Франкфуртска фарса: Како је денацификација медија пропала у старту

Getty © Schöning/ullstein bild

Постоји мит који попут тихе епидемије кружи друштвеним мрежама, пласиран у овдашње дневнополитичке сврхе, да је послератна Немачка експресно раскрстила са учитељима и наставницима који су били део нацистичког образовног система. Међутим, уколико се провери ова тврдња, долази се до запањујућег закључка.

У четири окупационе зоне у Немачкој, денацификација школског система доследно је спроведена само у совјетској. Од четрдесетак хиљада наставника у ономе што ће касније постати Источна Немачка (ДДР – Демократска Република Немачка), око три четвртине били су чланови нацистичке партије. Руси су, према доступним изворима, у својој зони запослили 16.000 нових наставника, а потом још око 25.000.

У окупационим зонама САД, Велике Британије и Француске на денацификацији образовног система инсистирало се само у почетку, када је један број наставника заиста био отпуштен из службе, али су западни савезници врло брзо ублажили политику денацификације, а огромну већину наставника и учитеља вратили на посао.

Промењен је предзнак политичког система, али…

Мит о „радикалном обрачуну“ Запада са нацистичким наслеђем и лустрацији као политичким алатом веома је значајан и поучан. Он је један од доказа да је денацификација онога што је накнадно постало Западна Немачка (СР Немачка), заправо, историјска конструкција без стварног утемељења.

Денацификација је спроведена на нивоу државног механизма. Промењен је предзнак политичког система, а корисни кадрови нацистичког режима завршили су у САД, попут Вернера фон Брауна и других значајних научника. Остали су задржани у бирократској, пословној, образовној и медијској апаратури Западне Немачке.

Ово је корисно када се има у виду други мит, онај о денацификацији у некадашњој Западној Немачкој који се тиче се медија, односно, у овом случају, „Франкфуртер агемајне цајтунга“ (ФАЗ). Оног истог листа чији је новинар недавно, усред Београда, шефа кијевског режима питао шта „Европљани“ треба да ураде да би било убијено више Руса, односно руских војника, што је питање какво би Јозеф Гебелс могао само да пожели.

ФАЗ радо истиче је његов претеча био „Франкфуртер цајтунг“ (1856 – 1943), лист који је у сумрак нацистичке Немачке био забрањен због једног текста о Дитриху Екарту, родоначелнику нацизма.

Данас се „Франкфуртер цајтунг“ представља као нека врста интелектуалног „гласа разума“ унутар нацистичког информативно-пропагандног система, што је, такође, значајна лекција за српско друштво. У Немачкој се о том листу говори као о грађанској институцији која, тобоже, није била покорена до краја.

Званично, ФАЗ је основала група од пет новинара, од којих су четворица претходно радили за „Франкфуртер цајтунг“: Ерих Велтер, Ханс Баумгартен, Ерих Домбровски, Паул Сетхе и Карл Корн. Сврха ове кадровске повезаности два листа преко „оснивача“ јесте наводно постојање континуитета „антихитлеровске“ мисли и деловања у самој Немачкој за време Другог светског рата.

Оно што се прећуткује је да су капитал за покретање ФАЗ-а 1949. године обезбедиле компаније чији су власници, у значајном броју, били не само активни чланови нацистичке партије, већ су њихове компаније здушно подржавале Трећи рајх и пословале у оквиру нацистичког привредног система, експлоатишући рад логорских заточеника и ратних заробљеника.

Како су нацисти купили ФАЗ

Али, то није све.

У пролеће и рано лето 1933. године, како сведочи у свом научном раду Томас Кес („Пољски злочини“: Пропагандна кампања Трећег рајха против Пољске) у Немачкој је забрањено око 150 комунистичких и социјалдемократских листова, а штампарије и издавачка предузећа продати су, испод њихове стварне вредности, партијској штампи нациста.

Грађански листови, напомиње Кес, били су забрањивани само у изузетним случајевима, као на пример, „Фосише цајтунг“ и „Берлинер тагеблат“, оба значајна и угледна либерално-демократска гласила Вајмарске Републике. Процес концентрације, којим је управљала држава, до 1939. године је довео већи део новина под контролу нациста.

