ДА НИЈЕ ЂЕНЕРАЛА, СВЕГА БИ БИЛО. СВЕГА, СЕМ СРБА

На Велику Госпојину, у Божановићима код Калиновика

СЕЛО БОЖАНОВИЋИ, КАЛИНОВИК – Кад пси рата зареже на нашем прагу, Србин увек изроди великог војсковођу да своје племе сачува. У Божановићима надомак Калиновика, подно Трескавице, од памтивека живи староседелачка породица Младића. Како некад, тако и данас, скромно, прескромно. Десетак преосталих душа овдашњих, из четири куће, спремају се се на пут за Београд, да се последњи пут поздраве са најчувенјим у свом роду, почившим генералом Ратком Младићем.

Испред ђенералове родне куће сачека нас шарпланинац Медо. Дошло је и то време, мирно, да веће заштите људима не треба.

За њим, у авлији се појави Здравко Младић (64), рођак ђенералов. Први минути протекоше скоро без речи, осим израза саучешћа, тад Здравко изнесе дуњевачу.

– За покој душе српског војсковође. Да Господ опрости грехе и подари му вечни мир – зачу се молитва за почившег.

Испред нас, из дворишта поглед се пружа на запад, на планину Трескавицу, динарску голет високу 2.086 метара. Лево је Зеленгора, Невесиње и Херцеговина цела, право. Десно иза брда, тамо је Сарајево.

У подножју Трескавице, из авлије, гледамо Лаловиће и куће одакле је ђенералова мајка Стана пошла у Божановиће за Неђом Младићем. За девет година у браку изродили су троје деце: ћерку Милицу и синове Ратка и Миливоја. Неђо и Стана су на почетку другог рата прележали тифус, од којег је оболео и сам Ратко, као беба. У пролеће 1945. године, пред сам крај рата, Неђа су убиле усташе из 9. усташко-домобранске брдске дивизије, током борби код Иван – седла. Ту, у планинама између Сарајева и Коњица, код Брадине, надомак легла из ког се у свет измилео усташки поглавник Анте Павелић.

Какво место, да се Србин роди и да опстане! У овим су се крајевима усташе „крижари” крили све до 1950. године…

Из историје старије, у новију, води нас Здравко, показујући околину: са прозора ђенералове родне куће, у којој је провео детињство, призори су скоро нестварно лепи: планине и катуни, горе и голети, небо широко са све четири стране, Божија лепота. Зар да ту, историја пише трагедије.

– Ево је Трескавица право испред нас. За српску нову историју, једино су Кошаре, можда, изнад Трескавице. Наших 110 момака је на тим брдима остало… – води нас Здравко у годину 1995.

Офанзива муслиманских снага на Трескавицу била је једна од најтежих, најкомпликованијих и најкрвавијих пешадијских операција током рата у Босни и Херцеговини. Висораван, кључна за обе стране због контроле јужних прилаза Сарајеву и комуникације ка Калиновику и Херцеговини, заливена је крвљу. Сурове блиске борбе за планинске врхове и коте изнад 1.500 метара, за Пашину планину, Мали трем, Ђокин торањ, Кобиљачу, ту надомак Божановића и Калиновика, окончане су на измаку рата, када је пробој непријатеља коначно осујећен и младом крвљу плаћен.

– Огњиште се морало бранити. А на овом путу којим сте дошли, на кривини, десио се први сукоб наших и њихових младића. Онда су никла два гробља, једно за њихове на гумну Младића, једно за наше – наставља Здравко – Ни један борац Републике Српске није обрукао генарала, нити је генерал обрукао иједног од њих.

Путем, у сусрет нам долази комшија Ненад Остојић.

– Живот је тек био почео, кад сам отишао у рат, као што учини скоро свако од нас, овдашњих Срба. Имао сам 18. година на тој раскрсници. Испред мене живот, или рат. И би рат – каже Ненад – После свега, сва су нам села полупразна, не колико од рата, већ од потребе да се иде у градове и да се заради. Остала је слобода, јер шта би било да се нисмо успели одбранити, да нисмо имали нашег генерала?

