ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ: ШТРЕБЕРИ ИДУ У РАЈХ: ПОВОДОМ ЈУ ТЈУБ УДАРА НА МИШЉЕЊЕ ЕМИРА КУСТУРИЦЕ 

Емир Кустурица, Фото: Screenshot Youtube

ОПЕТ КУСТУРИЦА

Видео – дневник Емира Кустурице, „Мој живот“, који он редовно води на руском каналу „Спутњик“, Ју тјуб је, гле чуда, забранио.Пребрисали…

Образложење? Опет неке будалаштине о томе како се крше права, добри обичаји, бла-бла-бла, и нема воде у вази за цвеће. Или, што наш народ каже за ту врсту аргументованих оптужби:“Црне ти очи у глави“. Искрено се надам да се томе нико ко има здраву памет не чуди, а Кустурица понајмање.

Шта је он могао да очекује у доба „после истине“, у доба рата против Русије као самосталне цивилизације и порицања сваке могућности друкчијег мишљења и деловања? Па ипак, по ко зна који пут се показује да улазимо у доба онога што многи зову „технофашизмом“, а што је, између осталог, и тема књиге коју ћемо заједно прелистати.

Наслов је одличан: „The Nerd Reich“ – „Трећи рајх штребера“. Техно – мудраци, моћни паметњаковићи савременог доба, стварају хитлеровски поредак у име, наравно, „прогреса“ човечанства.

Да кренемо редом.

КО СУ ТЕХНОФАШИСТИ ГЛОБАЛИЗМА?

Гил Дуран у темељној књизи „The Nerd Reich: Silicon Valley Fascism and the War on Democracy“ ( Avid Reader Press, Simon and Schuster, 2026 ) настоји да реконструише настанак и политичко сазревање једне специфичне струје унутар Силицијумске долине која је, по његовом тумачењу, прешла пут од технолибертаријанске жеље за што мањом државом до отворено антидемократског пројекта. Књига је истовремено историја идеја, политички памфлет, новинарска истрага и генеалогија мрежа моћи. Дуран не покушава да буде неутралан: његов кључни аналитички појам је, као и код многих мислећих људи данас, „технофашизам“, којим описује спој екстремне концентрације богатства, власништва над критичном дигиталном инфраструктуром, приватних система надзора, криптовалута, вештачке интелигенције, одбрамбене технологије и непосредног утицаја милијардера на извршну власт.

Полазна сцена је други долазак Доналда Трампа на власт 2025. године. Дуран повезује Бајденово ( иако сенилан, видео је и он понешто ) упозорење о настајању „техно-индустријског комплекса“ са чињеницом да су водећи технолошки милијардери, од Илона Маска до Марка Закерберга, Џефа Безоса и других, у различитим степенима прихватили или се прилагодили новом режиму. Посебно место добија Питер Тил, кога аутор не представља као најгласнијег, већ као најважнијег идеолога и организатора дугорочне мреже. У Тиловом кругу појављују се Кертис Јарвин, Балаџи Сринивасан, Марк Андрисен, Дејвид Сакс и, политички најзначајнији, Џеј-Ди Венс. Дуранова теза је да ова мрежа не жели просто „мање регулације“ или ниже порезе. Њен радикални део жели да саму демократску државу учини застарелом, замени је корпоративним облицима управљања и претвори технологију у средство политичке суверености малобројне елите.

ПОЧЕТАК КРАЈА ДЕМОКРАТИЈЕ

Књига се зато креће уназад, ка интелектуалним изворима. Дуран показује како су идеје о „изласку“ из политике, приватном новцу, технократској елити и распаду националне државе постојале много пре Трампа. Од киберпанк и сајферпанк културе, Ајн Ранд, технократије и „калифорнијске идеологије“, преко књиге „The Sovereign Individual“, па све до Јарвинове „Катедрале“ и Сринивасанове „мрежне државе“, гради се једна трајна матрица: демократија је споро и ирационално посредовање маса, док је технологија наводно директнији пут ка слободи. У епиграфу књиге Тил ту логику формулише готово савршено: „технологија је невероватна алтернатива политици“. За Дурана је управо та реченица кључ целе приче. Проблем настаје када „алтернатива политици“ престане да значи избегавање државе и почне да значи њено освајање.

