МАКСИМ ТОМИЋ: Вештачка интелигенција, Мегалополис

Вештачка интелигенција (у даљем тексту ВИ) је добар показатељ духа времена у ком живимо. Однос према њој имплицира однос према човеку у савременом свету. Дух времена са друге стране такође описује и појам Мегалополиса, односно неолибералну владавину финансијске елите која свима нама намеће одређени образац мишљења и живљења. С тим у вези последице које ће ВИ имати на наше друштво умногоме зависе од тога колико ће Мегалополис (корпорације) имати утицаја на сам развој ВИ. Иако постоји много начина да се одређена технологија (ВИ конкретно) примени у одређеном друштву, у оквиру Мегалополиса она ће се примењивати искључиво на један начин – да дубље учврсти власт самог Мегалополиса, те да даље обесмисли сваки вид отпора против њега.

Мегалополис – дух времена у ком живимо

Услед огромне моћи коју поседују, корпорацијe на много начина обликују свет у коме живимо. Једва да постоје сектори држава на Западу (у које и ми спадамо, нажалост) који нису у мањој или већој мери у власти корпорација. У последње време нарочито је значајно повећање моћи технолошких гиганата који својом технологијом умногоме утичу на наш свакодневни животⁱ. Поредак у коме живимо се можда најбоље описује термином неоколонијализам – иако већина земаља живи без формалне колонијалне управе, економски (и политички) су те земље су подређене вишој инстанци, коју можемо назвати над-национална. То могу бити друге земље, корпорације, али у сваком случају неки ентитет који никада није формално изабран од стране грађана једне земље. И док грађани једне земље формално излазе на избори да гласају, одлуку о томе ко ће заправо бити изгласан доноси поменути наднационални ентитет (“постдемократско друштво”). На тај начин наднационални ентитети одлучују о најбитнијим питањима за једну земљу, усмеравајући је у правцу који највише одговара интересима финансијске елите.

Како изгледају последице неоколонијалног поретка у пракси, показаћемо на примеру “српске” ИТ индустрије. Пре неколико месеци, српску ИТ сцену захватио је талас масовних отказаⁱⁱ. Разлози који се наводе по медијима махом укључују термине попут смањивања трошкова, реорганизације… Оно што је суштинско у читавој причи је следеће – посао информатичара у Србији сматра се великим луксузом због много фактора. Самим тим се овакви догађаји могу схватити као рушење некаквог „сна о бољем животу“. Тај сан је, нажалост, изграђен на варљивој идеји о томе да је ИТ индустрија у Србији – српска. Као што је већ раније споменуто, неоколонијални модел се итекако добро огледа у „домаћој“ ИТ сцени. Ту пре свега говоримо о страним компанијама, страном капиталу односно страном тржишту. Ретко која „српска” ИТ фирма у оквиру свог пословног модела не примењује један од ових сегмената пословања. Ако се којим случајем деси да ниједан од ових фактора није задовољен, онда углавном остаје страна инфраструктура (тј. зависност од инфраструктуре великих корпорација – cloud computing). С тим у вези није зачуђујуће да стране компаније одлуче да оду из наше земље када им се нека друга прилика учини примамљивијом. Рачуница је јасна – ако је неко друго тржиште исплативије, нема пуно разлога због којих се нека корпорација не би одлучила на тај корак. Како свака корпорација постоји првенствено ради профита, а како Србија сигурно није најпрофитабилније тржиште на свету – последице су јасне… С обзиром на то да време у коме живимо карактерише то да људе мотивише једино финансијска добит (како елиту тако нажалост и појединце), не треба се чудити да сутра било која друга корпорација одлучи да једноставно оде из Србије.

