Компромис није на видику: Америка ће тешко изаћи из блискоисточног вира

© AP Photo / Vahid Salemi

Развој догађаја на Блиском истоку показује да Сједињене Државе имају потешкоћа да изађу из вира у који су се саме упустиле, а чак и споразум са Хамасом, у Вашингтону оцењен као историјски, због интереса Израела нема много шансе да се одржи, иако би његова примена благотворно утицала и на решење око Ирана, оцењују саговорници Спутњика.

Постоји велики број различитих актера који имају одређене интересе када је у питању све што се дешава на Блиском истоку и то усложњава ситуацију и прави једначину са више непознатих, каже политиколог Никола Перишић из Центра за друштвена истраживања.

Он напомиње да су ту кључни интереси Сједињених Држава и Израела који досад нису ишли на руку постизању компромиса с Ираном, док су с друге стране земље Залива које се залажу за смиривање страсти и проналажење каквог-таквог решења.

„Те државе имају највећи интерес да дође до мира када је у питању све оно што се дешава на Блиском истоку, поготово имајући у виду чињеницу да су биле погођене последњим борбама и фактички биле укључене у сукоб. Зато и желе да се ово заврши што пре. Питање је само колико оне заиста имају утицаја на успостављање мира у том региону јер је јасно да САД највише утичу на друштвене и политичке токове у том подручју и да ће највише од њих зависити у ком смеру ће ићи ствари“, објашњава Перишић у емисији Свет са Спутњиком.

Максималистички циљеви Израела

Како каже, не треба заборавити значај јеврејске заједнице у САД која је имала важну улогу у изборној победи Доналда Трампа, а с друге стране Израел има отворено максималистичке циљеве и не жели да дозволи да се Иран и даље развија као једна од регионалних сила.

Међутим, истиче он, и у САД тренутно постоји свест да је Иран спремније него тшо се очекивало дочекао овај сукоб и Трамп сада мора да пронађе одређену излазну стратегију која би ишла у корист и САД, и Израелу.

Важан моменат, према речима Перишића, јесте глобални економски утицај дешавања на Блиском истоку, али и унутрашња ситуација у САД где се ближе новембарски избори за Конгрес.

“У том смислу Трамп мора да балансира између различитих интереса који постоје и да покуша да спречи пре свега развој даље економске кризе која би могла да се осети и у САД. Као човек који долази из сфере бизниса, он може да препозна у ком смеру иду економски трендови, а ако нас ичему учи историја две велике економске кризе у САД, оне изазивају много дубље поделе унутар саме те државе и то онда може да буде окидач различитих политичких потреса. Јасно је да то Трампу у овом тренутку никако не одговара.“

Пинг-понг се наставља

Публициста др Марио Калик констатује да су због чврстог става Ирана чак и амерички извори блиски администрацији скептични да се с том земљом може постићи неко решење до новембарских избора, а да је опет Трампу важно да има неки опипљив успех на спољнополитичкој сцени, нарочито кад је реч о Блиском истоку.

Он верује да управо зато амерички председник иде тактиком на два колосека – комбинује реторику силе са понудом преговора чиме покушава да ојача позиције.

“Тај језик силе је и део дипломатске игре. Али Иран је врло миран, сигуран, има самопоуздање и од почетка не пристаје на такву реторику – каже да се с њим може разговарати само као са равноправном страном и тражи да се испоштује његово достојанство и интегритет. Тако да је Америка у проблему како да изађе из овог у шта се уплела а да има макар привид неког успеха. Чак Иран у неком смислу има иницијативу”, примећује наш саговорник.

Он такође подсећа да је и „Њујорк тајмс“ писао да Америка има проблема са залихама муниције што Трамп демантује, али с друге стране тражи да се повећају залихе.

“Вероватно је истина мало суморнија по америчку страну него што је оптимистична. Чак се појавио податак да су америчке стратешке резерве нафте на најнижем нивоу, од марта 1983. године, дакле, за последњих 43 године, што је исто последица ове кризе и затварања Ормуског мореуза. Око тога се и води главна битка јер то је важно чвориште, важан пут и за Иран и за заливске земље, а и за Америку”, наводи Калик.

Наш саговорник верује да ће се преговори око сукоба САД и Ирана вероватно наставити у “пинг-понг, цик-цак ритму”, са смењивањем напада и узвраћања на њих и разговора јер, како ствари стоје, нема изгледа за неко трајно решење.

Нејасне перспективе спровођења споразума о разоружању Хамаса

Коментаришући споразум о разоружању Хамаса, који је Трамп назвао историјским, Перишић изражава резерве да ће га та организација поштовати будући да је, прво, врло тешко утврдити колико она оружја у овом тренутку поседује али и на који начин и којим темпом ће се разоружавати.

“Из тог разлога је врло тешко говорити о томе каква би могла да буде перспектива таквог договора. Ја очекујем да Хамас као и друге терористичке организације које делују у том подручју наставе да делују у складу с тим како се буду развијали сукоби у региону где је отворено више фронтова и где постоји блиска сарадња свих террористичких групација”, објашњава он.

Калик додаје да ни Савет мира, који иступа као страна у преговору са Хамасом, није јасно дефинисан и заправо није ни успео да се конституише како га је Трамп громогласно најавио.

“Многе државе нису прихватиле учешће, ни Русија. Иако је он позвао Русију, она је остала уздржана и дистанцирана…И сад се споразум појавио малтене као прва активност Савета мира или први неки успех који је само обзнањен у медијима. Ако се узме у обзир проблематични статус тог Савета мира може деловати да је и споразум са Хамасом на стакленим ногама. Али ако се погледае реалност, нема назнака да би се Хамас на краће време могао ревитализовати и узвратити неким ударцем.”

Уколико би ипак споразум опстао, то би дефинитивно донело мирнију реторику у регион, оцењује Перишић али такође изражава скепсу кад је у питању његова примена, не само због нејасно дефинисане улоге Савета мира већ и због одсуства активности Уједињених нација.

“Кључно је питање шта раде све време Уједињене нације док се све ово дешава. Колико је ту било злочина и са једне и са друге стране, колико је недужних цивила страдало у ове скоро три године колико траје сукоб у региону. Све то показује немогућност примене међународног права, што је можда и најпоразније када гледамо слике из тог дела света где су партикуларни интереси пре свега глобалних сила, али и регионалних играча као што је Израел у конкретном примеру изнад примене међународног права и свега што је договорено различитим конвенцијама”, закључује политиколог.