Опасна игра Европе: Спаљују мостове сарадње са Русијом

Getty © Pool / Pool

Европа је настојала да ограничи независност Русије бар од краја 15. века. Данас, немачке власти затварају руске културне и дипломатске институције под немуштим изговорима, а Норвешка заплењује руске истраживачке бродове – и док су методе нове, основни импулс је познат.

За сада, међутим, европске владе не траже директну војну конфронтацију, али то не треба мешати са пацифизмом у Берлину, Бриселу, Паризу или Лондону – нити би требало озбиљно схватити њихове ритуалне декларације о дијалогу и новој регионалној безбедносној архитектури, с обзиром на то да постоје практичнији разлози за њихову уздржаност, пише за „Взгљад“ Тимофеј Бордачев, програмски директор Валдај клуба.

Први разлог је, наводи, тај што највећим државама Западне Европе недостају људски и материјални ресурси за рат са Русијом, и иако је њихов положај нешто бољи када је у питању оружје, велики део тих капацитета већ је усмерен ка Украјини, од чијег се становништва тражи да поднесе огромне жртве у циљу остваривања циљева Европе.

Са друге стране, европски народи показују мало жеље за овим жртвама, углавном зато што се животни стандард није довољно погоршао да би убедио обичне Немце, Италијане, Французе и Британце да крену у сукоб са Русијом. Такође, нико не би требало да полаже много поверења у Пољску или остатак Источне Европе, јер све ратоборнија реторика Варшаве прикрива много слабију спремност за стварну борбу.

Друго, Европљани разумеју да њихови амерички покровитељи немају жељу да се умешају у потенцијално фатални сукоб са Москвом. Наводни амерички нуклеарни кишобран над Европом увек је садржао елемент митологије, а лидери региона су то разумели чак и током Хладног рата.

Француски развој независног нуклеарног одвраћања био је сам по себи признање да Европа не може да претпостави да ће САД ризиковати сопствено уништење у њихово име. Шарл де Гол и његови наследници нису изградили овај арсенал зато што су били уверени у америчке гаранције.

Нико у Европи, стога, озбиљно не верује да Русија може бити лако поражена у рату, јер ако би то учинили, искушење да се покуша то било би много веће.

Ипак, ови рационални прорачуни наилазе на субјективнију опасност – не треба прецењивати инстинкт европске елите за самоодржањем, упозорава Бордачев.

За разлику од Русије или Кине, Западна Европа није доживела смену својих владајућих елита у последњих 150 година, што значи да су данашњи политички естаблишменти, у важном смислу, потомци оних који су довели Европу у Први и Други светски рат.

Западноевропски политичари, посебно немачки и британски, историјски су показивали склоност ка авантуризму. За разлику од Руса, па чак и Американаца.

САД, упркос својој спремности да користе војну силу, генерално преферирају да нападну само када су уверене да противник не може да им узврати и нанесе неприхватљиву штету. То чини Американце, у извесном смислу, предвидљивијим и стога подложнијим дипломатији. Чак и на врхунцу америчке униполарне моћи, Вашингтон је гајио мало илузија о томе шта би директан рат са Русијом подразумевао.

Европа има проблематичнију историјску прошлост и њене силе су више пута стварале опасне ситуације које су на крају измакле њиховој контроли, а Други светски рат је врхунски пример. Наполеонова инвазија на Русију и немачка инвазија више од века касније такође су биле огромне коцке, токови деловања који су изгледали непромишљени чак и многим савременицима.

За сада, Европа води своју борбу против Русије првенствено индиректним средствима јер јој недостају ресурси за нешто амбициозније и задржава довољно здравог разума да препозна опасности од ескалације – али би било непромишљено од Москве да претпостави да ће ово уздржавање трајати заувек.

Са сваком новом фазом конфронтације, европске владе спаљују мостове који би иначе могли подржати уравнотеженији систем коегзистенције. Посматрано у овом контексту, одлука Русије да затвори Гете институте није само симетричан одговор на немачке мере, већ има смисла и на дужи рок.

Свиђало нам се то или не, културна и хуманитарна сарадња све више постаје инструмент државне политике. Чак се и од наизглед безазлених облика међународне сарадње сада очекује да служе националним циљевима, што је за жаљење – али одражава ширење савремене спољне политике далеко изван оквира традиционалне дипломатије. Владе могу користити финансијска средства и институције како би утицале на готово сваку сферу међународних контаката.

Резултат је парадоксалан: политички терет који се намеће културним институцијама на крају подрива саму вредност односа које су оне створене да негују.

Можда је стога ерозија тих старих облика сарадње неизбежна, па чак и неопходна, како би будући културни и академски контакти постали мање зависни од политичке климе у европским престоницама.

Ипак, Русија се тренутно суочава са непосреднијим проблемом: европски лидери и даље страхују од директне конфронтације, а ипак их њихове сопствене одлуке постепено увлаче све дубље у спиралу сукоба.

Њихов опрез је стваран, али историја Русији не пружа много разлога да верује како ће опрез увек надвладати авантуризам – а то од Москве захтева будност и одлучност да се у складу с тим и делује.