Згодно је споменути да сам појам Мегалополис има доста сличности са појмом „технике“ који уводи Жак Елил. Под „техником“ Елил сматра друштвени систем у коме обитавамо, а који карактеришу „техничка правила“ која утичу на човеково понашање. Мегалополису треба додати политичку компоненту у којој мањина, односно финансијска „елита“, одлучује о свему што се дешава у свету. Та мањина доноси неписана правила по којима свет треба осмислити, те ће свако ко их непоштује бити једноставно одстрањен из Мегалополиса. Та правила нам говоре да је у овом свету вредно само оно што доноси профит – све остало треба да нестане. Уколико човек доноси профит Мегалополису, он је пожељан становник истог, у супротном треба га елиминисати. С тим у вези биће врло битно осврнути се на врло распострањену тезу како тобоже није ВИ сама по себи ни лоша ни добра, већ је ми користимо како желимо. Овде наводимо још једну битну карактеристику становника Мегалополиса, коју наводи Владушић у књизи „Завет и Мегалополис“: „Прва црта менталитета становника велеграда јесте доминација рационалности: ,,Он реагује својом главом, уместо срцем”, каже за становника велеграда Зимел. Рационалан човек је онај који сваки спољашњи догађај или феномен прорачунава. Међутим, прорачун никада није неутралан. Прорачунава се увек у односу на нешто што се пре прорачуна одређује као вредност. У велеграду је то индивидуална корист. Рационални човек све прорачунава у односу на сопствену индивидуалну корист; нешто је вредно или безвредно само у односу на њега самога. “. Овај финансијски моменат је, као што смо раније споменули, прилично важан, јер он на неки начин осликава како смо ми прихватили навике оних који су осмислили правила Мегалополиса. Није случајно што се, као и Владушић, Јанис Варуфакис осврће на појам феудализма, како би објаснио економски модел у коме живимо (при чему први помиње неофеудализам, док други користи термин технофеудализам). Оба ова појма нам указују на то да се враћамо робовласничким моделима уређења светаⁱⁱⁱ,тј. времену у коме се на обичног човека не гледа као на човека већ као на корисну машину која један период свог живота производи неку вредност (добит за послодавца), док након тога (када се разболи или оде у пензију), његов живот губи изворни смисао (бар како нас учи Мегалополис).

ВИ у служби Мегалополиса

Овде је врло значајно осврнути се на улогу коју ВИ игра у корпоративном сагледавању света. Шанса за аутоматизацијом одређеног процента послова, тј. смањивањем трошкова представља изузетно занимљиву прилику за улагање из перспективе корпоративног света. У кругу највећих играча – ту постоји тенденција за одбацивањем човека^iv. Овде треба подвући да није битно шта ВИ може да уради, већ шта неки директор у својој глави мисли да она може да уради. Посматрајући ствари из тог угла није уопште неочекивано изгубити посао данас због ВИ. Чини се да ће се тај тренд у будућности све јасније видети, нажалост.

Но, ВИ као ВИ није баш толико велики проблем, колико је проблем ко њу развија. Често се може чути наивна теза да је свака технологија сама по себи неутрална, док је ми користимо на начин који нама одговара. Прво и основно ВИ сама по себи није вредносно неутрална – тренирана је на скупу података који долази из одређеног идеолошког оквира (махом англо-саксонског). Имајући то у виду јасно је да модели „у себи“ носе одређен „поглед на свет“. Поред тога, треба имати у виду то да ВИ на западу данас развијају технолошки гиганти. Ако они оставе могућност да се модели користе на један начин – они ће се дефинитивно користити на тај начин (то је неписани принцип примене технике). Овде такође треба уочити нарочити феномен који описује однос између моћи и друштвене (правне) одговорности – како моћ одређене корпорације расте, тако могућност да она одговара пред законом (који је важећи) опада. У једном тренутку, који ћемо назвати „тачка Мегалополиса“, одговорност пред законом опада нагло, док моћ убрзано расте. Када се та тачка пређе, више нема смисла говорити о било каквом надзору великих корпорација – њихово битисање ће бити представљено као „национални интерес“ те ће њима бити одрешене руке да раде шта год желе. Идеалан пример овог феномена представљају велике технолошке компаније у САД. Како се њихов рад представља као стратешки интерес с обзиром на велику кинеску претњу, технолошким компанијама су одрешене руке да праве производе које ће децу масовно наводити на самоубиство, без икакве (или врло симболичне) одговорности пред законом^v. Имајући све у виду можемо закључити да није толико битно како неко користи ВИ, већ како се односи према њој. Јер гледати на ВИ као на алат који нам помаже у неком аспекту нашег посла (што је апсолутно легитимно становиште) значи супротставити се виђењу ВИ (човека и света око нас) које нам нуди Мегалополис. Првенствено због тога што је у визији Мегалополиса то да је ВИ апсолутно супериорна у односу на човека (или ће врло брзо бити). Пошто је човек само „хакована животиња“ како нас учи Харари, ВИ ће бити нови корак у „еволуцији“ човека^vi. Или можда неће – ако кажемо НЕ таквом схватању људског бића.

