Зоран Чворовић: Зашто је владика Григорије био у Украјини?

фотографија: Київська митрополія УПЦ

Јасно је да је владика Григорије неовлашћено у име СПЦ признао („поздравио“) одлуке нелегитимног Сабора у Теофанији, што директно штети интересима Српске православне цкрве, којој највеће претње долазе од аутокефалистичких, политички мотивисаних тежњи

Од првог до седмог августа у посети Украјинској Православној Цркви Московске патријаршије (УПЦ МП) био је митрополит диселдорфски и немачки Григорије. Ову, по свему судећи, изненадну посету једног српског епископа УПЦ у почетку су пропратили само украјински и руски електронски медији (овде, овде, овде). Информација о овој посети у српским световним медијима није било до шестог августа, када су се на тек пар портала појавили краћи коментари (овде, овде, овде).

Док се са званичних страница епархија УПЦ детаљно извештавало о плану посете Украјини владике Григорија (овде, овде, овде), на званичним сајтовима или страницама СПЦ и њених епархија владао је потпуни мук. Тек након завршене посете Украјини, на сајту Епархије диселдорфске и немачке објављен је извештај о посети владике Григорија.

Међутим, до данас о тој посети није известио централни сајт СПЦ, иако се на њему редовно преносе вести о различитим догађајима из свих епархија Српске цркве. Тако је, примера ради, на сајту СПЦ, четвртог августа, објављен текст са сајта Епархије диселдорфске и немачке о прослави Св. Илије у Штутгарту (овде), али не и о врло садржајној седмодневној посети њеног епископа УПЦ.

Имајући у виду такво неуобичајено ћутање о посети једног епископа СПЦ другој помесној православној Цркви централног портала Српске цркве, о коме се иначе стара администрација српског патријарха, прво што се намеће је питање да ли је владика Григорије уопште имао благослов (одобрење) Синода за званичну посету УПЦ. Јер, према Уставу СПЦ Синод је надлежан да „одржава догматско и канонско јединство и сталну везу са осталим православним Црквама“.

А програм посете, као и оно што је у присуству архијереја УПЦ МП владика Григорије изјавио, несумњиво потврђују да се ради о званичној, а не приватној посети српског епископа једној помесној православној Цркви. Ћутањем централног портала СПЦ о овој посети као да се жели прикрити чињеница одсуства таквог благослова, али и негативне последице које могу настати за СПЦ у међуцрквеним односима због оног што је владика Григорије у Украјини званично изјавио.

Расколнички пут

А владика Григорије је приликом званичне посете митрополиту сумском и охтирском Евлогију изјавио да „поздрављамо храбру и одлучну одлуку“ тзв. Сабора УПЦ у манастиру Теофанији од 27. маја 2022. године (овде). Притом се из целог обраћања српског епископа митрополиту сумском које је забележено камером, а које је привукло посебну пажњу медија УПЦ, јасно се види да је владика Григорије поздравио одлуке тзв. Сабора УПЦ у Теофанији у име СПЦ, пошто је неколико пута нагласио да говори као њен архијереј, истовремено објашњавајући какав је поглед СПЦ на канонску позицију УПЦ.

Зашто је ова изјава најпроблематичнији моменат целокупне посете владике Григорија УПЦ?

На тзв. Сабору у кијевском манастиру Теофанији, 27. маја 2022. године, донета је одлука о измени највишег организационог акта УПЦ – Устава о управљању Украјинском Православном Црквом. Из Устава УПЦ избрисане су све оне одредбе којима се утврђивало да је УПЦ, независно од широке аутономије која јој је додељена 1990. године, канонски део Московске патријаршије, тј. Руске Православне Цркве. Тиме је УПЦ једнострано и неканонски изашла из оквира свог аутономног статуса, пошто аутономна црква не може да мења статус утврђен актом који доноси Мајка Црква.

Одлуком о брисању свих одредби Устава УПЦ којима се утврђују њено канонско јединство са РПЦ, Теофанијски сабор је прекршио одредбу Грамате патријарха Алексеја II о формирању аутономне УПЦ од 1990. године, на коју се иначе одлуке овог сабора позивају, а која прописује да је „Украјинска Православна Црква сједињена са Једном Светом Саборном и Апостолском Црквом преко наше Руске Православне Цркве“, те да „не може ништа мењати што се тиче догмата вере и канона“ (овде, овде, овде).

Прекид канонског јединства УПЦ са РПЦ огледа се у томе што после теофанијских измена Устава УПЦ може сама бирати свог предстојатеља без благослова московског патријарха. Такође, УПЦ није дужна да спроводи одлуке Сабора РПЦ, нити да преко свог предстојатеља учествује у раду Синода РПЦ.

