Владимир Умељић: „ОЛУЈА“ ЈЕ НАЈБЛИСТАВИЈИ ДЕО ХРВАТСКЕ ПРОШЛОСТИ“

Владимир Умељић

Тако поручује актуелни хрватски министар Анте Шушњар Србима а уз то још: „Неће бити „Олуја” док год они седе с миром и ману се ћорава посла, али ако буде потребе биће „Олуја” („Политика“, Београд, 06.08.2026.).

Свака част хрватском министру ради овог луцидног размишљања и закључивања јер, руку на срце, није лак избор из блиставе хрватске прошлости – да ли покољи Срба у Мачви под окриљем Аустроугарске у Првом светском, рату, да ли Србоцид у њиховој држави 1941-1945. под окриљем Адолфа Хитлера у Другом светском рату, да ли ова величанствена олујна „победа“ над српским цивилима на крају 20. века под окриљем НАТО-империје.

Но хрватска прошлост блиста још много, много дуже. Овде само један пример.

О масовним убиствима ненаоружаних српских цивила у Мачви (Прњавор, Шабац, итд.) 1914. детаљно је извештавао велики Арчибалд Рајс, после темељних истраживања на лицу места.

О страшном Србоциду хрватске државе 1941-1945. постоји пак огроман број примарних историјских извора, као и научне литературе, који говоре о бестијалном делању услужника те државе, о нељудским мучењима и масовним убиствима Срба (Јевреја и Рома), о Јасеновцу, Јадовну, Пребиловцима и… и… и…

Но овде о једном блиставом моменту хрватске прошлости из XVII века. 

Да ли је врли хрватски министар икада чуо за столетну немачку пословицу, која је од XVII века па до бомбардовања Магдебурга у Другом светском рату стајала уклесана на његовој градској катедрали: 

„Боже, сачувај нас рата, куге и Хрвата!“?

Да ли је он икада чуо за освајање ове значајне источнонемачке метрополе 1631. од стране римокатоличке ратне стране у религиозном Тридесетогодишњем рату и за скоро апсолутно уништење великог и богатог протестантског града, као и за следствено масовно убиство неколико десетина хиљада његових цивилних и беспомоћних становника, а у року од само неколико кратких дана? 

Да ли је могуће да он никада није читао „Историју Тридесетогодишњег рата“, великог немачког песника и мислиоца (и предавача историје на универзитету у Јени 1789-1791) Фридриха Шилера (Friedrich Schiller)? Шилер наиме у овој хроници најдужег и најкрвавијег католичко-протестантског сукоба у Европи, поред осталог, описује како су се римокатолички хрватски бојовници, по освајању Магдебурга, сјајно забављали бацајући живу протестанску децу у ватру и разумљиво је његово ужасавање због оваквих поступака, како он пише „… страшних хрватских банди, које су биле пуштене на злосрећни град…“

За подсећање – уништење протестантског Магдебурга у мају 1631. од стране римокатоличких оружаних снага из (од стране папства доминираног дела) Европе представљало је парадигму безобзирности и бестијалности у верским ратовима у окциденталном делу Европе.

То је био жалосни врхунац безумља у овом „од језуита и њихових ватрених придика распламсалом, са-иницираном и све време праћеном рату“. Командант римокатоличке армије, гроф Јохан Церклас Тили (Johann Tserclaes Tilly), био је – због свог школовања у језуитском реду – у народу и од стране војника називан „монах у оклопу“.

Овај масивни ратни злочин и злочин против човечности је, иначе, обогатио и немачки језик једном новом речју: „Магдебургизовање“ (цинична варијанта гласи „Магдебуршка свадба“), као ознаком за тотално уништење једног насељеног места и масовно убиство – уз претходна мучења, мрцварења, силовања и наравно пљачкања – цивилних становника.