БУДУЋНОСТ СА „КОГНИТИВОМ ЕЛИТОМ“

Прво поглавље гради интелектуалну биографију Питера Тила кроз његову опседнутост књигом „The Sovereign Individual“ Џејмса Дејла Дејвидсона и Вилијама Рис-Мога, објављеном 1997. године. Та књига је предвиђала да ће информациона технологија, шифровање и приватни дигитални новац постепено уништити пореску и регулаторну моћ националних држава. Најобразованији, најмобилнији и најбогатији људи постаће „суверени појединци“ који ће моћи да премештају капитал, пребивалиште и лојалност између различитих „јурисдикција“, док ће средња класа и мање квалификовани радници трпети последице аутоматизације, нестабилности и губитка послова. За ауторе „The Sovereign Individual“ то није само опасност него и прилика: слом социјалне државе отвара простор за приватну власт „когнитивне елите“.

Дуран показује да ова визија није настала у вакууму. Он је смешта у дугу традицију идеја о природној хијерархији, „супериорним“ појединцима и неповерењу према масовној демократији. Посебно наглашава историју еугенике у Сједињеним Државама и на Станфорду, улогу Дејвида Стара Џордана и касније утицај контроверзне „Bell Curve“ концепције „когнитивне елите“. Паралелно с тим, тридесетих година постоји технократски покрет који је предлагао да друштво воде инжењери, а не политичари; занимљив детаљ је да је деда Илона Маска по мајци, Џошуа Халдеман, био повезан с тим покретом. У другој линији стоји Ајн Ранд: њени „људи ума“ и фантазија о капиталистичкој елити која се повлачи из друштва дали су морални језик генерацијама предузетника који су властити успех тумачили као доказ интелектуалне и моралне надмоћи.

„КРИПТО – АНАРХИЗАМ“ И КАПИТАЛИЗАМ КАТАСТРОФЕ

Технолошка верзија те идеологије развијала се у сајферпанк круговима. Тимоти Меј је у „Crypto Anarchist Manifesto“ из 1988. најављивао да ће снажна криптографија променити способност држава да опорезују, контролишу трансакције и надзиру информације. Џон Пери Барлоу је 1996. у „Декларацији независности сајберпростора“ прогласио да владе „немају суверенитет“ у дигиталном простору. Часопис „Wired“ спојио је контракултурни дух шездесетих, оптимизам о децентрализованим мрежама и десни либертаријанизам. Барбрук и Камерон су тај спој назвали „калифорнијском идеологијом“: необичном мешавином хипи анархизма, тржишног либерализма и технолошког детерминизма.

„The Sovereign Individual“ је, по Дурану, све то претворио у инвестициони приручник за апокалипсу. Дејвидсон и Рис-Мог нису били само футуристи већ и продавци финансијских билтена који су деценијама прогнозирали депресије, распад валута, тероризам и политички хаос. Њихов модел је био једноставан: свет је пред катастрофом, али претплатник који на време купи злато, некретнине, офшор рачуне или праву инвестицију може постати победник у часу пропасти. Дуран овај жанр назива капитализмом катастрофе у коме је цивилизацијски слом не само могућ већ и профитабилан. Посебно је важно што су аутори користили религијски, готово пророчки језик. „Апокалипса“ се код њих враћа изворном грчком значењу „откривања“ — apokálypsis — као тренутка у којем се стара епоха завршава, а нова информациона ера открива иза рушевина.

ТИЛ КРЕЋЕ У АКЦИЈУ

Тил је ове идеје прихватио веома рано. У говору из 1999. говорио је о приватним дигиталним валутама које ће омогућити да „појединац постане суверен“ и да избор новца више не зависи од државе. Идеја је била радикална: не треба победити државу у изборној борби, већ изградити технологију коју она не може да заустави. PayPal је у том контексту више од успешне компаније – за Тила је представљао доказ да дигитална инфраструктура може постепено одузимати функције држави. После спајања са Илоновим X.com, унутрашњег сукоба у којем је Тил успео да преузме контролу и касније продаје eBay-у, настаје „PayPal мафија“ – мрежа предузетника и инвеститора који ће деценијама имати огроман утицај на технолошку индустрију и политику.

