О холокаустизацији српских злочина
Слободан Антонић
Већ сам писао о хиперболизацији српских злочина у овдашњем инверзном национализму. Као посебан облик тог малигног надувавања, јавља се њихова холокаустизација. Тако се злочини над Бошњацима изједначавају с Холокаустом, Сребреница с Аушвицом, Срби с нацистима, а Србија, поготово она деведесетих, с Хитлеровом Немачком.
Тврди се да је „Србија током деведесетих највише приближила свој облик владавине оном суштинском, окорелом нацизму“ (Kрстић). Наводно је „Србија под Милошевићем у потпуности прихватила идеологију која је личила на нацизам. (…) Злочини српске државе и њених снага — сва њихова непочинства, сви геноциди и кампање етничког чишћења… — не разликују се много од оних које су нацисти користили“ (Ћирић).
Не само да се пише о „политици српског националсоцијализма Слободана Милошевића“ (Краус), и о „национал социјалистичком Београду предвођеним Слободаном Милошевићем“ (Чанак), него се и прави паралела Хитлер — Милошевић (Марковић), „радикали“ и „СА одреди“ (Тончић), говори се о „Милошевићу и његовим нацистима“ (Крстић), „нацистичкој камарили окупљеној око Милошевића“ (Крстић) „хардкор нацизму (…) тадашње СПСрбије“ (Крстић), или се пак ондашњи режим и идеологија квалификују као фашистички (Чонградин; Крстић; Кишјухас; Грухоњић).
За рат у БиХ каже се да је био заправо „агресија српског националсоцијализма“, те да се не сме квалификовати као „грађански“ — то би било исто као када бисмо рекли „да су током `грађанског рата` у Немачкој (1933—1945) Јевреји и антифашисти убили 20 нациста, а нацисти 6,5 милиона Јевреја“ (Секуловић).
Сребреница се упорно изједначава с Аушвицом, па се за качење фотографија побијених српских цивила из Братунца дуж пута за Сребреницу каже: „замислите да пут до Аушвица `красе` фотографије убијених њемачких војника“ (Бурсаћ). За Републику Српску се каже да је „наци—творевина под међународним протекторатом“ (Бисерко, 372) и „Шумски Рајх настао на геноциду” (Луковић).
Прави се директна паралела између рата у БиХ и Холокауста. Тако један аутор пише:
„Замислимо следећу ствар. Година је 1943. и 16—годишњи младић Арон Клајнман се налази у Варшавском гету у Пољској. (…) Људи у СС униформама тада су овог момка одвојили од породице, стрпали у воз, и послали у извесни логор који се зове Аушвиц. (…) Угуран је у собу са тушевима, али из славина није потекла вода, већ отровни гас. (…) А онда замислимо ову ствар. Година је 1995, и 16—годишњи младић Мирза Хаџибеговић се налази у енклави Сребреница (…). Људи у ВРС униформама тада су овог момка одвојили од породице, стрпали у аутобус, и превезли у извесно село Поточари. (…) Истеран је на пољану и руке су му везали жицом, након чега је стрељан митраљезом. (…) У чему је тачно разлика између ова два случаја или ствари? Ни у чему. Па ипак, ова држава и друштво упорно одбијају да прихвате чињеницу да те разлике нема. (…) Као што се цивилизација била запиткивала како уопште писати поезију након Аушвица, исто питање пред собом и пред својим огледалом ваља поставити и након Сребренице. (…) Сребреница је наш Холокауст“ (Кишјухас).
У наставку, аутор признаје да је измислио случај „Арона Клајнмана“ и „Мирзе Хаџибеговића“, али инсистира да, када је реч о „немачком и српском фашизму“, „нема разлике међу њима“, те да је свако одбијање њиховог изједначавања „одлика једино подлаца, хохштаплера и хуља“ (Кишјухас).
Посебно аутори који оцењују данашњи режим као „фашистички“ или чак и цело српско друштво као „фашистичко“, инсистирају на континуитету који постоји између некаквог „српског фашизма“ из четрдесетих, деведесетих и данас.