Често се могу чути бајковите приче о томе како ће тржиште рада бити “повољно за раднике који се прилагоде новим трендовима”. Под тим “новим трендовима” углавном се мисли на примену ВИ у сваком сегменту нашег посла. Људи мисле да послодавци (читај корпорације ради једноставности) једва ишчекују да раднике плаћају исто, или да их држе у истом броју, а да се њихов посао своди на то да притисну два дугмета у току осмочасовне радне смене, како би одобрили измене које су смислили модели ВИ. Заиста бајковита будућност. Но, о томе је већ раније писано детаљније^vii. Јасно је да се, услед све веће примене ВИ, сложеност посла (тј. вредност вештина које поседујемо) смањује временом, те да ћемо ускоро доћи до тачке када ће се већина послова сводити на проверу резултата ВИ. Овде је битно уочити како је општа примена ВИ у свакодневном животу апсолутни интерес великих корпорација. Наиме, корпорације са једне стране директно зарађују од тога (јер се на западу користе махом њихови модели), док са друге стране то сигнализира њима да је потреба за њиховим производима све већа, те да је неопходно изградити још неки огромни рачунски центар како би се задовољиле потребе тржишта. Да не говоримо о томе колику количину података поседују компаније о којима говоримо. Једноставно речено – веће коришћење ВИ значи већу моћ великих корпорација. Контрола података свакако служи како комерцијално тако и безбедносном сектору да пронађе потенцијалне претње по Мегалополис пре него што се те претње (људи) уопште роде (у идеалном случају).

Илустративно је свакако осврнути се и на Сема Алтмана који нам говори да ћемо морати да платимо убудуће да бисмо имали мало памети. Наиме, у једном од својих интервјуа он је споменуо да ће се интелигенција у будућности нудити као услуга за коју ће свако морати да плати. Стога поред редовних рачуна за воду, струју, ваздух и друге потрепштине треба урачунати и мало памети на месечном нивоу. Не превише опет, јер услед превелике памети може доћи до сукобљавања са самом идејом Мегалополиса… Наравно, као и у сваком феудалном поретку, ово ће важити за оне које се не налазе на врху хијерархије Мегалополиса, јер неофеудализам подразумева да елита не оскудева ни у чему, па тако ни у памети.

