Референдум на Исланду и „дуга сенка Кремља“: Зашто богати кажу „не“ Европској унији

© Tanjug / AP/Marco Di Marco

Исланђани су на референдуму прошле суботе одбили неодољиву понуду Европске уније: постаните наши чланови да бисмо вам одузели право гласа, јер се на то своди предлог Немачке, Француске, Холандије и још 8 чланица о укидању права вета. А Урсула фон дер Лајен заузврат најављује да ће бити узета и штедња грађана Европске уније зарад њеног задуживања.

Што ће рећи да можда и није изненађење што је настављен процес европских дезинтеграција уместо интеграција, јер је након последње забележене чињенице у том погледу – изласка Велике Британије из уније – сад уследило и „не“ на референдуму на Исланду.

Обеспоковајуће „не, хвала”

Не желе Исланђани чак ни да разговарају – преговарају – о евентуалном уласку у Европску унију у довољном проценту од 52,8 против према 47,2 одсто за наставак преговора који су прекинути 2013. године.

Референдумска излазност била је изузетна – 82,5 одсто – и више него довољна да посведочи о значају који је референдум имао и за Исланђане, а не само за Европску унију којој је очајнички била потребна потврда њеног значаја и атрактивности. Уместо тога, како коментарише магазин „Економист“, „мимо очекивања (…) проширење Европске уније налетело је на исландски гребен“, а исландско „’не, хвала’ је прилично обеспокојавајуће за клуб који је навикао да га други питају колико брзо могу да му се прикључе”. Гласање на Исланду – земљи која је 7. на свету по номиналном БДП-у по глави становника – представља подсетник, бележи „Економист“, „да богати потенцијални чланови ЕУ, као што су Швајцарска и Норвешка, нимало не журе да се прикључе“. Док су сви којима се жури „сиромашни, углавном политички дисфункционални а један од кандидата је и у рату“.

„Брисел је разочаран, јер је био жељан да прими богатог новог члана“, коментарише на истом трагу и либерални лондонски „Гардијан“.

Кампања страха

Иако је Европска унија највећи трговински партнер Исланда – две трећине извоза и готово 50 одсто увоза – Исланђани нису у довољној мери насели на кампању страха од Доналда Трампа коју су распиривале Европска унија и њене присталице уз образложење да би (наводи „Гардијан“) „европска солидарност пружила већу заштиту Исланду ако би му Трамп икад запретио“ као Гренланду; све и ако Трамп уистину јесте побркао Гренланд и Исланд у говору у Давосу овог јануара (премда је Бела кућа потом објаснила да је Гренланд у написаном говору описан као „комад леда“ – piece of ice – па је то некако испало Исланд).

Штавише, како се додаје у „Гардијановој“ анализи, „кампања за ЕУ“ – којој је распиривање страха, изгледа, била најбоља понуда – „доказивала је да би приступање Европској унији Исланду понудило бољу заштиту услед ратова у Украјини“, удаљеној, иначе, 3.500 километара од Исланда, „и на Блиском истоку“. При чему је Исланд од Ирана удаљен нешто мање од 6.000 километара, док иранске ракете најдаљег домета могу да досегну тек 4.000 километара. Чудо да се истом приликом нису сетили и Северне Кореје.

Суверенитет и национални идентитет

У кудикамо озбиљнијем тону, „Гардијан“ указује и да су, уместо наведених бесмислица, централне теме кампање против ЕУ интеграција била питања суверенитета и рибарења, при чему се признаје и да су рибарење, као и земљорадња, „нераскидиво повезани с националним идентитетом“. А Европској унији није помогла ни исказана спремност да направи компромисе око улова рибе, јер Исланђани нису били спремни на компромис око суверенитета. „Многи моји пријатељи кажу да се плаше Европске уније“, цитира „Гардијан“ једног њеног заговорника; сасвим разложно, имајући у виду поменуту иницијативу 11 чланица ЕУ да се укине право вета како би се спречиле „опструкције“ у спољној политици коју диктира Каја Калас.

У складу с Кајом Калас, исландска министарка спољних послова Поргердур Катрин Гунарсдотир – поборница ЕУ интеграција – упозоравала је на дезинформације и спољно мешање. Предвидљиво, није прошло много пре него што се римски лист „Република“ огласио тврдњом да се „дуга сенка Кремља надвила над исландски референдум“.

Распакивање црногорског пакета

Ипак, немачки шеф дипломатије Јохан Вадефул успео је да уочи да би Европска унија морала да постане атрактивнија, поготово у економском смислу, но питање је како кад, поврх свега, тамо и инфлација поново расте – 3,3 одсто у августу – те се најављује и додатни раст камата на већ постојећи раст камата на дуг какав није забележен у последњих 20 до 30 година широм Колективног запада, доводећи систем надомак нове дужничке кризе. Док председница Европске комисије најављује да ће, зарад оживљавања економије, посегнути за штедним улозима грађана Европске уније који су, каже, сад „бескорисни на рачунима“. Тако је, иначе, почело и код нас приликом распада Југославије па се завршило као стара девизна штедња …

А исход референдума на Исланду неминовно ће се одразити и на ЕУ амбиције земаља бивше Југославије и околине. „Политико“ је, наиме, још раније открио план да се кандидатуре Исланда и Црне Горе увежу у један пакет, како би се сиромашна Црна Гора увалила уз богати Исланд, па би се о њима гласало заједно, а не понаособ. Сад од тога нема ништа.

Зашто су Исланђани рекли „не“ Европској унији? Зашто је Европска унија изгубила своју привлачну моћ? И како ће референдум на Исланду утицати на ЕУ интеграције Западног Балкана?

О овим су питањима у „Новом Спутњик поретку“ говорили дипломата Зоран Миливојевић и политиколог и народни посланик Александар Павић.