Кључни прелом долази 2009, када Тил пише да „више не верује да су слобода и демократија компатибилне“. Он демократију повезује са ширењем социјалне државе, женским правом гласа и масовном политиком, а решење тражи у „бекству од политике“. Нуди три простора за то бекство: сајберпростор, свемир и море. Интернет може створити нове дигиталне светове; свемир нуди физички излаз из земаљске политике; „seasteading“ ( приватна насеља на мору ) могао би створити нове „јурисдикције“. Дуран наглашава да се овде већ налази клица будућих „мрежних држава“: слобода се не дефинише као демократска способност грађана да заједнички одлучују, већ као право довољно богатог и мобилног појединца да се повуче из заједничких обавеза.

Све се завршава ( почиње ) сусретом Тила и Кертиса Јарвина, тада познатог под псеудонимом Менцијус Молдбаг. Ако су Дејвидсон и Рис-Мог дали Тилу историјску пророчку шему, Јарвин ће му понудити оперативни модел за рушење демократије: идеје које у једној епохи делују као маргинална фантазија постају практичне када их прихвате људи са новцем, компанијама и политичким приступом.

ОПЕРАТИВНИ МОДЕЛ ЗА РУШЕЊЕ ДЕМОКРАТИЈЕ: КЕРТИС ЈАРВИН

Битно је загледати се у „интелектуално лице“ Кертису Јарвину, програмеру који је под псеудонимом Менцијус Молдбаг изградио једну од најважнијих антидемократских теорија у савременој америчкој десници. Дуран намерно наглашава Јарвинову биографску необичност: рано интелектуално даровит, социјално изолован, формиран на Usenet форумима и у култури интернет троловања, он је дуго живео далеко од академске или политичке институционалне моћи. Његова рана опседнутост психоделицима и интернет идентитетима доприноси, по Дурановом мишљењу, разумевању стила у којем ће касније писати – провокативно, иронично, често намерно шокантно и препуно интерних кодова.

После dot-com краха Јарвин се повукао из класичне технолошке каријере и почео да чита реакционарне ауторе, од Томаса Карлајла до Јулијуса Еволе. Године 2007. покренуо је блог „Unqualified Reservations“ и објавио „A Formalist Manifesto“. Његова полазна теза је да су прогресивци, конзервативци и либертаријанци неспособни да разумеју стварну структуру власти. Демократија је, за њега, фикција јер стварна власт припада мрежи универзитета, медија, стручњака, бирократије и културних институција. Та мрежа добија име „Катедрала“ јер је у питању секуларна религија која непрекидно производи исти прогресивни консензус.

Дуран указује на две особине ове теорије. Прво, она личи на старије конспиративне моделе у којима невидљива елита контролише културу и државу, али је прилагођена добу диплома, медија и професионалних институција. Друго, она је практично недоступна оповргавању: ако академици одбаце Јарвина, то доказује моћ Катедрале; ако га новинари критикују, то доказује медијску контролу; ако историјски примери оспоравају његову похвалу „монархији“, они су само производ исте идеолошке машине. Тако критика постаје потврда теорије.

НЕ ДЕМОКРАТИЈА, НЕГО „ФОРМАЛИЗАМ“

Јарвиново решење је „формализам“: државу треба схватити као корпорацију са јасним власницима, а на њеном челу треба да буде извршни директор са стварном, концентрисаном моћи. Он предлаже „рестарт“ режима, масовно отпуштање бирократије, елиминисање независних институција и успостављање власти која не зависи од избора. На те идеје утиче Карл Шмит, „фирерофилни“ правни мислилац, познат по тврдњи да је суверен онај ко одлучује о ванредном стању. Јарвин преузима управо ту логику: демократија је хаос, а прави суверенитет се показује способношћу да се правила суспендују и систем „ресетује“.

СТИЖУ ДОЛАРИ

Пресудно је што Јарвин није остао само блогер. Тил, Марк Андрисен и Балаџи Сринивасан улазе у његов круг, а Тил и Андерсен Хоровиц финансирају његов стартап Tlon и пројекат Urbit. Идеологија и технологија се тако спајају у једну мрежу покровитељства. Дуран цитира приватну преписку која показује да су Тил и Сринивасан били свесни репутационог ризика због повезаности са Јарвином: радикалне идеје су се у почетку развијале полујавно, уз истовремено настојање да се задржи довољна дистанца од њиховог најекстремнијег изворишта.