Вредело би се осврнути на још једну особину Мегалополиса коју ће ВИ дотерати до крајњих граница. Говоримо о особини дехомогенизације друштва, односно, у овом случају, потпуној атомизацији друштва. У тој визији човеку више уопште неће требати други човек, већ само машина. Како ВИ помаже свему томе? ВИ се представља као универзалан алат који вам може помоћи да рецимо сами покренете свој посао (без потребе запошљавања других људи), односно да имате “емотивни однос” са моделом ВИ који ће вам стално бити доступан. На тај начин човек не може а да се на запита:”Шта ће мени неко други?”. Разбијање јединства неког друштва није никаква новост – овде се ствари дешавају само убрзаним темпом применом одређене технологије која нас уверава како нам у животу само треба добра претплата на Клодов модел и сви наши проблеми ће бити решени (од финансијских, емотивних па чак и здравствених). Сада полако улазимо у еру у којој је свако предузетник, јер му други људи не требају за обављање посла. ВИ нам нуди слободно време које ћемо моћи да искористимо за наше “узвишене активности” попут медитације или испијања чаја, а које смо раније трошили на бесмислене расправе са другим људима који размишљају другачије од нас. Јасно је да говоримо о врхунцу постхуманистичког времена у ком је човек само непотребна ствар, нешто чега се треба решити. То је она промена која се десила на западу пре неколико деценија, а која суштински означава потпуно окретање Мегалополису – заборављање макар формалне хуманистичке традиције запада. Но, ни то није проблем јер је западна цивилизација вековима усавршавала методу масовног истребљивања других народа. Сада све то што су научили могу да примене на глобалној скали.

Надовезујући се на претходно речено треба рећи да је термин “колонизација ума” такође битно обележје неоколонијалног поретка. ВИ игра неколико значајних улога по том питању. Пре свега је ту прилично негативан утицај на омладину^viii који се огледа у дубљем губљењу односа са реалношћу, односно продубљивању односа са машином. Изједначавање човека са машином није никаква новост – запад то становиште баштини отприлике два века. ВИ ту може да донесе нови ниво – да би човек остао конкурентан на тржишту, мора да се бори да произведе колико и сама машина. За сада се људи углавном користе моделима ВИ како би ”повећали своју продуктивност”. Но, питање је времена када више надзирачи рада ВИ неће требати, односно када ће их требати јако мало. Тада људима још једино преостаје да буквално и постану машине , односно киборзи како би унапредили своје ”менталне капацитете”. Ово представља саму круну трансхуманистичке идеје која је присно везана за идеју ВИ. На крају крајева, ВИ је духовни плод западне цивилизације, њен крунски изум на неки начин.

Палантир – крунско оруђе Мегалополиса

О томе како ће Мегалополис користити ВИ можда најбоље сведочи пример компаније Палантир. Још једном нагласимо да ово није нужан начин употребе ВИ, али јесте нужан начин употребе ВИ у оквиру Мегалополиса. Наиме, ова компанија се бави развојем софтвера који представља интегрисану платформу за анализу података (између осталог) војно-безбедносног сектора САД-а. Суштински речено они раде нешто што је типичан пословни захтев у ери великих података – направити јединствен извор података за клијента, те анализирати исте податке. Оно што је нетипично у овом случају јесте клијент, тј. влада САД-а. С тим у вези примене оваквог решења су разне – од лоцирања “претњи” по националну безбедност до аналитике на самом бојном пољу. Имајући у виду да суоснивач компаније Палантир, Алекс Карп, сматра да новац и демократија (по америчком моделу) “лече нацизам”, није уопште чудно што се поново срећемо са идејом “просветљивања” читавог света америчком демократијом. Овде наравно Палантир игра значајну улогу, како би осигурао да се противници такве “демократије” ухвате на време (отприлике када помисле да нешто није у реду са Мегалополисом). Дакле, што је већа доминација Америке (Мегалополиса) то је свет бољи, тако сматрају оснивачи Палантира… Питер Тил, други суоснивач Палантира, нам говори да технологија треба да замени политику- он технологију посматра као друштвеног регулатора. Због тога њихова технологија одлучује о томе кога треба ухапсити, депортовати односно убити. Нема више никаквих институција које ће одлучивати о томе, нема више потребе за постојањем обавештајног сектора. Палантир је иначе и добио своје главно задужење у војно-безбедносном сектору САД-а због тога што су државне институције представљене као “неспособне” да реше своје проблеме – отприлике као када држава одузме децу родитељима под изговором да они недовољно брину о њима. На тај начин кључни аспекти националне одбране прелазе у руке приватног сектора који ће решити све бирократске проблеме по кратком поступку.

