Кад читање постане лично

Горан Лабудовић Шарло, Ко би други био, Библиотека Данило Киш, Врбас, 2026

Будите стрпљиви према свему што је неријешено у вашем срцу и покушајте да заволите сама питања, као закључане собе и као књиге написане на страном језику. Не тражите сада одговоре, јер вам се они још не могу дати, јер их још не бисте могли живјети. А суштина је у томе да све проживите. Живите сада питања. Можда ћете онда, једнога далеког дана, постепено и не примјећујући, живјети свој пут до одговора, каже Рајнер Марија Рилке. Чини ми се да би ова реченица могла стајати и на крају књиге, и овог записа, јер је Горан Лабудовић Шарло у збирци „Ко би други био“ остао досљедан свом, помало необичном, а нама веома блиском начину гледања на свијет. Он не објашњава свијет. Он га гледа, загледа, окреће на другу страну, па нам га поново показује.

Док читамо ову књигу, имамо утисак да пролазимо кроз простор у којем се прошлост и садашњост сударају, али се не разбијају једна о другу. Оне се препознају. У једном стиху су бродови, у другом димни сигнали, у трећем дјетињство, па рат, љубав, мост, телефон, напуштена кућа, голубови, вјетар, море, стара варош.

Посебно је блиско то што Шарло не бјежи од стварности, али јој не приступа на уобичајен начин. Његова стварност није огољена чињеница. Она је увијек мало помјерена, искошена, као слика коју гледамо кроз прозор по кишном дану. У пјесми „Ждралови тумаче димне сигнале“ између танкера, крузера и питања шта ће бити с нашим потомцима, одједном се појављују ждралови који „једре без путоказа“. Тај прелаз из свакодневног у готово нестварно једна је од особина ове поезије која је, вјероватно, највише привлачна. Пјесник не мора да каже шта мисли. Довољно је да нам покаже слику.

А слика код њега никада није само украс. Тако је и у „Тајни“, гдје се тајна најприје чува, затим губи, а онда једнога дана излази на свјетло „препечена попут ракије“. Исто је и са „Повратком јабуке на земљу“, у којем стара варош, телефон, звијезде, бетон и Њутнова јабука живе у истом простору. Као да се некадашњи свијет још није помирио с овим новим, па један другоме стално упадају у кадар.

Горан Лабудовић Шарло

У овој књизи има и горчине, нарочито када пјесник говори о времену у којем живимо. „Крај рата“ је остала као једна од најпотреснијих пјесама управо зато што у њој нема великих ријечи. Нема славља. Мир долази „неодређено“, а избјегли и расељени личе на поништене поштанске марке. Иронија је још оштрија у „Сињем кукавцу“, гдје се препознајемо у људима који су храбри само иза екрана, туђег имена и лажног налога. Пјесник при томе не стоји са стране и не држи нам лекцију. Укључује и себе. Зато његова иронија не дјелује као осуда других, већ као непријатан поглед у огледало.

Али је, можда, најдража она друга страна ове књиге: она тиха, лична, готово интимна. Пјесме „Девојке“, „Момци“, „Приповест о детињству“, „Лице“, „То си ти“, „Гарсоњера“ и „Југо“ враћају човјека ономе што је прошло, а није заиста прошло. Нарочито „Девојке“ и „Момци“ дјелују као дугачко сјећање једне генерације: људи које смо вољели, пратили погледом, губили, поново сретали или више никада нисмо видјели. Ту нема патетике. Само оно тихо сазнање да године пролазе, а да у нама остају неки људи за које више не знамо ни гдје су, ни шта раде, ни да ли нас се сјећају.

У „Приповести о детињству“ се осјећа нешто што се у савременој поезији рјеђе среће: мирис стварног живота. Риболов, отац, друг, бункер, њемачко гробље, човјек од кога се краде занат — све је конкретно, а ипак из тога настаје нешто много шире од једне успомене.

И зато се чини да је „Ко би други био“ књига о памћењу, али не само о ономе што памтимо. О људима, предјелима, љубавима, страховима и временима који нам се изненада врате кроз један мирис, звук, ријеч или слику. Вјетар се кроз књигу појављује на различите начине, као да стално нешто доноси и односи. Мостови спајају, али понекад „не спајају ништа“. Бродови одлазе, а ми гледамо ко остаје.

На крају, остао је утисак да је ово књига којој се треба враћати. Шарло је у њој направио своју димензију, препознатљив и у сопственом здању, понекад насмијан, понекад горак, понекад сјетан, али увијек будан. А на крају свега, као да нам из неког познатог ходника добацује: „ко би други био“. И заиста — ко би други био, ако не пјесник који је научио да и од овога нашег времена изгради поезију?

Ђорђе Брујић