
Некад је постојао један правни механизам у борби између духовне и световне власти – интердикт. Буквално са латинског – то значи „забрана“.
Ако би световни владар ушао у сукоб са духовном влашћу, епископ би забрањивао све црквене службе у областима потчињеним непријатељском кнезу (краљу, феудалцу). Народ је остајао без свих богослужења. Покојници се нису опевали, новорођенчад се нису крштавала, болесни се нису причешћивали и тако даље. Дуго народ није могао да издржи, и кнезу је претила стварна побуна. Тако су се земаљски владаоци смиривали уз руку епископа.
У нашој историји чак је и преподобни Серафим ишао у Нижњи Новгород по наређењу Митрополита да „закључа цркве“, да би се примирио месни кнез. То је функционисало.
У уторак је помињан један од новомученика – свештеник Михаил Накарјаков. Он је служио у Пермској области у раним годинама совјетске власти. Када су бољшевици ставили под стражу месног епископа – Андроника Пермског (непомирљивог непријатеља бољшевика), епископ је на област наметнуо интердикт. Храмови су затворени. Народ је уздрхтао. Због одбијања да служи супротно наређењу епископа, свештеник Михаил је убијен од стране црвеноармејаца. Али ја хоћу да кажем следеће.
На почетку 20. века руски народ заиста није могао дуго без храма и службе. Само што нова атеистичка власт уопште није знала шта је „покорност“. За нелојалност према себи без имало срама је кажњавала кога је хтела, и у било којим количинама. И испоставило се да власт није постала покорна, већ је заплашени народ постепено престао да иде у Цркву.
У суштини, то су бољшевици наметнули народу дуг интердикт, који је трајао више од пола века. На крају су расле целе генерације које су навикле да живе без Цркве. Људи су се рађали и нису крштавани, приближавали су се смртном часу и нису се исповедали, предавали душу Богу и сахрањивани без опела. Живели су, наравно, невенчани. И на то су се, понављам, навикли.
Данас већ имамо другачији народ. Не онај који не може ни пар недеља без Цркве, већ онај који цео живот може да проживи (на неки начин) без било каквог учешћа у Тајнама.
Нова власт тада је настојала да створи нову врсту људи. Код појединих је успело: створена је чудна врста људи, оглувљених за звуке Небеса. Настао је чисто биолошки човек, без везе са човеку тако неопходном метафизиком. Човек без стремљења ка Горњем свету.
То пастири треба да узму у обзир. Ако је раније важио принцип „Изгради храм, и људи ће доћи“, сада само присуство Храма још не гарантује његово посећивање. Људима треба вратити љубав према Служби, привлачност према Благодати, жељу за молитвом. У супротном, руски људи ће ходати по руском храму као туристи и само се фотографисати.
То јест, сва наша садашња историја је прича о животу након дуготрајног интердикта, на који смо се навикли као на норму. Некад је свештеник могао ‘задовољавати религиозне потребе народа’, јер је тих потреба било довољно. Сада свештеник ради као реаниматор, оживљавајући поново успавани или умрли дух народа и привлачећи га у природну сферу духовног живота. Задатак мора бити јасно схваћен. Не сме се само чудити и питати: Зашто људи не иду у храм? Одузели су људима све живо у души затворским казнама и кундацима, и населили туда, најпре страх, а онда – духовну тупост. То се мора превазићи напорима духовног подвига и сузне молитве.
(Телеграм канал о. А. Ткачова; превео Ж. Никчевић)