Око хотела „Москва“ у центру Калиновика, причају људи шта би било: било би као што је у Сарајеву данас. Као што је на Космету, у Крајини… Били би у недоглед око нас све сами, нови Пребиловци и Јадовна, Градишке, бихаћке Гаравице и Дракулићи и Шарговци и Мотике, Стари Бродови и Велике…

Било би свега, само Срба не би било. Ни живе душе да за њима закука.

– Сад је све, брате Србине, лакше. Мора бити да је у Рајском насељу лако за оне што пострадаше за нас. Лакше је и за нас живе. Сад ћемо све лако, кад смо се, упркос свему и свима, одбранили. Рађају се деца, живот се наставља, али ми лекције никад нећемо заборавити. Ваљда смо остали живи зарад тог наука, да огњиште бранити мораш – говори конобар и упућије нас у центар села.

Ту је у срцу општине споменик палима на калиновачком ратишту. У камен, под генералском шапком, шајкачом, урезано је више од 200 имена. Ту су и стихови Ђорђа Сладоја песника из Улога, села смештеног уз пут ка Невесињу. И стихови Рајка Петрова Нога, песника рођеног у селу Борија, 7 – 8 километара одавде удаљеном:

„Нек пада снијег

Господе

Из сећања по очима.

Спавајте шумске јагоде

Све моје овде почива.

Спавајте моју умрли

Без гроба и без биљега

Нека нас ветар загрли

Завије покров од снијега.

И нека мајку збодену

И њену цркву јелику

Бијелим рухом одјену

За нашу тугу велику.

Тугује Калиновик, тугује Србија. Тугује макар пола Босне. Достојанствено, како и приличи, у које год место човек да зађе у овој Богом датој лепоти – тугује јер још има ко. Цркве дуж пута, од Вишеграда, преко Горажда и Фоче, на Палама, у Требињу, широм Републике Српске… пуне су света на Велику Госпојину.

Република љуби Господа, а љуби и свог творца.

ЗАКОН И „ЗАКОН“

Споменик палим Калиновчанима трн је у оку старим, ратним непријатељима, кажу незаконит је. Покушавали су да га уклоне међународни изасланици, без успеха. Ратко Младић им је и мртав, трн у оку. Народ овдашњи зна, то је подсетник да ће упркос геноциду над Србима, упркос усташко – муслиманским тежњама да се остваре на туђим огњиштима – Срби ће се борити и опстати.

– Притисак да се споменик и мурал на улазу у Калиновик уклоне је стални. Наш одговор је увек исти: то административно није могуће учинити због власничких односа. Споменик је подигао овдашњи народ, својим жртвама, па ни сама тежња међународних изасланика да га уклоне, нема утемељења – каже нам начелник општине Радомир Сладоје.

48 ЂАКА

– Да је нас неко некада питао желимо ли рат, рекли бисмо – НЕ. Али нас нико није питао. Нити су нас „на првим демократским изборима“ уочи рата питали какву државу желимо. После свега ипак смо опстали. Далеке 1970. године наша школа имала је 1.700 ђака. Данас их има свега 48 у свих осам разреда. Разлог је исти као и у свим нашим селима, млади иду у градове за послом, купују тамо станове, а завичај само посећују – каже Верица Елез, директорка Основне школе „Љутица Богдан“ у Калиновику.

МЛАДИЋЕВА МОБА

Испраћа нас Здравко Младић из Божановића, време је да се фамилија спреми за пут.

– Сваког јула овде у селу организујемо Младића мобу, велику косидбу. Долази нам тада Србадија из свих крајева где наши људи живе. Поведите догодине Ужичане, Београђане, Чачане да се у Калиновику и у Божиновићима лепим поводом сретнемо – поздравља Здравко.

МАЛО СЕЛО А СИЛА ВЕЛИКА

Током вишегодишње потраге за генералом Ратком Младићем, странци су на све начине покушавали да му уђу у траг. Тако се догодило да је мало село било поприште масовних војних – тактичких операција, памте сви хеликоптерске десанте, контролне пунктове, малтретирање народа, безбројне шпијуне, прогањање фамилије Младић…

Након хапшења, све се смирило: једино још дронови „Аваза“ понекад надлете куће Младића или шаљу изасланике да сазнају место и време сахране српског генерала.