Тако један представник овог мишљења каже: „Често се пренебрегава ноторна чињеница да је Србија у време окупације у Другом светском рату била троструко квислиншка: ту су били и недићевци, и љотићевци, и четници. (…) Србија је, дакле, била већински квислиншка, немојте да се лажемо“ (Грухоњић). Како се у Србији, наводно, непрекидно регенерише фашизам, „злочини из деведесетих учињени су на истој фашистичкој платформи на којој су чињени злочини у Другој свјетском рату“ (Грухоњић). А „пошто тај фашизам није до краја сломљен, он наставља живјети“ (Грухоњић).
„Србија је нормализовала нацизам као пожељну активност, како у садашњости тако и у прошлости“ (Бурсаћ). „Србија је фашистичка држава (…). Србија никада није раскрстила са својим фашистичким рефлексима, него их је пажљиво чувала, његовала, полирала. (…) Земљи која се 1941. године заклињала Хитлеру на вјерност, земљи која је испоручивала Јевреје и Роме окупаторима (…). Србија јесте и остаје фашистичка држава“ (Бурсаћ).
„За вријеме Другог светског рата, Србија је била квислиншка творевина, савезница Трећег Рајха, која је спроводила и антисемитску политику. (…) Србија, као изворно антифашистичка држава — говорим о географској Србији, не о Социјалистичкој Републици Србији — не постоји“ (Чанак). „Србија је клерофашистичка творевина“ (Чанак). „Љотићевштина, ево већ тридесет и кусур година (…) доминантна је идеологија нашег друштва. (…) Многи и многи Љотићи су међу нама“ (Кишјухас).
Овај „клеветнички наратив“ (овде 98) само је рефлекс пропагандне матрице Запада из деведесетих, по којој су Срби „потомци нациста“ (овде 142). „Изједначавање злочина `срба` током деведесетих, с онима које су током четрдесетих година вршили нацисти, представља најуспешнији потез информационе индустрије Запада“, пише Томислав Лонгиновић (овде 71). „Медијским призивањем холокауста над Јеврејима, `срби` се траснформишу у колективно геноцидну нацију заокупљену дивљим уништавањем својих суседа“ (исто).
Историја пропагандног претварања Срба у нацисте подробно је описана (овде овде). Већ у јуну 1992. у Шпиглу се могла читати изјава извесног сарајевског Јеврејина да су Срби „фашисти који су спремни да убију свакога ко не припада њиховој етничкој групи“. Рој Гутман, који је први, 19. јула 1992, известио о српским заробљеничким логорима — наводно с лица места, а заправо на основу разговора с двоје муслиманских избеглица у Загребу (овде 201; овде 280) — одмах у наслов следећег чланка ставио је да је тамо „као у Аушвицу“, а у наредном, такође у наслову (и то на првој страници новина), заробљенички центри су названи „логорима смрти“.
Пошто су тако на језичком нивоу произведени логори за масовно истребљење читавог народа, „одмах након Гутманових текстова у америчким и европским медијима отпочело је, као по налогу, поистовећивање Срба с нацистима“ (овде 203). Отада, „није пропуштена ниједна прилика да се имплицира паралела између ситуације у Босни и нацистичког искуства“ (Hume).
Агенција Ruder Finn Global Public Affairs, коју је ангажовала бошњачка страна у рату, циљано је ширила наратив о Србима—нацистима (овде 94—99; овде 259; овде 327), а представљање заробљеничких центара као „нацистичких концентрационих логора“ за истребљење (рецимо овде) био је и циљ осмишљене пропагандне политике бошњачког руководства, не би ли се изазвала НАТО интервенција — како је Алија Изетбеговић 2003. објаснио Бернару Кушнеру (овде 373—374; овде 28; овде 256).
Тако, The New York Times, 24. јануара 1993. помпезно објављује вест да је у Босни откривено чак 135 концентрационих логора са 70.000 логораша, „које држи Београд“. Али, нити су то били концлогори, нити их је било 135, нити их је „држао Београд“. У њима никада није било 70.000 заробљеника — према подацима Црвеног крста, у јесен 1992. у БиХ је било 25 центара за притвор, са 2.692 заробљеника; од тога су Срби држали 8 центара са 1.203 заточеника, муслимани 8 са 1.061, а Хрвати 5 са 428 (овде 263).