Овој монополизацији, напомиње Кес, је 19. априла 1939. године подлегао и „Франкфуртер цајтунг“, који је нацистички режим купио за 2,95 милиона рајхсмарака.

„Принудна продаја листа била је равна експропријацији, али готово да није имала утицаја на његово извештавање, будући да је лист, захваљујући свом великом угледу, све до 1943. године опстао као својеврсна визиткарта режима према иностранству„, наводи Кес.

Питање „источне границе“ било заједничко ФАЗ-у и нацистима

И пре нацистичког преузимања, у „Франкфуртер цајтунгу“ су се десиле две важне ствари. Јеврејски сарадници морали су да напусте редакцију, међу њима веома значајни интелектуалци Франкфуртске школе као што су Зигфрид Кракауер и Валтер Бењамин. И сам издавач Хајнрих Симон, јеврејског порекла, био је принуђен да се одрекне власничке позиције.

Средином фебруара 1933. године, како бележи Кес, одржана је редакцијска конференција „Франкфуртер цајтунга“ на којој се расправљало о будућем ставу листа у светлу измењених политичких околности, односно доласка нациста на власт. У расправи је, како Кес наглашава, редакцијска конференција потврдила да ревизија источних граница и даље остаје један од циљева редакције, а да управо та подударност, скупа са угледом који је „Франкфуртер цајтунг“ уживао у иностранству, пружа извесну гаранцију да нови властодршци нацисти неће угасити лист.

Бено Рајфенберг, бивши дописник из Париза и председавајући редакцијске конференције од 1934. до 1938. године, који се касније придружио „оснивачима“ ФАЗ-а, истакао је тада да је, упркос свим разликама у ставовима, „питање Коридора“ било „место [на којем] смо имали додир са владом“.

Конкретно, реч је о појасу територије који је излазио на Балтичко море код Гдиње, док се Слободни град Данциг (Гдањск) налазио непосредно уз њега, али није био саставни део Пољске. Коридор је раздвајао Немачку од Источне Пруске.

Овај детаљ у корелацији са „Мартенсовим питањем“ говори заиста много и речито.

Дуга антисрпска традиција

„Франкфуртер цајтунг“ је нацистима послужио као солидно „грађанско“ и углађено оруђе за пропаганду усмерену против Русије (СССР) и осталих противника, укључујући Србе и Краљевину Југославију.

Под велом професионалног новинарства и међународног угледа, овај лист је преносио најгнуснија нацистичка саопштења. Мирно је извештавао о „ликвидацији јеврејске малопродаје“, „мерама против јеврејства“, насилним („заносним“) демонстрацијама у којима су страдали људи и њихова имовина…

Преносећи саопштења и изјаве нациста, „Франкфуртер цајтунг“ је Србе представљао као народ који је према „несрпским народним групама“ у Југославији спроводио безобзирну диктатуру, али и као оруђе у рукама Лондона.

Немачка армија би, према ономе што је објављивао тај лист, требало да буде сила која долази у Југославију да Хрвате, Босанце и Македонце, као своје пријатеље, заштити од српских „шовиниста“ и „српске диктатуре“.

Нарочито је лицемеран извештај о почетку напада Немачке и њених савезника на Краљевину Југославију. Када је успостављена НДХ, у којој је одмах почело систематско истребљење српског, јеврејског и ромског становништва, „Франкфуртер цајтунг“ је усташки режим приказивао као „легитимни државни поредак“ који уводи мир. Страдање Срба у НДХ и под немачком окупацијом потпуно је прећуткивано или је прикривано фразама о „пресељењу становништва“ и „сузбијању немира“.

У новембру 1941. године, „Франкфуртер цајтунг“ пише да ће због устанка у Србији бити доведена у питање „целокупна српска будућност“.

Како је у окупираној Србији, али и у осталим крајевима у којима су Срби живели, букнуо масовни устанак против нациста и НДХ, „Франкфуртер цајтунг“ је објављивао ратне извештаје Вермахта. У тим текстовима, српски устаници, партизани и четници подједнако, називани су искључиво „бандитима“ и „терористима“.

Иста матрица, без званичног нацистичког предзнака, употребљавана је против Срба и током деведесетих година, овога пута под фирмом ФАЗ-а.