Од 35.000 људи, коју су 9. маја 1631. обитавали у том, једном од највећих и најбогатијих немачких градова свог времена, у року од три дана, колико је језуитски „монах у оклопу“, гроф Тили, дао слободно својим плаћеницима, било је масакрирано између 20-25.000, а 1639. ту је живело њих још само око 450. 

Магдебург ће поново достићи свој првобитни број становника из времена пре „Магдебургизовања“ тек стотинама година касније, у XIX веку. Папа Урбан VIII (Urbano VIII) је потом у једном писму од 24. јуна 1631. „изразио своју велику радост поводом уништења тог јеретичког гнезда“.

Хрватске трупе, у јачини од око 850 људи, стајале су под командом хабзбуршког царског капетана, касније генерала Јохана Лудвига Хектора, грофа од Изоланија / Johann Ludwig Hektor Graf von Isolani (600 лаких коњаника, док је 250 стајало под командом генерала Колореда / Colloredo) и биле су „по злу познате, због злочина које су чиниле над цивилним становништвом. Хрватска лака коњица није била предвиђена за главну борбу на првој борбеној линији, већ се бавила извиђањем, нападањем непријатељских линија снабдевања и терорисањем протестантског становништва (…).“

Међу римокатоличким бојовницима су се налазили Немци, Пољаци, Шпанци, Италијани, Французи, Мађари, Хрвати, итд. Зашто је, међутим, од тог времена па све до разарања града од стране савезничке авијације у Другом светском рату на магдебуршкој катедрали стајао уклесан молебни натпис „Боже, сачувај нас рата, куге и Хрвата“?

Погледајмо шта каже један примарни историјски извор, једно сведочанство из 1632. (ауторска подвлачења су дата курзивом):

„Кроз другу капију су продрли Хрвати у град (…) Тада је почео масакар читавог утврђења, свих наоружаних и ненаоружаних грађана, на улицама, у кућама и црквама. Безбројна зверства и ужаси су почињени и више него добро документовани (…).

Један други савременик, Филип Винсент / Philip Vincent, оптужио је хрватске војнике у Магдебургу за (врло сличне, дословце дивљачке злочине, који су се осведочено дешавали и у време геноцидног режима у Хрватској 1941-1945.) масовна силовања, садистичка мучења, сакаћења (вађење очију, драње коже, одсецање носа и ушију, откидања прстију, итд.) и убијања младих и старих, жена и деце. Његово дело из 1638. године, снабдевено је детаљним описима и илустрацијама, које Хрвате оптужују шта више и за канибализам над протестанском децом.

То толико превазилази и најразвијенију људску фантазију, јер (исто тако врло слично утиску при проучавању сведочанстава из времена геноцидног режима у Хрватској 1941-1945) делује једноставно невероватно тј. у најмању руку апсолутно несхватљиво.

Да би се избегли неспоразуми – ово нису никакве оптужбе против „Хрвата“, већ против конкретних починитеља конкретних злочина, како у средњевековној Немачкој 1631, тако и у Хрватској 1941-1945.

Примедба, да се увек мора узети у обзир временски контекст и одговарајући степен цивилизацијског развоја у време дотичних збивања, увек је на месту. У том случају, међутим, консеквентна је констатација, да се геноцидни хрватски режим 1941-1945. вратио не само анахронистичком (геноцидном) чину насилног покатоличавања, већ и атавистичком начину његовог спровођења. 

Да, није лак избор из блиставе хрватске прошлости – да ли покољи Срба у Мачви под окриљем Аустроугарске у Првом светском, рату, да ли Србоцид у њиховој држави 1941-1945. под окриљем Адолфа Хитлера у Другом светском рату, да ли ова величанствена олујна „победа“ над српским цивилима на крају 20. века под окриљем НАТО-империје. 

Јер конкуренција је јака, као што показује горњи пример блистања хрватских бојовника у XVII веку, тада под окриљем Ватикана и његове широке римокатоличке коалиције.

Али Анте Шушњар је ето изабрао а, као што је познато, о (не)укусу се не расправља.