Чак је Die Welt читав град Сребреницу описао као „неку врсту концентрационог логора“, а након пада ове вароши пропагандно измишљање злочина — којих је ионако, нажалост, било изузетно много — доживело је крешендо. Индипендент је, рецимо, на прву годишњицу уласка у Сребреницу објавио непотписани текст у коме се тврдило да су се тамо „у данима који су уследили, одиграле сцене незамисливог дивљаштва (…): стотине мушкараца живо је сахрањено; мушкарци и жене осакаћени и поклани; деца убијена пред очима својих мајки; деда приморан да једе џигерицу свог унука“…. На крају се у том тексту тврдило да је Сребреница била типична за Србе онолико колико је и „Аушвиц“ био типичан „за нацистичку Немачку“.
„Срби су, у једној од највећих клеветничких кампања савременог медијског доба, били оцрњени као звери, варвари, силоватељи, психопате, комунисти, фашисти и нацисти“ (овде 15). Посланик немачког СДП, Фрајмонт Дуве, тврдио је да су дешавања у Сребреници једнака начину на који је Хитлер 1939. решавао мањинско питање Немаца, а Ален Финкилкраут у интервју Шпиглу је изјавио: „У Француској (…) левица каже: `Пажња, фашизам је на вратима`. Али фашизам није овде — он је у Србији“!
У Цајту смо читали да слике из српских заробљеничких центара „подсећају на логораше из Берген—Белсена (нацистичког логора — С. А.), (…) и Хитлеров покушај да Европу `ослободи од Јевреја`“, а аналогија између нациста и Холокауста, с једне, и Срба, с друге стране, често се правила широм Запада (рецимо: овде, овде, Zbigniew Brzezinski, „After Srebrenica“, The New Republic, 7 August 1995, pp. 20—21).
Ишло се тако далеко да се чак тврдило да се Хитлер од нас инспирисао за своје злочиначке планове: „Нацизам, на пример, своје порекло може да пронађе на Балкану. У ћумезима Беча, расаднику етничких огорчености које су блиске јужнословенском свету (ethnic resentments close to the Southern Slavic world), Хитлер је научио како да мрзи на тако заразан начин“ (Hitler learned how to hate infectiously; овде xxiii).
С агресијом НАТО на Србију 1999, оваква реторика је достигла врхунац, па је чак и тадашњи председник САД, Бил Клинтон изјавио: „На Косову видимо неке паралеле с Другим светским ратом, јер је власт у Србији, попут власти у нацистичкој Немачкој“. И у другим приликама Клинтон је упоређивао Србе с нацистима (в. овде 316), чему је свакако била заслужна и књига у којој се — како је управо наведено — тврдило да је Хитлерова идеологија настала у Бечу, заразом од „јужнословенског света“, а коју је председник САД читао управо у сред бомбардовања Србије.
Чињеница да су у ратној пропаганди, током деведесетих „криминални Срби“ постали нови универзални зликовци, с посебном добродошлицом је дочекана у Немачкој, где је, нарочито након њеног уједињења, нацију ваљало ослободити нацистичке стигме и обновити осећај невиности код обичних Немаца (овде 142). Српска „кривица“ сада је заменила „немачку кривицу“, што је Боро Шупут, наш дугогодишњи дипломата у Немачкој, овако сажео: „Симболички гледано, што је било више Срба у Хагу, то је мање Немаца било у Нирнбергу“ (овде 77). Чак и представници српских „суочаватеља с прошлошћу“ с чуђењем су примећивали да „постоји нека врста болесне катарзе коју њемачки читаоци осјете када им причамо о Балкану“.
Оно што је важно приметити јесте да се сви обрасци ратне пропаганде из деведесетих — од преувеличавања, па и измишљања злочина, до потпуно непримереног изједначавања с нацизмом и Холокаустом (овде 27—28; овде 330—331; овде 154, 167) — понављају и у данашњој „суочаватељској“ култури сећања инверзног национализма.
Функција тога је јасна. Деведесетих, оптужба да су Срби нацисти била је пропагандна припрема јавности за агресију на Србе и Србију (1995. и 1999). Данас пак, оптужба да је Србија била фашистичка земља четрдесетих, да је била фашистичка и деведесетих, као и да је данас она дубински фашистичко друштво, пропагандна је припрема стављање свих нас под старатељство директне западне управе. Или, још пре, под старатељство овдашње компрадорске класе – баш оне која највише и производи овакве конфабулације.