Корисно је поменути и то како Палантир наизглед мења “идеологију” Мегалополиса својим манифестом^ix који је узбуркао јавност пре пар месеци. Ово наизглед је кључна ствар, јер Палантир само ”репрограмира Мегалополис” како наводи професор Владушић. Наводимо детаљан цитат ради разумевања: ”Разлика је у следећем: Мегалополис је покушавао да страну земљу „ослободи“ (окупира) и „демократизује“, (промени стање свести критичне количине затеченог становништва, инсталирајући компрадорску управу) као што је то био случај у Ираку и Авганистану, чиме уништава националну културу и идентитет, а некадашњу националну државу de facto претвори у окупирану територију. Насупрот томе, Трампова (палантирска) доктрина је следећа: нека земља се нападне разорном војном силом, ликвидира се њено руководство, а затим се осталима понуди опција да постану вазали. Уколико се на то пристане, ок, ако не, онда се земљи прети уништењем (што ће се правдати мањом вредношћу дате културе, о чему говори следећи одломак из Палантировог манифеста: „Неке културе су произвеле виталне напретке; друге остају дисфункционалне и регресивне“).”^x. Палантир, на неки начин, представља ударну песницу Мегалополиса у његовој новој верзији. Практично речено – Палантир представља de facto оруђе за постизање Орвелове ”1984”.

Овде ћемо се укратко осврнути на идеју града у Мегалополису^xi. О томе како један становник Мегалополиса треба да изгледа и размишља најбоље нам указују градови који чине ”мрежу Мегалополиса”. Без обзира који део света посетите, нећете бити у стању да видите било каква, традиционална односно национална обележја у архитектури града који чини Мегалополис. Исто важи и за људе – сви треба да размишљају на идентичан начин. Процес денационализације градова је присутан више од једног века. Прекид континуитета са прошлошћу, односно потпуно прилагођавање условима модерности (захтевима Мегалополиса) јесте нешто што осликава савремене градове. Овде ћемо се нарочито осврнути на ”дигиталну” верзију градова – паметне градове. Поред тога што имају све особине које смо раније описали, паметне градове карактерише и њихова тесна, пре свега инфраструктурна веза за савременом технологијом која на неки начин управља самим градовима. Једноставније речено – памет о којој прича Сем Алтман је уграђена у сваки кутак паметног града. Уколико пушите на недозвољеном месту у граду, може се десити да пропаднете кроз паметну шахту у паметни притвор који ће вам мало допунити памет. Исто тако сваки ваш корак ће се анализирати да би се уочили обрасци понашања сваког становника, те да би им се препоручиле много паметније свакодневне руте од оних које тренутно користе (јер мора се живот некако унапредити са толиком технологијом). Овде је нарочито занимљив појам ”15-минутног града”^xii. Наиме, ради се о граду у коме је све што вам затреба на 15 минута од ваше куће (било да пешачите или се крећете бициклом, јер наравно аутомобил није дозвољен због еколошког аспекта). У теорији, ова идеја би требала да служи бољем просторном планирању градова, чувању средине… Проблем је само у томе што је осмишљена у цивилизацији која компостира човека да би обогатила земљиште^xiii, те је наравно прича о екологији бајка која нам се нуди. Под изговором ”страшне еколошке претње” људима ће бити онемогућено да возе аутомобил, да се крећу ван граница свог 15-минутног округа, под претњом смртне казне, а све у циљу смањивања угљеничног отиска^xiv. Вероватно ће се у некој новој епизоди Алана Форда појавити странка са паролом ”мање људи – мањи угљенични отисак”. Вероватно би се неко запитао како је могуће да се у јавном дискурсу западних земаља истовремено говори о ВИ у хвалоспевима, а са друге стране заговара ”зелена агенда” када су те две ствари наизглед искључиве^xv? Поента је у томе што корпорације профитирају од оба наратива. На тај начин, наизглед супротни наративи одговарају елити Мегалополиса које ће их на сваки могући начин промовисати у јавном простору. Овде је свакако на делу лицемерје крупног капитала које заправо за једини циљ има профит. Није дакле битно што су методе стицања тог профита наизглед супротне, битно је да се профитира. Јасно је да технологија паметних градова прави изврсну подлогу за свеопшту контролу становништва тих градова. Од тога где се крећемо, шта говоримо у кући, сваки наш покрет биће праћен и анализиран. Када бисмо живели у времену када држава води рачуна о својим грађанима, ради оно што је искључиво у њиховом интересу и поштује правни поредак који је сама осмислила – све ”теорије завере“ везане за 15-минутне градове би биле само бајка. Нажалост, у времену у коме живимо оне су пракса. Згодно је осврнути се у том контексту и на тенденције које постоје у нашој земљи по питању примене савремених технологија^xvi. Можда и није толики проблем што Србија планира да изгради рачунски центар у Новом Саду који и сам нема баш поуздану инфраструктуру за снабдевање водом. Оно што је кључно јесте следеће – у ситуацији када не буде било воде и за град и за рачунски центар у његовој околини, коме ћемо дати предност? Водећи се логиком Мегалополиса рачунски центар је далеко значајнији од самог града, осим ако његови становници не буду и сами врло исплативи роботи…

