Владимир Варава: ПЛАТОНОВ. НЕМА ТУГА ВАСЕЉЕНЕ

Прича Андреја Платонова „Трећи син“ (1936) – ствар је, без сумње, изванредна. Чак и у тешким временима за аутора, у сукобу с властима, она је направила својеврсну експлозију. Кажу да је Хемингвеј, кад ју је прочитао, био толико импресиониран да је Платонова скоро признао за свог учитеља. А Георгије Адамович, упознајући емиграцију с потпуно непознатим аутором, представио га је као јединог писца који је током двадесет година постојања совјетске Русије наставио традиције руске класике, размишљајући о судбини човека који пати, а не тријумфује.

Адамович је, без сумње, у праву; поред Платонова заиста се ту не може поставити нико, све до сеоских писаца („деревенщиков“), након којих се, нажалост, традиција опет прекида.

У чему је суштина тог фасцинантног ефекта који је прича произвела? Уопште, чак је чудно како је тако очигледан доказ о смрти и смртној људској судбини могао да се пробије кроз, у великој мери намештени, оптимизам епохе.

Заплет је изузетно једноставан и зато страшан. На сахрану старе мајке долази шесторо синова, петоро од којих, иако тужни, прилично лако подносе жалост, јер су учесници огромне изградње новог света. И само један син, трећи, иронијом судбине, једини међу њима комуниста, крај мајчиног сандука пада у несвест, схвативши оно што стандардни комуниста тог времена није смео осећати – нему тугу васељене. Након тога и остали се прожимају одговарајућом жалошћу. 

Да, све је тако. Али обично остаје непримећен један ситни детаљ, кад је мала девојчица, ћерка тог трећег сина, заплакала ноћу. Кулминација приче су речи унуке о својој умрлој баки.

– Зашто плачеш? – шапатом је упита старац.

– Жао ми је баке, – рекла је унука. – Сви живе, смеју се, а само је она умрла.

„А само је она умрла“. Самотност смрти постаје искључиво лична несрећа умрлог.

Платонов је најтачније дочарао ситуацију – кад неко умре, увек и неизоставно се јавља исти осећај: као да је несрећа задесила само умрлог, као да је само тај један умро, а сви остали не само да су живи, него ће сада живети вечно. Сва несрећа света је у том умрлом, сва смрт и смртност у њему једном.

Он је главни носилац смрти, он је мртав, умро заувек. У том тренутку то постаје очигледно. И апсолутно не функционише тако очигледна мисao да ће и остали свакако умрети. Да, али не сада, сада је само он један. Зато нам га је и жао. Дете то осећа чистије и дубље. 

Платонов је ухватио нешто потпуно онострано.

(Телеграм канал В. Вараве; превео Ж. Никчевић)