Ослободите Румију од српске окупације“: Петиција која открива шта заправо траже албански прваци

Петиција са близу хиљаду потписа, коју су предсједницима Црне Горе, Владе и Скупштине, као и челницима Бара, упутили почасни предсједник Демократског савеза у Црној Гори Мехмет Барди и лидер те странке Саубих Мехмети, формално тражи уклањање цркве са врха Румије. Међутим, њен садржај је много више од захтјева за рјешавање статуса једног објекта. Пажљиво читање показује да се православни храм описује као „окупација“, „пријетња“ и „провокација“, док се истовремено од државе тражи да врх планине трајно искључи из могућности изградње било каквог вјерског објекта.Зато ову петицију вриједи прочитати без политичких филтера — онако како је написана. И тек онда поставити питање: да ли је овдје заиста ријеч само о грађевинском објекту на планинском врху или о много ширем покушају да се одреди коме припада право на симболичко и духовно присуство на Румији? „…траже да се објекат у форми цркве, метална црква, димензија основе 3,5 метара са 2,6 метара, олтарски дио 60 са 120 цм, висина до кубета 3,5 метара, док јој је звоник (преслица) са крстом висок 5 метара, а укупна тежина износи 3,5 тоне, уклони са врха планине Румије и да се локација врати у првобитно стање, да се ослободи од хеликоптерске војне – црквене – српске окупације. Врх Румије треба и мора да буде слободан, не само за становнике Крајине, околних села и насеља Бара, Улциња и Скадра, него за све људе добре воље и добрих намјера, за све конфесије и све националности и за све госте, посјетиоце ових лијепих историјских предјела, планинских крајева и врхова, који представљају културно-духовну и материјалну баштину Крајине и читавог околног подрумијског региона.“

Овдје се већ види суштина. Мала православна црква од неколико квадратних метара не описује се као нелегални објекат који треба уклонити, већ као „војна – црквена – српска окупација“.Ријеч „окупација“ није правни термин за бесправну градњу. Окупација је појам међународног права који означава успостављање ефективне контроле једне државе над територијом друге без пристанка суверене власти. Употребити ту ријеч за постављање једног вјерског објекта значи нешто сасвим друго: политички означити православно, а прије свега српско присуство као страно и непријатељско. Посебно је занимљиво што се у истој реченици тражи да Румија буде „слободна за све конфесије и све националности“. Ако је простор заиста за све, зашто је онда један вјерски објекат описан као „окупација“?

„Наводе и да би врх Румије требало да буде слободан за све људе, свих вјера и нација, „као што је и увијек био до ове црквене и војне окупације“.“ И овдје се понавља иста матрица: православни храм није представљен као један од могућих симбола једне вјерске заједнице, већ као прекид некаквог претходног „слободног“ стања. Међутим, из чињенице да на врху планине у неком тренутку није постојао храм не произлази правило да храм ту не смије постојати. То је кључна логичка грешка петиције. Јер ако би принцип гласио да на неком мјесту не може постојати вјерски објекат само зато што га тамо раније није било, онда би се историја религијске архитектуре морала писати као списак мјеста на којима је било забрањено било шта ново изградити. „Али, на врху Румије никад није било цркве, а још мање Српске православне цркве.“

Ово је тврдња коју треба посебно раздвојити од питања права на градњу. Чак и када бисмо прихватили да на самом врху Румије никада није постојала црква, из тога не произлази да православни храм тамо не може постојати данас. У Црној Гори управо је супротан историјски образац добро познат. Његошева капела на Ловћену налазила се на Језерском врху, на планини која је постала један од најважнијих симбола Црне Горе. Православне светиње широм Балкана подизане су на планинама, литицама, врховима и тешко приступачним мјестима. Манастир Острог је најпознатији примјер у Црној Гори. Манастири Метеори у Грчкој подигнути су на готово вертикалним стијенама, а Света Гора представља читав православни духовни простор на планинском полуострву Зато тврдња да вјерски објекти по правилу не припадају планинским врховима једноставно није одржива. „Наводе да се вјерски објекти граде да би грађани у њима обављали вјерске обреде, али у насељеним мјестима, селима, насељима и градовима.“