За крај

О томе колико западне корпорације, тј. финансијска елита брине о “обичним грађанима” не треба пуно расправљати. Примера је заиста много; чини се да би човек могао да напише енциклопедију под називом “Човек против корпорације”. Нажалост, често се заборавља да онај који прави и осмишљава одређену технологију одређује и могућности њене примене. ВИ је савршен пример за то. Свакако да овакав приступ у развоју ВИ није једини. Свакако да бисмо могли да имамо безбеднију, ефикаснију и кориснију ВИ од ове коју нам нуде западне корпорације. Но, свака друга верзија ВИ не би служила Мегалополису толико ефикасно колико му ова служи. Тренутни модели ВИ су оптимизовани да служе Мегалополису, не човечанству. Не треба се превише заваравати причама које нам сервирају одређени техно-магови. Од масовне шпијунаже становништва, до праћења сваког аспекта нашег кретања, па све до праћења наше мождане активности^xvii, ВИ је крунски савезник финансијске елите која жели да учврсти моћ у овом свету, односно да на време угуши сваки облик отпора.

Свођење човека на машински механизам који производи новац као једину вредност јесте идеја Мегалополиса. У том контексту се могу чути тврђења како ће ВИ тобоже да само повећа број радних места, благостање и све што иде уз то. Нарочито је занимљив случај у ИТ индустрији која је на неки начин прва искусила све то. Фраза “није кодирање посао инжењера” нам указује на то како Мегалополис хоће да нас увери како наша људскост, за коју нам је претходно речено да не доноси никакву вредност те да је треба сузбити, сада наводно игра кључну улогу у томе да ми останемо компетентни на тржишту рада. Наравно као контролори рада ВИ, која очигледно и даље није довољно “човечна”. Само је питање времена када ће ВИ постати довољно “људска” по мерилима Мегалополиса, те како не треба претеривати са “људским” фактором у једној великој корпорацији, остатак „људског елемента” ће бити проглашен “сувишним”^xviii.

Коначно треба споменути да одговор на “колонизацију ума” која је циљ неоколонијалне парадигме може бити само деколонизација истог. С тим у вези наративи везани за ВИ које нам сервира Мегалополис морају бити доведени у питање. На крају крајева, како нам указује Елил, једина могућа “етика” у друштву које је занесено технолошким напретком јесте “етика не-моћи”, односно црвених линија које се неће прећи, ма колико Мегалополис то захтевао…