Удружење Црмничана „13. јул“: Румију нећемо бранити мржњом, али нећемо ни ћутати пред онима који траже рушење цркве

Поводом петиције којом се тражи рушење цркве Свете Тројице на Румији, Удружење Црмничана „13. јул“ позива на разум, али и упозорава иницијаторе и потписнике да су направили опасан корак који не може донијети ништа добро Црној Гори.

Посебно забрињава чињеница да овакву иницијативу покрећу и подржавају политички представници албанске заједнице, јер добро знају да Румија није само питање једног објекта, већ једно од осјетљивих мјеста црногорске историје, традиције и идентитета.

Не можемо, а да се у овом тренутку не сјетимо искуства Косова и Метохије. Британски парламент је 2009. године, позивајући се на податке ОЕБС-а и УНМИК-а, саопштио да је од 1999. године уништено или оштећено 155 српских православних цркава и манастира. Према истом извору, 76 цркава било је уништено или оштећено током 1999. године, а још 30 током мартовских нереда 2004. године. (Hansard)

Новији податак изнио је министар културе Србије Никола Селаковић, наводећи да је од 1999. године на Косову и Метохији уништено 156 српских цркава и манастира.

Дакле, без обзира на разлику у методологији и времену када су процјене прављене, пред нама остаје поражавајућа чињеница: говоримо о више од 150 православних светиња које су послије 1999. године биле уништене или тешко оштећене.

То није аргумент против било ког народа. То је упозорење против сваке политике која рушење туђе светиње почиње да представља као легитиман начин „ослобађања“ простора.

Зато данас имамо право да питамо: ако је прихватљиво сакупљати потписе за рушење православне цркве, шта ће бити сјутра када неко сакупи другу хиљаду потписа за рушење џамије? Да ли ће онда исти они који данас подржавају овакву петицију тражити разум, толеранцију и суживот?

Црмничани неће позивати на рушење било чије богомоље. Али нећемо ни ћутати када неко тражи рушење наше.

Вијековима живимо са комшијама различитих вјера и народа. Знамо шта значи сачувати мир, али знамо и шта значи сачувати своје.

Зато не прихватамо да се наша историја и традиција проглашавају окупацијом, нити да се православна црква на Румији представља као нешто што треба „ослободити“ рушењем.

Посебно забрињава што ово долази у вријеме све учесталијих покушаја да се потру наша историја, симболи и традиција.

На то смо упозоравали и поводом иступа појединих представника такозваних борачких организација који данас, деценијама након историјских догађаја, себи дају право да одређују шта је црногорско, а шта није.

Наш одговор, међутим, неће бити мржња према било ком народу.

Ако неко тражи рушење наше цркве, нећемо тражити рушење његове џамије. То је разлика између нас и оних који Црну Гору желе да претворе у простор сталног сукоба.

Али управо зато очекујемо реакцију државних институција и политичких партија које у својим програмским начелима истичу бригу о црквама, вјерским заједницама, културном насљеђу и мултивјерском карактеру Црне Горе.

Њихово ћутање пред јавним захтјевом за рушење православне богомоље забрињава.

Од њих не тражимо да стану против било ког народа или вјере. Тражимо да стану на страну принципа: у Црној Гори се не руше богомоље зато што припадају другој вјери, народу или традицији.

Не желимо да вјерујемо да би се трагична пракса са Косова и Метохије икада могла поновити у Црној Гори.

Али управо зато што не желимо да се понови, морамо бити опрезни када се појаве захтјеви за рушење православних светиња.

Ако не побиједе разум, одговорност и поштовање различитости, онда нико не може знати гдје ће се једном зауставити захтјеви за „ослобађањем“ Црне Горе од њене историје.

Позивамо иницијаторе и потписнике петиције да је повуку и да схвате да се мир у Црној Гори не гради тако што ће једни другима уклањати богомоље и прекрајати историју.

Румија није ничија окупација. Румија је дио Црне Горе.

А ко покушава да рушењем туђе светиње „ослобађа“ Црну Гору, не ослобађа је — него је поново дијели.

Зато још једном позивамо на разум, али и на опрез.

Црмничани ће чувати своју историју, своју традицију и своје симболе.

Али ћемо, као што су то чинили наши преци, чувати и мир са комшијом.

Јер ко данас тражи да се руши туђе, мора да зна да је отворио врата питању: ко је сљедећи?

Ми та врата не желимо да отворимо.

Удружење Црмничана „13. јул“