Ово је један од најслабијих аргумената петиције. Гдје је то утврђено да се вјерски објекти граде искључиво тамо гдје постоји густо насеље? Управо православна традиција показује супротно. Светиње су често подизане на мјестима која су издвојена од насеља — у планинама, пећинама, клисурама, на врховима и литицама. Њихова функција није увијек била да буду „парохијска црква“ за непосредне становнике. Постоје храмови и манастири који су ходочасничка мјеста, духовни центри, споменичка мјеста или симболи једног простора. Зато је тврдња да се црква може градити само тамо „гдје има грађана“ више политичка конструкција него универзални принцип. „Гдје има грађана, а никако по врховима високих планина, поготово тамо гдје се људи тешко могу попети, чак и за неку спортску рекреативну шетњу, што је и случај са овим металним објектом на врху Румије. Зато је ово провокација и пријетња. Уразумимо се.“ Овдје се аргумент додатно усложњава. Пошто се до врха планине тешко долази, црква се проглашава „провокацијом и пријетњом“.

Али управо је недоступност многе православне светиње чинила мјестима молитве и поклоништва. Острог није изграђен на мјесту до којег се долази као до градског трга. Многе светиње су намјерно издвојене од насеља. Ако је проблем физичка доступност, онда је то питање инфраструктуре и туристичког приступа. Ако је проблем вјерски објекат, онда то треба тако и рећи. Али тешко је прихватити аргумент да је православна црква „пријетња“ зато што се налази на врху планине. „…за све конфесије и све националности…“ Овај дио петиције звучи као позив на толеранцију, али га треба читати заједно са осталим дијеловима. Јер исти документ који говори о „свим конфесијама“ православни храм описује као „српску окупацију“, „пријетњу“ и „провокацију“.

Ту настаје суштинска противрјечност. Ако је Румија простор свих конфесија, онда православни храм мора бити посматран као вјерски објекат православних вјерника, а не као окупација једног народа. У супротном, „слобода за све“ добија једно врло необично ограничење: слободни су сви — осим онога чији се симбол прогласи окупацијом. „Сада је МЦП СПЦ, на наше камење ставила металну цркву, што ни по било којој моралној, законској и традиционалној норми није могла, нити је смјела.“ Овдје се уводи аргумент који више припада политичкој симболици него праву. Чињеница да су људи током времена доносили камење на врх Румије може бити занимљив обичај и дио локалне традиције. Али од тога се не може извести право својине над врхом планине, нити право да се одређује која ће се вјера или симбол на њему налазити. Планина није колективна својина оних који су на њу донијели највише камења. „Тај објекат не само да није легалан, којим је врх Румије окупиран и девастиран, него представља намјерну, циљну, јасну и највећу провокацију и пријетњу за ова мирна мјеста Крајине насељена етничким албанским аутохтоним становништвом на поднебљу подрумијског региона, а и за остале мирољубиве грађане, људе љубитеље слободних, високих врхова и планина.“

Ово је вјероватно најтежа квалификација у цијелој петицији. Објекат од неколико квадратних метара проглашава се „највећом провокацијом и пријетњом“ за становништво читавог подручја. Ту се више не говори о томе да ли је објекат изграђен у складу са прописима. Правни спор се претвара у идентитетски сукоб: један православни храм представља се као пријетња етничком становништву. Ако се тај принцип прихвати, онда сваки вјерски објекат може постати „провокација“ тамо гдје се већина локалног становништва национално или вјерски разликује од његових вјерника. То није пут ка грађанској држави. То је пут ка томе да се простор дијели према томе чији симболи на њему смију да стоје. „И овим путем посредством ове петиције, коју је потписало близу хиљаду грађана за веома кратко вријеме, захтијевамо да уклоните тај нелегални, пријетећи за мир метални објекат… и ослободите планину од окупације од стране Митрополије црногорско-приморске СПЦ, јер ту нема мјеста за ниједан вјерски и други објекат. Румија треба да буде слободна као што је од памтивијека увијек и била.“

