Кецмановић: Да ли је дошло вријеме за отцјепљење или моментум треба још сачекати?

Ненад Кецмановић (Фото: Медија центар Београд)

ТРАМПОВ допринос је у томе што је до краја разголитио политику колективног Запада, која је до њега камуфлирана преварним језиком дипломатије о вишим циљевима спасавања локалних народа од “лидера који су кршили људска права, демократију, пљачкали своје грађане”.

Његов наратив је отворен, директан, једноставан: ми смо најјачи па ћемо свргнути непослушне лидере, а ако их народ брани, онда ћемо натјерати остале земље да их ставе у политичку изолацију и под економске санкције. Ако их ни то не уразуми, напашћемо читаву некооперативну државу, а наши фаворити из опозиције и НВО онда ће да плате да им обновимо оно што смо им порушили.

Радили су све то и његови претходници, и те акције називали „Милосрдни анђео“, „Револуција тулипана“ и сл., а он је једини који је то и отворено рекао.

Трамп једнима киднапује предсједника, другима пријети анексијом, треће ракетира, а спреман је да преговара једино са друге двије суперсиле – Русијом и Кином, јер једино са њима и мора.

Додик је изузетак. Не зато што је нешто тајно обећао, него зато што су се он и Трамп узајамно препознали као жртве и саборци против неолибералне евроамерике. Додик је за њега навијао када готово нико није, а Вучић му се муњевито придружио, и ево књижи још веће бенефите из обновљених добрих односа са још увијек водећом суперсилом, али уз постојану наклоност друге двије.

Додик више Русије, Вучић више Кине.

Најзад, три суперсиле су, свака из својих интереса, отписале и ЕУ и НАТО, а ни Српска ни Србија нису чланице ова два савеза, да их обавезује. Првоборац Орбан био је у оба и то га је коштало.

У том контексту БиХ постаје помоћни терен на којем се око новог в.п. надигравају Трамп и Мерц, као мачка и миш.

У свијету се односи заоштравају и компликују, и у Босни сви „воде своју политику“.

Хрвати хоће другу изборну јединицу, али још радије би трећи ентитет, односно обнову Херцег-Босне, а најрадије осамостаљење и прикључење матици.

Бошњаци би јединствену грађанску и доминацију по систему један човјек – један глас, а били би још задовољнији да добију своју државу један кроз један, ма колика да буде.

Иако су најдиректнији и најексплицитнији, и у Српској спомињу алтернативе, изворни Дејтон, нови договор или разлаз. Но, хајде да се не лажемо, сви би у крајњој линији да се разграниче у три државе, а онда би неизбјежно сарађивали.

ОК, тако се води политика, мора се у рукаву имати резервна варијанта, план А, план Б, али укидање протектората било одмах или за највише годину-двије, отвара блиску реалну перспективу да сви отворе карте.

Да ли је, дакле, дошло право вријеме за отцјепљење или моментум треба још сачекати?

То није само ствар рационалне процјене него и инстинкта лидера, али свакако већ сада треба обавити припреме. Не мислимо само на уставноправне и администативне акте о самосталности, на материјалну основу економске самодовољности, рехабилитовање изворног дејтонског статуса Републике.

Мислимо и на потиснута сјећања на све неправде које су Србима и Српској почињене током минули ратних и поратних деценија, када су систематски сатанизовани, или бар напуштени, безмало од цијелог свијета.

Комшије Хрвати и Муслимани били су коинспиратори и кореализатори свих антисрпских мјера. Уставни суд БиХ са три странца и два Бошњака био је позорница њиховог отвореног партнерства против Српске.

Протоком три деценије Срби су се, да би Република преживјела, на то и прилагодили и привикли као на нормално и трајно стање, а онда много штошта и били заборавили. Зато се сада треба осврнути уназад и освјежити ружне успомене.

Додик и Вучић, истина, сваке друге недеље једва стижу да обиљеже масовне гробнице са стотинама и хиљадама мучки побијених цивила, жена, дјеце. Али, из стравичне статистике изостају конкретни појединачни примјери који су најпотреснији. Убијен српски сват Гардовић, масакриран хирург Најдановић, професор Медицинског факултета, правник Старовић, директор у “Енергоинвесту”, нестао без трага, безимени Срби бачени у јаму Казани …

Али, и ко су зликовци не само именом и презименом, ко је организовао и заташкавао злочин, а ко су најближи ожалошћени. Без тога злочин остаје бројка из ратне сатистике или пука вијест из ратне црне хронике.

