СРЕБРЕНИЦА НИЈЕ НИЧИЈА ЕКСТЕРИТОРИЈАЛНА ЗОНА – ВРИЈЕМЕ ЈЕ ЗА ОДБРАНУ ДЕЈТОНА И ЈЕДНАКОСТИ ПРЕД ЗАКОНОМ

Пише: Радомир Павловић, потпредсједник Скупштине општине Сребреница

Сребреница је посљедњих тридесет година превише пута коришћена као простор на којем се, умјесто досљедног поштовања Дејтонског мировног споразума и једнакости свих грађана пред законом, покушавају стварати посебна политичка правила.

Данас, када се поново тражи „посебан правни и административни статус“ за Меморијални центар у Поточарима, дужни смо да поставимо једноставно питање: гд‌је престаје пијетет према жртвама, који нико разуман не доводи у питање, а гд‌је почиње покушај стварања простора изузетог од редовног правног и институционалног поретка?

То нису иста питања и не смију се намјерно мијешати.

Сребреница је општина Републике Српске. Поточари су саставни дио општине Сребреница. Дејтонским мировним споразумом није успостављен никакав дистрикт Сребреница, никаква трећа територијална јединица нити екстериторијална зона у Поточарима.

Устав Босне и Херцеговине је јасан: Босна и Херцеговина се састоји од два ентитета – Републике Српске и Федерације Босне и Херцеговине.

Због тога сваки покушај да се под плаштом „посебног статуса“ постепено гради подручје над којим институције Републике Српске не би могле примјењивати законе из својих уставних надлежности мора бити предмет озбиљне политичке и правне расправе.

КАКО ЈЕ СТВОРЕН ДАНАШЊИ СТАТУС ПОТОЧАРА

Јавност мора знати историју одлука којима је формиран данашњи правни положај Меморијалног центра.

Први велики корак није направљен у парламенту Републике Српске нити договором домаћих политичких представника.

Високи predstavnik Wolfgang Petritsch је 25. октобра 2000. донио одлуку којом је одређено земљиште у Поточарима трајно намијенио за гробље и меморијал.

Након тога је високи представник 2003. године наредио пренос власништва над некадашњом Фабриком акумулатора „АС“ и припадајућим земљиштем на Фондацију Меморијалног центра.

А онда је 25. јуна 2007. године Christian Schwarz-Schilling, само неколико дана прије завршетка свог мандата, наметнуо Закон о Меморијалном центру Сребреница–Поточари.

Тим законом створена је институција на нивоу Босне и Херцеговине, којој је припала имовина претходне Фондације, а управљање је повјерено органима успостављеним на нивоу БиХ.

Без обзира на политичке ставове о тим одлукама, једна ствар мора остати потпуно јасна: таквим одлукама није промијењена територијална припадност Поточара.

Поточари нису престали бити дио Сребренице.

Сребреница није престала бити дио Републике Српске.

Границе Републике Српске нису промијењене законом о Меморијалном центру.

Управо због тога је политички и правно неприхватљиво из посебног статуса једне установе извлачити закључак да на том простору институције Републике Српске више немају никакве надлежности.

МЕМОРИЈАЛНИ ЦЕНТАР МОРА ИМАТИ ПИЈЕТЕТ – АЛИ НЕ И ИМУНИТЕТ ОД ЗАКОНА

Морамо повући веома јасну границу.

Гробље и простор сјећања на жртве морају бити заштићени и поштовани.

Породице жртава имају право на мир, достојанство и пијетет.

Али јавна институција која има директора, запослене, буџет, уговоре, рачуне, јавне набавке и финансијско пословање не може због своје меморијалне функције добити имунитет од примјене закона.

То би било супротно самој идеји правне државе.

Када надлежно тужилаштво формира предмет и провјерава одређене наводе, самим тим нико није проглашен кривим. Саслушање није пресуда. Провјера пословања није напад на народ.

Свако има право на претпоставку невиности, али нико нема право на претпоставку недодирљивости.

Ако је пословање Меморијалног центра законито и транспарентно, онда законита контрола то може само потврдити.

ЗАШТО ЈЕ ОПАСНА ИДЕЈА НОВОГ „ПОСЕБНОГ СТАТУСА“

Посебно забрињава што се сада, након поступања надлежних органа, поново од високог представника и међународних структура тражи да интервенишу и успоставе додатни „посебан правни и административни статус“.

Другим ријечима, умјесто да се евентуална питања законитости рјешавају пред надлежним институцијама, тражи се нови политички штит.

Таква логика отвара веома опасан преседан.

Ако се једна институција може издвојити из редовног система надлежности зато што њено руководство тврди да осјећа политички притисак, гд‌је се тај процес завршава?

Хоће ли сутра неко тражити посебан статус цијелих Поточара?

Прекосутра цијеле Сребренице?

И ко би онда одређивао границе таквог статуса – изабране институције и грађани или неизабрани међународни представници?

Сребреница не може постати лабораторија за постепену ревизију Дејтона.

СРЕБРЕНИЦА ЈЕ ЈЕДНА ОПШТИНА

Ми који живимо овд‌је морамо коначно престати да прихватамо идеју да постоје двије Сребренице.

Не постоји српска Сребреница и бошњачка Сребреница.

Не постоји једна Сребреница у граду, а друга у Поточарима.

Постоји једна општина, са једном територијом и грађанима различитих националности који морају имати иста права и исте обавезе.

Поточари су дио те општине.

Меморијални центар има своју посебну и осјетљиву функцију, али та чињеница не може претворити околни простор у политичку екстериторијалност.