Сходно одлуци о прекиду сваке канонске везе са РПЦ, брисана је и одредба тачке 4. главе 5. Устава УПЦ о обавези помињања на богослужењима у свим храмовима УПЦ имена московског патријарха (овде, овде, овде). Следствено томе, иако у одлукама тзв. Сабора у Теофанији нема помена аутокефалности, нити је овај појам укључен у једнострано измењени Устав УПЦ, „пуна независност“ УПЦ која је проглашена на скупу по обиму одговара аутокефалности.

То потврђују и прерогативи који припадају искључиво аутокефалним, а не аутономним цркама, и које је УПЦ присвојила на основу одлука тзв. Теофанијског сабора. Наиме, УПЦ је присвојила право да њен предстојатељ припрема и освештава свето миру, а не да га као раније добија од предстојатеља Мајке Цркве – московског патријарха.

Тако је први пут у Кијеву, 2023. године, кијевски митрополит Онуфрије освештао свето миро. Такође, УПЦ је добила право да у дијаспори формира парохије под својом јурисдикцијом (овде). Последња два прерогатива последњи пут је приликом пада у раскол, 1992. године, присвојио челник расколничке УПЦ Кијевског патријрахата Филарет Денисенко, на основу чега су поједини клирици РПЦ закључили да митрополит Онуфрије после Теофаније кренуо његовим путем.

Помен патријарха

Осим одлуке о прекиду канонског јединства са РПЦ и измени Устава УПЦ, тзв. Сабор у Теофанији је осудио рат и изразио своје неслагање са позицијом коју према рату у Украјини заузео московски патријарх Кирил.

У деликатној ситуацији изнуђеног рата међу православнима који историјски припадају једном народу, патријарх Кирил и Синод РПЦ одбацили су одлуке тзв. Теофанијског сабора, али су у Резолуцији, која је тим поводом званично објављена већ 29. маја 2022. године, избегли употребу израза који би довели до још драстичније конфронтације између УПЦ и Мајке Цркве и продубили раскол у који је УПЦ очигледно пала после неканонских и противуставних теофанијских одлука (овде, овде, овде).

Опрез РПЦ у осуди расколничких одлука тзв. Теофанијског сабора био је мотивисан и чињеницом да је овај сабор сазван и одлучивао мимо било какве процедуре, а под директним и снажним притиском кијевског режима и аутокефалистичког лобија унутар УПЦ (овде), те чињеницом да до данас постоје архијереји и свештеници УПЦ који нису прекинули евхаристијско и канонско јединство са РПЦ, јер на богослужењима помињу патријарха Кирила (овде, овде).

И поред тога што је језик поменуте Резолуције дипломатски, у њеној тачки 6. се јасно указује да престанак помињања патријарха Кирила у једном броју епархија УПЦ представља нарушавање петнаестог канона Прво-другог цариградског сабора. А то, по речима познатог свештеника Георгија Максимова (овде), није ништа друго него оптужба за раскол против митрополита Онуфрија и свих епископа УПЦ који су прекинули да помињу патријарха Кирила, пошто поменути канон регулише проблематику раскола у вези са престанком помињања првојерарха.

Такође, суздржаним, али довољно јасним и недвосмисленим језиком је у тачки четири исте Резолуције констатовано да су одлуке тзв. Сабора у Теофанији ништаве док их, сходно Уставу РПЦ, не потврди патријарх московски и целе Русије.

Да се у ставу патријарха и Синода РПЦ није ништа променило када је у питању оцена легитимности тзв. Сабора у Теофанији и канонске валидности његових одлука, показује и изјава председника синодског Одељења за односе са јавношћу РПЦ Вахтанг Кипшидзе од 26. јуна ове године (овде).

Код правилне оцена става РПЦ према одлукама тзв. Сабора у Теофанији, увек би требало имати на уму да у РПЦ, речју свештеника Георгија Максимова, „нико не оптужује целу УПЦ за раскол“, већ оне „који су престали да помињу патријарха и прогласили себе ‚потпуно независнима’“, док „онај део УПЦ који помиње патријарха, разуме се, не чини грех раскола“. Истовремено овај познати свештеник РПЦ указује да „после Теофаније ни са једног заседања Синода Руске православне цркве није дата подршка митрополиту Онуфрију, већ је, напротив, наглашавано да се подршка даје онима који настављају да помињу патријарха“ (овде).

Аутокефалистичко крило

Да је одлукама тзв. Сабора у Теофанији већина архијереја УПЦ на челу са митрополитом Онуфријем кренула путем фактичке аутокефалности и тиме учинила тежак црквени преступ раскола, потврдио је на годишњицу овог окупљања ректор Кијевске духовне академије архиепископ белегородски Силвестер, иначе један од саговорника владике Григорија, који му је у Духовној академији омогућио да одржи једно либерално-пацифистичко предавање против рата (овде, овде).

