни тестови. Резултати биопсије су показали да је у питању рак дојке. Тешка срца, отишли смо у Софију да видимо професора К. и др Д., кога су пацијенти прозвали „Златни нож“. Лекари су нам замерили што смо предуго чекали пре него што смо их примили, али су заказали датум операције. Када су други пацијенти на онколошком одељењу болнице сазнали за нас двоје, почели су да мрмљају: „Па, ако свештеник доводи своју жену овде, то значи да Бог не постоји.“
Након почетних консултација, прошетали смо улицама Софије, знајући да можемо само да се надамо чуду. Молили смо се у цркви Светог Александра Невског и некако смо завршили поред руске цркве Светог Николе Чудотворца. Док сам још био у богословији, чуо сам за многа чуда архиепископа Серафима и знао сам како је говорио својој духовној пастви: „Дођите на мој гроб и ја ћу вам помоћи.“
Упалили смо свеће на владикином гробном месту и остали тамо дуго се молећи. Оставио сам поруку у крипти храма: „Баћушка, моли се за матушку Марину и помози јој.“ Након тога сам узео уље из кандила изнад његовог гроба и помазао матушкино чело и оболело место.
Операција је брзо изведена. За тај дан су биле планиране три операције на младим женама. Матушка Марина је прва оперисана. Узорак ткива је послат на хитну биопсију. И, чудо! Анализа није показала никакве знаке канцерогених израслина. Затим су други и трећи пацијент превезени на операцију. Ниједна од њих није показала никакве канцерогене израслине. Лекари су били ван сваке запрепашћења. „Како је то могуће? То је право чудо!“ Радосно одушевљење се чуло по целом одељењу: „Бог постоји! Бог постоји!“ Заиста, Бог постоји! Хвала Богу, имамо и нашег владику Серафима који је чуо наше молитве и помогао нам. Већ је прошло девет година и моја драга матушка је жива и здрава!
КАКО ЈЕ ПОПРАВЉЕН АУТОБУС?
К.П, познатата историчарка уметности из Софије, повезао је групу уметника минибусом у Велико Трново – требало је да раде у уметничкој комисији. Нажалост,аутобус се покварио, неки део је отпао. Возач је покушао да вози даље, ка следећем насељеном месту, али је морао изнова и изнова да зауставља аутобус да би поправио поломљени део и наставио да вози. Али сви његови напори били су узалудни. Узнемирена ситуацијом, К.П. се сетила владике Серафима који јој је притекао у помоћ током различитих криза у њеном животу, и почела је да се моли у себи, тражећи од њега да поправи аутобус. Заиста, одмах након њене молитве, аутобус је кренуо и није се заустављао док нису безбедно стигли до Великог Трнова. Чим су се довезли до предграђа, возач аутобуса их је пустио и одмах отишао на сервис ради поправке. Касније, запањен оним што се догодило, причао је свима како се, након пажљивог прегледа, испоставило да се поломљени део сам саставио тако чврсто да га је било готово немогуће раздвојити!
ИЗЛЕЧЕНИ БУБРЕГ
Прича Н.С.А. из Михаиловграда:
Имам сина, Ц., старог тридесет година. Пре око пет или шест година, добио је проблеме са бубрезима. Наши лекари су урадили тестове који су показали да је рођен са једним бубрегом. Инсистирао сам да оде на консултације у Медицинску академију у Софији. Њихови лекари су утврдили да мој син има два бубрега, али да је један неисправан, и као пацијент са оштећеном бубрежном функцијом, требало би да буде веома опрезан.
Прошле године (1992.) поново се разболео. Требало је да се лечи у Софији. У међувремену, прочитао сам у новинама како су молитве владике Серафима помогле великом броју људи. Зато сам замолио сина да посети руску цркву и остави поруку на владикином гробу са молбом да се моли за његово здравље. Непосредно пре него што је примљен у болницу, отишао је још једном да се помоли на владикином гробу. На његово велико изненађење, готово одмах се осећао боље. Када су лекари дошли да га прегледају, утврдили су да је потпуно здрав. Мој син им је рекао да је један од претходних тестова показао да му је један бубрег неисправан. Међутим, када су укључили апарат, постало је јасно да оба бубрега раде исправно.