Дјечаци Слободан Стојановић и Синиша Добрић, два 12- годишњака, један заклан у Подрињу ‘92. од официрке АБиХ, други убијен са дванаест куршума из засједе ХВ у Олуји ‘95, обојица са родитељима у збјегу, на увећаним портретима у медијима и данас изазивају сузе.

Масакр на пијаци Маркале, већ у Хагу је доказано, био је монтиран од стране бранитеља Сарајева, али нема Бошњака који ће у те доказе повјеровати.

О приколицама хашких истражитеља, које су кружиле по Српској и даноноћно на смјену исљеђивали уз уцјену – или лажно свједочење или оптужница, мало се зна.

Страхови, трауме, ноћне море, увреде, понижења, насиље се и не рачунају. Сваки примјер захтијева студију случаја, а без тога унуци опет до сљедећег грађанског рата неће сазнати шта им комшије злопамте и зашто не бисмо поново у јединственој БиХ.

Или, каже се, рецимо, „отимане су ентитетске надлежаности, наметани закони, смјењивани …“, а свака од тих мјера понаособ била је лопата земље за покоп Српске. Имала је име свог гробара, свој датум, своје злураде комшије, па треба да има и свој годишњи парастос.

Карла дел Понте је тврдила да су хашке оптужнице за Туђмана и Изетбеговића биле припремљене, али да ју је њихова смрт спријечила да их подигне. Пошто је за њих довољно сачекала, по њима се данас зову улице и тргови, широм Хрватске и бошњачких кантона, док су Караџићеве и Младићеве фотографије забрањене на јавним мјестима.

А шта је заоставштина Алије, а шта Радована?

Караџић ми је у разговору у Хагу у припреми одбране рекао: „Једино ми је важан опстанак Републике Српске јер онда је све имало смисла …“

Еволуција од БиХ у скраћеној YU (плебисцит), преко Српске у конфедералној БиХ у Дејтону и примјене духа умјесто слова послије Дејтона, до Српске загледане у Србију (Свесрпски сабор).

Дурмиторац против бескрупулозне хашке машинерије, видио је себе у пантеону националних великана које његови земљаци генерацијама памте.

“Потомци перјаника краља Николе… јунаци битке са Вучијег дола…”

Чињеница да је Радован доживотно утамничен увећава његову харизму, а политичко дјело којег не би било без Младића, Крајишника, Кољевића, Плавшићеве, грчевито брани Додик и тек треба да доживи историјску валораизацију.

Изетбеговић је у књизи „Сјећања“ написао: „Сачували смо идеју Босне“.

А хрватски интелектуалци и боснољуби су се питали шта је значила та Алијина “идеја Босне” трагајући за неком визијом коју је оставио у својим списима. Петар Анђеловић, Иван Ловреновић, Миљенко Јерговић… остали су разочарани када су утврдили да је овај није ни имао.

Имао је, али су је тражили на погрешном мјесту. „Исламска декларација“ није апстрактна визија, него конкретан план са фазама реализације: “Прво реисламизирати самога себе, па онда своју породицу, затим створити исламско друштво, те, када муслимани постану већина, наметнути шеријатску државу.”

На промотивном скупу у Фочи, на Радованове оптужбе да хоће од Босне да направи исламску државу, Алија је са говорнице поставио реторско питање: „Да ли ми заиста хоћемо исламску државу?” Из масе се проломило: „Хоћемо, хоћемо!“ Он их је пресјекао: „Нећемо!“ А онда од разочарења занијемилим сљедбеницима отворио перспективу:

„Није још вакат, браћо и сестре“.

Зато се Бошњаци и не питају шта је Алијина идеја Босне. Њима је све јасно. А Андрићу и прије њих: “Из сарајевске касабе, где поглед у ретке ведре дане допире до врхова околних планина, а у честе магловите дане тек до последњих ћерамида на ниским чаршијским крововима није се видело, нити се желело видети, да се свет променио и да је турски вакат прошао.”

Са Трампом су ваљда ипак сагледали да је и прошло и промијенило се, иако им Мерц, Макрон и Стармер понављају ратну причу Анри Бернар Левија да Бегова џамија, а не Саборна црква и Катедрала брани европске вриједности.

Биће онда да и муслимански мигранти бране хришћанске вриједности. Баш којешта!

Ни у једном покрету отпора бројним окупацијама, Срби, Хрвати и Муслимани нису масовније били на истој страни. А када се причинило да су их у социјалистичкој БиХ ујединили суживот и заједништво, закрвили су се у грађанском рату свако против свих.

Чак и кад би заводљива хуманистичка идеја да сви свакоме све опросте и забораве у име боље будућности, те да смо сви прије свега људи, била реална, истовремено би била по живот опасна, јер „ко је спреман да заборави, спреман је и да понови“.