Ово је, заправо, најважнији дио читаве петиције. Јер се више не тражи само уклањање једног конкретног објекта због његовог правног статуса. Тражи се да „ту нема мјеста за ниједан вјерски и други објекат“. Дакле, чак и када би сутра неко други желио да постави други вјерски објекат на Румији — петиција тражи да и то буде искључено. То значи да се спор више не води само око законитости једне цркве. Тражи се успостављање трајног принципа према којем на врху Румије не смије бити никаквог вјерског објекта. А онда се неизбјежно поставља питање: зашто би баш Румија била изузета од историјске праксе постојања светиња на планинским врховима? Поглавље 23 као политички аргумент Посебно је занимљив покушај да се захтјев за уклањање цркве повеже са европским интеграцијама. „У том смислу позивамо се на Преговарачко поглавље 23 — Правосуђе и темељна права, које обухвата заштиту основних људских права, права мањинских народа и других мањинских националних заједница, забрану дискриминације и обавезу државе да обезбиједи једнако поступање према свим грађанима.“ Нико не спори право грађана да захтијевају примјену закона. Али Поглавље 23 не може бити магична формула којом се један политички захтјев претвара у европску обавезу државе.

Права мањина значе и право мањина да буду равноправне — али не значе право било које националне или политичке групе да одреди који ће вјерски симболи бити уклоњени са јавног простора. Управо је ту кључно питање једнаког поступања. Да ли би исти принцип важио када би нека друга национална или вјерска заједница затражила уклањање неког исламског, католичког или другог вјерског објекта зато што га доживљава као „провокацију“? Ако је одговор „да“, онда говоримо о принципу. Ако је одговор „не“, онда не говоримо о једнакости, већ о политичкој сили. Румија није само питање једне цркве. Ова петиција зато заслужује много озбиљнију пажњу него што би се могло закључити из саме вијести о „хиљаду потписа“.

Њен значај није у томе што су Мехмет Барди и Саубих Мехмети затражили уклањање једне цркве. Њихово је право да то траже. Значај је у аргументацији којом то чине. Православни храм се назива „окупацијом“. Српско присуство се представља као освајање. Вјерски објекат постаје „пријетња“ етничком становништву. А од државе се тражи да трајно искључи могућност постојања било каквог вјерског објекта на врху планине. И онда се све то упакује у језик европских стандарда, мањинских права и Поглавља 23. То није питање које би православни политичари требало да рјешавају новим уступком, новом декларацијом о „миру“ или новим повлачењем. Напротив.

Ако је објекат нелегалан — нека о њему одлучи закон. Ако постоји спор око власништва или заштите културне баштине — нека одлуче надлежне институције. Али ако је проблем у томе што је на Румији православна црква, онда то треба отворено рећи. Јер није нормално да једни годинама доказују своју „европскост“ тако што пристају на све нове захтјеве, док други своју политичку снагу демонстрирају захтјевом да се уклони оно што доживљавају као туђи симбол. Румија је зато постала тест нечега много већег од једног храма. Тест је да ли у Црној Гори постоји један закон и један стандард за све — или ће о томе чији симболи смију да постоје на одређеном простору одлучивати онај ко је политички гласнији и има снажније покровитеље.

Ако се данас прихвати теза да је православна црква на планинском врху „окупација“, онда сјутра више није спорно само питање једне цркве. Спорно постаје право православних да уопште буду видљиви на мјестима која неко други прогласи својим. И ту већ није ријеч о Румији. Ту је ријеч о карактеру државе.