У својој поруци владики Серафиму, мој син је додао још неколико молби. Током следећег месеца, на његову велику радост, све су испуњени.
ПОМОЋ У ДОБИЈАЊУ ДРЖАВЉАНСТВА
Ја, слушкиња Божја, желела бих да поделим причу о помоћи коју сам добила од владике Серафима. Стигли смо у Бугарску у јесен 1992. године из ратом разореног Таџикистана. Мој муж је Бугарин по националности. Његови родитељи су 1943. године депортовани са Крима као непријатељи народа. Нисам имала породичне везе у Русији. Тако смо, вољом Божјом, завршили овде са наше двоје деце. Било је тешко скрасити се у новој земљи без посла или места за живот, али смо успели.
Наше тешкоће су почеле када је Бугарска увела визни режим са Русијом. Испоставило се да наш други син, који је управо напунио тринаест година, није легално боравио у Бугарској према новом закону. Министарство нам је рекло да ће бити протеран из земље. Његов захтев за држављанство није прихваћен јер су пронашли грешку у једном од докумената. У исто време, наш старији син је могао да поднесе захтев за држављанство. То се десило у октобру 2004. Сваки пут када бисмо долазили у Софију из Хаскова, увек бисмо посећивали руску цркву. Владика Серафим нам је већ толико пута помогао. Овог пута сам плакала на његовом гробу и замолила га за заступништво за нашег сина, тим пре што је владика и сам доживео исто – био је избеглица из своје вољене земље, оставши без дома и посла и завршивши у страној земљи. Тада је наш старији син позван да дође у Софију неколико дана након што је поднео захтев за држављанство и испоставило се да су оба моја сина стекли право држављанства од 1994, иако су тврдили дага млађи син нема. Захваљујући томе, решили смо сва питања легализације у року од неколико дана. Чврсто сам уверен да наша породица дугује смештај и посао у овим тешким временима молитвама владике Серафима.
ЛЕК ОД УПАЛЕ СИНУСА
Прича Г.Т.:
Патио сам од синуситиса од детињства. Мучиле су ме честе главобоље. Било ми је мучно сваки пут када би време постало хладно, али никада нисам обраћао превише пажње на то, никада нисам користио никакве лекове, нити тражио савет лекара.
Од пријатеља сам сазнао за владику Серафима и често сам долазио да се молим на његовом гробу. Једном, било је то 1992. године, када сам поново дошао да се молим владики, наслонио сам се челом на мермер и одједном осетио талас топлине како ми пролази кроз вене и уклања неку тежину. Од тог тренутка, главобоље се никада нису вратиле и могао сам лако да дишем. Чак сам заборавио колико сам раније био болестан. Увек захваљујем Богу и владики Серафиму.
ПОМОЋ НА ИСПИТИМА
Прича А.Г. из Софије:
Много сам тражио помоћ владике Серафима и често сам ишао да се молим на његовом гробу. Студент сам на Софијском универзитету Светог Климента Охридског. Божјом милошћу и уз владикину помоћ, никада нисам пао на испиту.
Прва два испита која сам имао током летњег семестра 1993. године, „Анализа, други део“ и „Диференцијалне једначине“, била су веома важна. Сматрају се најтежим у целом току студија. Марљиво сам учио пре испита, али ме је обузимао страх и он је растао са сваким даном који је пролазио, па сам се сваке вечери усрдно молио Богу.
Често сам посећивао Владикин гроб. Онда се догодило чудо: упркос мојој великој забринутости, Владикиним молитвама, добијао сам чудесну помоћ. Сваки пут када би ме професор који ме је испитивао поставио питање, одједном бих „добио“ тачан одговор. Било је као да ми је неко ставио речи у уста. Чуо сам питања на која су други студенти морали да одговоре и схватио сам да на многа од њих не бих могао да пронађем тачан одговор. Био сам збуњен овим открићем и није ми требало времена да схватим одакле су ми „дошли“ тачни одговори. Захваљујући чудесној владикиној помоћи, добио сам „5“ („Добар“) и „6“ („Одличан“) на ова два испита. Штавише, био сам једини који је добио одличну оцену, упркос присуству великог броја вредних и способних студената међу испитиванима који су били далеко талентованији од мене. Захваљујем Богу и Владики Серафиму на њиховој милости и што не само да настављам студије као студент треће године, већ се и налазим међу најбољим студентима.