Мој став зато није да треба дирати гробље, оспоравати право породица на сјећање или угрожавати рад меморијалне установе.

Напротив.

Потребно је раздвојити светост гробног мјеста од политичког статуса институције.

Гробље мора остати заштићено.

Сјећање мора остати заштићено.

Али уставни поредак такође мора остати заштићен.

ОДЛУКЕ ВИСОКИХ ПРЕДСТАВНИКА МОРАЈУ БИТИ ПРЕДМЕТ ПРАВНЕ И ПОЛИТИЧКЕ АНАЛИЗЕ

Годинама се у Босни и Херцеговини стварала пракса да један међународни званичник може доносити законе које нису усвојили изабрани посланици.

Без обзира на то како неко данас тумачи тзв. бонска овлашћења, легитимно је поставити питање колико је дугорочно здраво за једно демократско друштво да кључна питања уређују одлуке појединца који не одговара бирачима.

Посебно је легитимно то питање поставити када одлуке производе посљедице деценијама касније.

Закон из 2007. године није донијела Парламентарна скупштина БиХ у редовном демократском поступку. Наметнуо га је високи представник, уз одредбу да ће важити док га Парламентарна скупштина не усвоји у прописаној форми.

То је историјска чињеница коју не треба скривати.

Зато Република Српска, њени правници и њене институције имају пуно право да анализирају све посљедице таквих одлука и да инсистирају на јасном разграничењу између заштите меморијалног простора и уставних надлежности Републике Српске.

СУЉАГИЋЕВА ПОЛИТИЧКА РЕТОРИКА НЕ СМИЈЕ ОДРЕЂИВАТИ УСТАВНИ СТАТУС СРЕБРЕНИЦЕ

Емир Суљагић има право на политички став.

И ја имам право да се са њим дубоко не слажем.

Али директор једне јавне институције не може својим политичким интерпретацијама мијењати уставни положај Сребренице нити одређивати које институције смију, а које не смију поступати на територији Републике Српске.

Посебно је проблематично када се свака институционална провјера аутоматски представља као напад на Бошњаке.

Таква реторика не штити Бошњаке.

Она продубљује неповјерење између људи који овд‌је морају заједно живјети.

Ако је одређени службеник позван да да изјаву, националност тог службеника не може бити разлог да институција одустане од поступања.

Једнако тако, ако би постојала сумња у поступање било којег српског функционера, закон мора важити и за њега.

То је једина одржива политика за Сребреницу.

ПОСЕБАН СТАТУС НИЈЕ ПУТ КА ПОМИРЕЊУ

Данас нам се покушава представити да би додатна аутономија Меморијалног центра донијела сигурност и стабилност.

Ја тврдим супротно.

Свако ново институционално издвајање продубиће осјећај да на територији једне општине постоје паралелни системи.

То није помирење.

Помирење значи да Србин и Бошњак имају исту полицију када им је потребна заштита, исти суд када траже правду и исти закон када одговарају за своје поступке.

Помирење није стварање институционалних острва на националној основи.

Сребреница мора бити мјесто једнаких права, а не посебних политичких зона.

ШТА ТРЕБА УРАДИТИ

Република Српска треба мирно, правним средствима и кроз институције отворити питање односа између посебног законског статуса Меморијалног центра и уставних надлежности Републике Српске и општине Сребреница.

Потребно је извршити комплетну правну анализу свих одлука високих представника из 2000, 2001, 2003, 2007. године, као и каснијих измјена Закона о Меморијалном центру.

Мора се прецизно утврдити шта представља власништво Меморијалног центра, шта његов функционални мандат, а шта територија Републике Српске над којом важи њен уставни и правни поредак.

Не треба нам конфликт.

Треба нам правна јасноћа.

Не треба дирати гробове.

Не треба угрожавати комеморацију.

Не треба било коме оспоравати право да оплакује своје најмилије.

Али исто тако не треба дозволити да пијетет према мртвима постане аргумент за укидање надлежности институција над живима.

ОДБРАНА РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ ЈЕ ОДБРАНА ДЕЈТОНСКОГ ОКВИРА

Република Српска није настала одлуком неког локалног политичара из 2026. године.

Њен положај је уграђен у Дејтонски мировни споразум и Устав Босне и Херцеговине.

Сребреница је према том уставном оквиру дио Републике Српске.

Поточари су дио Сребренице.

То се не мијења политичким саопштењем, иницијативом три посланика нити захтјевом било којег директора.

Ако неко жели мијењати уставну структуру Босне и Херцеговине, постоји процедура за промјену Устава.

Али заобилажење те процедуре кроз низ „посебних статуса“, одлука високих представника и постепених административних изузетака није прихватљив пут.

Зато данас треба јасно рећи:

Поточари нису и не смију постати екстериторијална зона.

Меморијални центар треба да обавља своју законом одређену меморијалну функцију, уз пуно поштовање према жртвама и њиховим породицама.

Али територијални и уставни положај Сребренице не може бити предмет политичког експеримента.

Вријеме је да се умјесто нових под‌јела вратимо изворном принципу на којем може почивати сваки миран суживот:

једна територија, један уставни поредак и једнак закон за сваког човјека.

Ни Србин из Сребренице не смије бити изнад закона.

Ни Бошњак из Сребренице не смије бити изнад закона.

Ни начелник, ни министар, ни директор јавне установе.

И управо зато институције Републике Српске, у границама својих уставних и законских надлежности, морају имати право и обавезу да раде свој посао на цијелој територији Републике Српске.

Без дискриминације.

Без политичке освете.

Али и без политички створених зона недодирљивости.

Радомир Павловић

потпредсједник Скупштине општине Сребреница