За Дурана, Јарвин је „надоградио“ фашизам за дигитално доба. Његова слабост је била политичка токсичност, то јест одбрана ропства, расистичке провокације и експлицитна наклоност диктатури. Зато ће следећи корак бити ребрендирање истих основних идеја језиком стартапа, иновације и добровољног „изласка“. Ту на сцену ступа Балаџи Сринивасан.

МРЕЖНА ДРЖАВА: УПЕЦАНИ СТЕ!

Сринивасан је кључни преводилац неореакционарних идеја на језик који је прихватљив технолошкој индустрији. На Y Combinator Startup School конференцији 2013. он није говорио о томе како направити добру фирму, већ о томе како направити ново друштво. Сједињене Државе описује као „Microsoft међу државама“, некада доминантан систем који је постао застарео. Ако се стара компанија не може поправити, технолошки одговор није бескрајна реформа него „exit“: напуштање система и оснивање нечег новог.

Сринивасан разликује „voice“, покушај да се систем мења изнутра, и „exit“, физичко или дигитално напуштање система. Он је свестан да Силицијумска долина нема авионе и војску и да директан сукоб са државом није реалан. Зато предлаже изградњу паралелног друштва: технологије које смањују „трошак изласка“, олакшавају премештање капитала и људи и постепено стварају простор за нове „јурисдикције“. У његовој визији „закон постаје код“, рат је софтвер, управљање није ништа друго до аутоматизација, а права својине су производ мрежног ефекта. Ово је демократску политику свело на проблем дизајна платформе.

СТАРТАП НОВОГ НИХИЛИЗМА

Дуран затим прати Сринивасанов успон кроз Stanford, компанију Counsyl, Andreessen Horowitz и крипто-индустрију. Посебно наглашава улогу a16z као новог типа фонда ризичног капитала. Он не даје само новац, него активно помаже компанијама у запошљавању, маркетингу, медијској стратегији и политичком позиционирању. Инвестиције у Airbnb и Lyft показале су да стартап може изградити огромну вредност тако што најпре прекрши или заобиђе постојећа правила, а тек онда натера државу да се прилагоди. Андрисенова формула „софтвер једе свет“ у књизи добија политичко значење: ако софтвер може појести такси, хотеле и медије, зашто не би „појео“ и државу?

Сринивасанова рана компанија 21 Inc. покушала је да профитира од Bitcoin рударења и привукла је Тила, Андрисена, Дејвида Сакса и друге. Иако пословни модел није испунио велика очекивања, компанија је касније постала Earn.com и завршила у Coinbase-у, где је Сринивасан постао технички директор. За Дурана је важнији идеолошки континуитет него комерцијални успех: криптовалута је код Сринивасана истовремено инвестиција и политичка технологија која може ослабити државну контролу над новцем.

КОРОНОКРАТИЈА КАО ПУТ У ТЕХНОФАШИЗАМ

Пандемија COVID-19 додатно повећава углед овом вештом лудаку ( најблаже речено, „моралном лудаку“, што је појам настао од оног чувеног “moral insanity”). У јануару 2020. међу првима упозорава да се вирус може претворити у глобалну пандемију и да ће убрзати затварање граница, рад на даљину, друштвену изолацију и неповерење у институције. Дуран признаје да је то било релативно проницљиво, али истиче да су многе конкретне дугорочне прогнозе биле погрешне. Ипак, за Сринивасана пандемија постаје доказ да „нема нормалности којој се треба вратити“. Криза учвршћује његово уверење да су институције XX века на издисају.

Каснији манифест „The Network State“ систематизује идеју. Мрежна држава је најпре снажно усклађена онлајн заједница, затим економска и културна мрежа, потом власник физичког земљишта на више места и, на крају, кандидат за дипломатско признање. Сринивасан то описује стартап језиком: држава постаје „Society-as-a-Service“. Грађани су корисници, заједнице су производи, територија се купује, а политичка лојалност личи на претплату. Дуран наглашава да је суштина блиска Јарвиновом „Patchwork“ моделу корпоративних градова-држава, али је реторика много чистија: уместо диктатуре, говори се о избору, иновацији и конкуренцији јурисдикција.

У ствари, смисао је прост: ако хоћеш да будеш сатрап, потребан ти је стартап.

