Свој други роман „Московски гамбит“, писан у првој половини осамдесетих година прошлог века у емиграцији (на српском: Агноста, 2025, превод Душко Паунковић), Јуриј Мамлејев (1931-2015) посвећује „подземној“, „неконформистичкој“, „незваничној“ руској култури Совјетског Савеза, чији је и сам био један од најзначајнијих представника. Он то није био само својим књижевним и мислилачким делом, већ и као центар такозваног Јужинског кружока, који је представљао уникатни пресек књижевно-уметничких и езотеријских кругова совјетског културног подземља и окупљао многа важна имена тадашње незваничне, а потом, од краја осамдесетих и званичне руске културе, међу којима су били Ј. Головин, Л. Губанов, Х. Сапгир, Л. Кропивницки, В. Јерофејев, Г. Џемал, А. Дугин, Е. Лимонов, В. Сорокин и други. Може се рећи да је Мамлејев на овај начин значајно утицао не само на стваралачко и мисаоно осмишљавање руске садашњости и будућности, него и на њих саме.

„Московски гамбит“, како се у њему, мада не под  правим именима, могу препознати многи од припадника руске незваничне сцене тог доба, ипак нема искључиво документарну или мемоарску вредност, већ је посвећен најважнијим питањима људске егзистенције и врло јасно и експлицитно се ослања на Достојевског, покушавајући не само да опише људско трагање за највишим тајнама и скривеним световима, него и да наслути продор тих светова у наш, односно његове последице на оне који су били сведоци тог продора.

Трагајући са „апсолутном бесмртношћу“ и „додиру“ да њом, ликови ступају у потрагу за „тајанственим човеком“, „Човеком Истока“, за кога им је речено да је зналац и чувар „последње тајне“, која превазилази сва откривења, као и све религијске, мистичне или езотеријске представе до којих се дошло у целокупној историји.

Они на фону тог трагања пролазе кроз многа искушења и недоумице, док сам крај као да не доноси никакав дефинитиван и поуздан одговор, али остаје сумња да иза „застора“ видљивог постоји много тога не само непознатог и неописивог, него и незамисливог, да су свака наша слутња, интуиција или исказ о томе не само недовољни него и потенцијално штетни и опасни.

Неки од ликова, који ипак нису сасвим одустали од трагања за крајњим смислом или које оно није одвело у самодеструкцију, нашли су утеху у љубави („енергији љубави“) и нежности која у овом свету делује толико „онострано“, као да „извире из неког бездана у људском срцу“. Као и у некој врсти метафизичког или мистичког естетизма, према коме је „то што сада волиш одраз онога што се чува Тамо, у Вечности“. То је сада „скривено од очију смртника, и на њега је набачен покров, као на скривену и узвишену Тајну“, коју вероватно нећеш спознати за живота, али оно што можеш да урадиш је да „штитиш на земљи оно што волиш“, били то људи, твоји дарови и стваралаштво, била то Русија, која „ако нестане са лица земље, овај свет ће постати пустиња за вас“.

Настала у времену духовне пустоши, где су људи били препуштени сами себи, одсечени од духовног и због тога дезоријентисани и застрашени и од истине и од смрти, ова књига сведочи не само о једном историјском и идеолошком контексту, него и о стању људи у палом свету, свеједно да ли они живе у такозваном слободним или такозваним неслободним друштвима, јер мреже обмане су подједнако ефикасне, макар деловале под различитим именима или се служиле различитим механизмима.

Један лик, писац, стога каже да права уметност, она која истински додирује дух и у стању је да преобрази човека, може настајати само у илегали, независна од свих намета, идеолошких, тржишних или институционалних. Иако опитно свестан дубине и дејства религијског, мистичног и духовног искуства, Мамлејев у овом роману као да у крајњој линији слави уметност, њену победу сматрајући можда и једино истинитом победом човека, макар и само у овој, нама за сада једино доступној, сфери постојања, и која можда може имати улогу и у отварању ка неким потоњим, о којима сада не можемо знати готово ништа.