По речима архиепископ Силвестера, „Сабор (у Теофанији, прим. аут) није кренуо путем самопроглашене аутокефалије“ само стога што у датој ситуацији то није сматрао опортуним. „Такав корак не би“, по његовим речима, „решио проблеме УПЦ, већ би само додатно отежао њен положај“, пошто је „сасвим очигледно да такву аутокефалију не би признала ниједна од помесних православних цркава“. Стога се већина клирика УПЦ и сумњиво изабраних лаика-делегата на овом тзв. Сабору у Теофанији одлучила да „јасно изрази своју намеру за аутокефалношћу, али се уздржала од самопроглашене аутокефалности“.

Дакле, јасно је да је владика Григорије, четвртог августа, неовлашћено у име СПЦ признао („поздравио“) неканонске одлуке нелегитимног тзв. Сабора у Теофанији, којима је осуђен патријарх Кирил, једнострано прекинуто канонско јединство УПЦ са Мајком Црквом и проглашена фактичка аутокефалност УПЦ.

Притом је владика Григорије такву изјаву дао пред једним од вођа аутокефалистичког крила УПЦ – митрополитом сумским и охтирским Евлогијем, који је још пре тзв. Сабора у Теофанији први престао да на богослужењима помиње патријарха Кирила, због чега га је Синод РПЦ одмах упозорио да тиме чини тежак грех и црквени преступ раскола (овде).

Као један од коловођа аутокефалистичког крила на тзв. Сабору у Теофанији, митрополит Евлогије одбацује и сваку критику на рачун овог окупљања и његових одлука, а нарочито од многих доказану тврдњу да је овај скуп сазван под притиском световних украјинских власти и да су оне умногоме определиле и његов исход (овде).

Занимљиво да се владика Григорије определио да пружи подршку управо овом архијереју УПЦ, због кривичног судског поступка који се против њега у локалном суду води од августа 2024. године (овде), након што је у мају исте године градски суд у Сумију одбацио претходну оптужбу против њега за распиривање расне и националне мржње због јавног оспоравања канонског статуса тзв. Православне цркве Украјине (овде, овде).

Симптоматично је да је таква лична подршка владике Григорија изостала у случајевима знатно тежих судских прогона и осуда на казне затвора познатих противника аутокефалистичког крила међу архијерејима УПЦ, као што су, примера ради, митрополит тулчински Јонатан (осуђен на петогодишњу казну затвора и конфискацију имовине, а потом размењен као „заробљени ратни непријатељ“, овде) или намесник Кијево-печерске лавре митрополит Павел (коме је изречена мера кућног притвора).

Улога Фанара

То што је против митрополита сумског Евлогија по други пут покренут кривични поступак не поништава чињеницу да је овај архијереј предводник аутокефалистичког и русофобског крила УПЦ, нити може да умањи одговорност владике Григорија за ненадлежно признање расколничких одлука тзв. Сабора у Теофанији.

Притом то признање не само да може озбиљно да наруши односе СПЦ са РПЦ, због чега је, по свој прилици, централни сајт СПЦ посету владике Григорија УПЦ гурнуо под тепих, већ оно директно штети интересима СПЦ, којој највеће претње долазе од аутокефалистичких политички мотивисаних тежњи. Признањем самопроглашене фактичке аутокефалности УПЦ пружа се опасан црквеноправни преседан за реализацију и легализацију таквих тежњи.

Целокупна изненадна седмодневна посета владике Григорија Украјини, а у оквиру ње нарочито посета сумском митрополиту Евлогију и јавно признање („поздрављање“) одлука тзв. Сабора у Теофанији, али и његов неуобичајено дуг петочасовни (!) разговор са кијевским митрополитом Онуфријем, били су разлог да се у руским православним медијима постави питање правог циља посете српског епископа „аутокефалистичком крилу“ УПЦ (овде, овде).

Могуће је да посета српског епископа, који припада кругу који је близак Фанару, има везе са покушајем успостављања дијалога између УПЦ и Цариградске патријаршије у коме би се тражило решење за статус УПЦ.

А један од три могућа начина (овде) превазилажења постојеће неканонске фактичке аутокефалије УПЦ који би био прихватљив политичком Западу, Фанару, а могуће и аутокефалистичком крилу УПЦ, а којим би се избегло формално проглашење аутокефалности, јесте формирање једног (који би обухватао измирене УПЦ и тзв. ПЦУ, а Теофанијски сабор је својом одлуком већ отворио врата за дијалог са тзв. ПЦУ) или више егзархата (један који би укључио структуре УПЦ, а други тзв. ПЦУ) Цариградске патријаршије у Украјини. Слични неканонски планови Фанара о формирању егзархата постали су претходних месеци актуелни у Молдавији (овде).

Време ће убрзо показати да ли Фанар заједно са аутокефалистичким крилом УПЦ  ради на имплементацији таквог модела и у Украјини. Као што ће се видети да ли је у тој ујдурми против Руске Православне Цркве неко од епископа СПЦ имао улогу гласника.