ТЕХНО – ДЕСНИЦА

Оно што је годинама било интелектуална субкултура претвара у политичку коалицију. Пандемија је у тој трансформацији катализатор. Илон Маск је у марту 2020. минимизовао опасност COVID-а и прогнозирао да ће број нових случајева убрзо пасти на готово нулу. Када су здравствене мере угрозиле рад фабрике Tesla у Калифорнији, он их је назвао „фашистичким“, пркосио локалним наредбама и изградио имиџ технолошког предузетника који се не покорава држави. Дуран ту види почетак Маскове трансформације од либералног симбола електричних аутомобила у десничарског политичког актера чији Twitter налог постаје средство културног рата.

Истовремено Марк Андрисен објављује „It’s Time to Build“, текст који критикује институционалну неспособност Запада да обезбеди маске, болнице, инфраструктуру и технолошке капацитете. На први поглед, то је позив на нову компетентност државе и свеже инвестиције у поправку стања. Дуран, међутим, истиче да се „градња“ брзо претвара у ширу идеологију: сваки проблем треба решити убрзањем предузетништва, дерегулацијом и повећањем производње, док се спорост демократских процедура третира као кључни непријатељ.

Важан део радикализације одвија се у приватним дигиталним просторима. Clubhouse, WhatsApp и Signal групе постају места на којима технолошки инвеститори, политички активисти и десни интелектуалци размењују идеје далеко од јавности. Дуран преноси оцену да су те групе биле „меметички узводно“ од јавног дискурса: ставови који се најпре тестирају међу инвеститорима касније се појављују на X-у, Substack-у и подкастима. Десни стратег Крис Руфо отворено каже да је у тим разговорима видео прилику да „радикализује технолошке елите“ и претвори их у савезнике деснице.

ЛАБОРАТОРИЈЕ НОВИХ ДУЧЕА И ФИРЕРА

Калифорнија, а посебно Сан Франциско, постаје лабораторија. Кампања за опозив гувернера Гевина Њусома 2021, а затим успешни опозиви чланова школског одбора и окружног тужиоца Чезе Будина 2022, привлаче новац богатих донатора и технолошких инвеститора. Гари Тан, каснији председник Y Combinator-а, постаје значајан локални политички организатор. Дуран показује како се разочарање због пандемије, страх од криминала, бес због бескућништва и отпор према „woke“ политици претварају у практичну инфраструктуру нове технолошке деснице.

У истом периоду Јарвин ажурира своју стратегију. У „The Butterfly Revolution“ замишља повратак Трампа и „потпуни рестарт“ федералне власти: председник би поставио извршног директора, а идеолошки обучене „нинџе“ би се спустиле у министарства, медије и универзитете да демонтирају стари поредак. Маскова куповина Twitter-а 2022. у књизи се тумачи као делимично остварење такве логике: приватни милијардер преузима инфраструктуру јавне комуникације, мења правила, отпушта велики део запослених и симболички демонстрира да је нови власник суверен платформе.

Године 2022. и 2023. Сринивасан поново развија „мрежну државу“, а Андрисен иде још даље са „Techno-Optimist Manifesto“. Он слави убрзање технолошког развоја и позива се на футуристу Филипа Томаза Маринетија, чији је историјски пут водио од култа брзине и технике ка италијанском фашизму. Дуран ту везу користи да покаже колико се речник „брзине“, „борбе“ и „технолошког надчовека“ приближава естетици историјског фашизма, чак и када актери тврде да је реч само о економској филозофији.

НАПРЕД, ПА У КРЕЧАНУ: УБРЗАЊЕМ ДО ПОБЕДЕ

Поглавље такође уводи TESCREAL — збирни назив за трансхуманизам, екстропијанизам, сингуларитаризам, космизам, рационализам, ефективни алтруизам и longtermism — као шире идеолошко окружење технолошке елите. За Дурана је нарочито важан „ефективни акцелерационизам“, који регулацију вештачке интелигенције третира као грех успоравања. Уместо да се ризици технике контролишу, они се прихватају као цена историјског напретка.

Све ове линије спајају се на конференцијама посвећеним „network state“ идеји и у локалним пројектима нових градова. California Forever, тајно финансиран куповином огромног земљишта у округу Солано, приказује жељу технолошких милијардера да добију физички простор на коме би могли да „промисле“ не само урбанизам већ и управљање. Сринивасан иде још даље са фантазијом „Gray“ зоне у Сан Франциску из које би „Blue“ политички противници били истиснути. Његов речник „де-блуификације“ и „лустрације“ показује колико је стартапско пак