ОБРАЋЕЊЕ
Прича М.А. из Софије:
Имам рођака у Петербургу који није крштен као беба. Када је постао одрастао, одбио је да се крсти иако су цркве биле отворене и више није било државног атеизма. Иначе, наша породица никада није била позната као атеистичка и чинило се чудним што је овај младић одбио да се крсти. Моја тетка, његова мајка и ја смо покушале да га убедимо, па чак и притиснемо да промени мишљење, али ништа није помогло. Онда ми је једног дана синуло да треба да потражим молитве владике Серафима: написала сам поруку и оставила је у крипти цркве Светог Николе у Софији. Убрзо је „стигао“ одговор. Не могу са сигурношћу рећи, али за око недељу дана, мој рођак је морао да иде на пословно путовање на конференцију у Израелу. Стигао је у Тел Авив пре времена, у суботу. Тада је, по његовим речима, изгледало као да је све што се креће изумрло, и није могао да купи флашу воде нити да било шта уради. Био је јеврејски шабат. За сваки случај, мајка му је дала број ћерке своје најбоље пријатељице, младе православне жене која живи у Израелу. Мој рођак је помислио да је време да је позове, и ова жена је брзо стигла да га покупи и одвезе у Јерусалим. Мој рођак је касније причао о овом путовању као да је путовао кроз алтернативни универзум. Нешто необично му се догодило током путовања – сасвим се духовно пробудио и схватио истине вере. Само недељу дана након повратка у Санкт Петербург, крштен је у тридесетој години, а следећег дана је примио своје прво причешће.
ЧУДО ИЗЛЕЧЕЊА
Јасмина Николова, 65 година, из Софије:
Много времена је прошло од тренутка када сам била сведок чуда исцељења на гробу владике Серафима. Две или три године касније сам сазнала да Црква прикупља сведочанства о сличним чудима за канонизацију нашег „Декице“. Незахвалност је једини начин да опишем себе јер сам тек сада нашла времена и послушала савест да пишем о свом искуству. Ја сам баш као један од оних девет исцељених губаваца из Јеванђеља који се никада нису вратили да захвале Христу за исцељење. Из тог разлога, сада свим срцем тражим опроштај.
Почело је 2004. године. До тада сам већ две или три године покушавла да живим животом хришћанина. Једног дана, моја ћерка, унука и ја смо прошетале и свратиле на кафу. Убрзо ми није било добро и вратила сам се кући. Осећала сам се страшно лоше, па сам легла у кревет, када ми је одједном име старца Серафима Саровског обасјало у мислима. Замолила сам га да ми помогне и заветовао се да ћу напустити порок пушења. Осећала сам се боље и све се вратило у нормалу, али временом сам поново почела да пушим, иако ме је мучио стид. Осећала сам се јадно јер сам, иако сам постила и спремала се за причешће, знајући да треба да престанем да пушим заувек.
Упркос завету, наставила сам да пушим. Али онда, почетком пролећа 2005. године, поново ми је било лоше. Пошто сам једва могла да одем на посао, морала сам да посетим породичног лекара. Мислила сам да имам срчани удар. Док сам седела у чекаоници свог лекара, поново сам се помолила и по други пут се заветовала да ћу престати да пушим. Осетила сам се боље, али сам поново заборавила на своје обећање и наставила да пушим.
Већ сам знала да се са мном дешава нешто озбиљно и да ми је потребна помоћ да превазиђем ову зависност. Онда сам отишла на Дедушкин гроб. Док сам се молила обојици, владики Серафиму и Светом Серафиму Саровском, наслонила сам се на гроб и наставила да плачем и молим се. Не сећам се шта сам им говорила: наставила сам да се молим. Осетила сам олакшање и отишла. Ујутру сам имала осећај као да никада раније нисам пушила и цигарете од тада нису постојале у мом животу. То је заиста чудо, баш чудо, нема другог објашњења – ни не треба ми друго објашњење. Доживела сам чудо и оно је још увек са мном.
Каква велика милост за моју грешну душу, таква изобилна милост!
Клањам се и упућујем дубоку захвалност обојици.
ПРИРЕДИО ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ
[1] Мухтар – на арапском и турском „изабрани“, нап.прир.
