Пребиловачке голубице

Књижевник Александар Живковић објавио је  роман Пребиловачке голубице. Живковић у роману на својствен начин даје приказ зла које је снашло Пребиловце у НДХ за вријеме Другог свјетског рата. Роман од 295 страница има два поглавља Велика превара и Велики злочин. Објавила га је Задужбина Кнез Мирослав Хумски из Требиња у тиражу од 500 примерака. Штампање књиге омогућила је Српска православна црква Свете Петке у Орланду,Флорида, САД. По жељи писца новац од продаје књига биће утрошен на подизање насада маслињака на црквеном имању уз храм Васкрсења Христовог. Биће засађеноо онолико садница колико је дјеце из Пребиловаца бачено у јаму Голубинку код Шурнанаца.

Завичајни портал Пребиловци село на интернету, уз сагласност аутора, доноси фрагмент из погавља Велики злочин. Заинтересовани до књиге Пребиловачке голубице могу доћи у храму Васкрсења Христовог.

***

Јама „Голубинка“ 7.8.1941. године.

• Боли ме мајо… све ме боли.
• Проћи ће снаго материна.
• Плашим се мајо.
• Не бој се, ође смо сигурне. Нико ти ништа ође неможе нажао начинит’.
• Срамота ме је мајо…
• Немаш се чега срамит’, нијеси ти крива за звјериња дјела.
• Гладна сам.
• Проћи ће те.
• Уста ми изгореше од жеђи!
• И то ће проћ’ снаго моја
• Што нас Бог не узме мајо?
• Узеће нас, полако, узеће нас…
• Ђецо моја… има ли ко да је жив од вас?
• Да ми је само зеру воде…
• Не дише ми дијете у рукама, куку мени кукавној, умрло ми у рукама… Јадна ли сам ти ја, јадна и жалосна, свијећу да му не запалим.
• Мрак је.
• Зора ће.
• Оћемо ли знат’ кад’ заруди зора?
• Нећемо.
• Ладно ми је.
• Ноге… много ме боле ноге, не смијем да се помјерам.
• Јадна сам ти и кукавна… уста су ми пуна крви.
• Куку мајчице мени до Бога милога, несрећна лисам ти! Нечији сам мозак напипала…
• Наш је, не бој се снаго…
• Мрак је мајо.
• Увијек је мрак на крају.
• Јаој мене грдној, нема ми ока… испало, исцурило! Ене! Рупа!
• Не требају нам више грлице моја…
• Богдане, Милице… Босиљка, Јоване, Лазаре! Има ли ко да је жив ђецо моја? Кукуј мени јадној и несретној до Бога милога, што мене не узе, а ђецу ми поштеди?
• Ђецу ти је спасио…
• Да и’ је спасио не би били у јами бездануши…
• Ни свог сина тај није спасио! Све му на гомилу…
• Не псуј Бога, не гријеши душу…
• Што, да ми не узме за зло?
• Је л’ чујете нешто… горе? Као да се чују кораци…
• Комшије наше, забринути за нас… дошли да провјере има л’ живих.
• Можда су дошли да нас спасу?
• Ил’ да сиђу у јаму, да нам дјецу погане?
• Да Бог да, па да им се мошње у камен претворе!
• Гује им се рађале!
• Већ им се рађају!
• Очи им попиле.
• Тајо, тајо дођииии молим те!
• Господе Боже молим ти се, подај добро свима…риби у води и ‘тици у гори. Молим ти се Господе Боже погледај и смилуј се на моју ђецу… молим ти се.
• Мен’ се чини да видим Сунце.
• Смијали смо се Нефи Муратовој кад нас молила да бјежимо у брда, у Хутово блато да се кријемо од комшија наши’. „Луда Нефа, луда Нефа!“ Ко је сад’ испануо луд питам се? Лијепо причала жена, ал’ нема ком’!
• Ко је могао вјероват’?
• Они који су повјеровали већином нијесу ође у јами…
• Фала Нефи што сачува душу у себи…
• Видим свјетло окна…
• Далеко је.
• Крвниче Боже што мене нагрди… ако си… нека си, ал’ што ми ђецу узе?
• Има ли кога од Булута да је жив?
• Ја сам, ал’ докле – не знам…
• Која си?
• Боса Тодорова.
• И ђеца ти са тобом?
• Јесу јадној и кукавној мени, Мара, Деса, Славојка… Љубо… Мила и Љубица. Ту ми и Митра, снаја ми за сином. Са њом кукавна јој мајка, ђеца њена, син Стојан и ћерка Милица.
• Мајо, мајчице да л’ ће нас тајо избавит’?
• Ако Бог дâ, да се не сретнемо…
• Куку мени јадна сам ти до Бога милога… умрије ми дијете. Не дише! Тешко мени што ја не црче прва? Миленко, Јоко чујете ли ме?
• Чујем те мајо… – једва чујно прозбори дјевојчица.
• Миленко сине чујеш ли ме? Јоооој пустињооо, руке му к’о лед, ене и он ми умро!
• Сви ћемо…
• Јаооој боли, све ме болиии!
• Мора да боли… мора.
• Господе Боже, има ли те?
• Нема, да има…
• Доста о томе. Има га, мора да га има! Да га нема… ко нам је живот дао?
• Исти онај што је дао и усташама…
• Што нас не побише к’о људе… да нас бар поклаше к’о стоку?
• То могу људи…
• Куку мени јадној до Бога милога, дијете ми не мрда у стомаку.
• Бог да му душу прости, а и нама свима ако ‘оће, ако неће, како ‘оће…
• Бабо, дођи бабо извади ме, молим ти се… к’опред иконом!
• Свети Јоване… моја крсна славо… молим ти се за ђецу моју и од Бога тражи… моли Бога да нам се смилује и да нам да рајско насеље.
• Јоко, сејо слатка… окажи се, преклињем те Богом јединим, ако си жива!
• Цркох жедна, чини ми се да би’ Брегаву попила.
• Како је ‘ладна вода са бунара код Брегаве… све зуби утрну кад’ је пијеш.
• Лижи стење, има која суза влаге.
• Ја Митра, удата за Шарић Видоја, узела сам од јетрве за ђевером, Данице Миланове, сито за брашно, моје пропнуло… не стигох да јој вратим…
• Да Бог дâ, па да им се љуљке на вјетру љуљају!
• Не куни и’…
• Што? Да се о њи’ не огријешим можда?
• Проклети су и без наши’ клетви…
• Само кад’ Зора престаде да кука, јечала је цијела јама.
• Престала је јадна да дише, неће ти више сметат’…
• Куку мене, зар да се ође огријешим? Бог да јој душу прости, смиловао јој се.
• Свети Никола, моли се за нас грешне и убоге…
• Жене, поломљене ми обје руке, не могу да и’ помјерим. Ако нека може да се прекрсти, нека се прекрсти и за мене, нека намени за мене и ђецу моју. Нека рекне, макар и у себи: „Бог да опрости све гријехе, знане и незнане Драгињи Ћирић и да прости душе ђеци њеној Јовану, Спасоју, Спасенији, Василију и Јелици.
• Јоооој, не вуци ме више за Бога милога! О људи моји, ко је ово што бобоња, вуче ме за ногу, а боли ме к’о да ме ножевима пара… Изгледа да је несретница језик прегризла, ништа је не разумијем, само кркља и мумла…
• Ако нека од вас помене Бога, нека му помоћ за мене не тражи! Не треба ми од њега ништа! Е!
• Немој мајко, гријех је…
• Ти сна’о док презиме Медана носиш, да пазиш шта о Богу причаш!
• Ђецо моја опростите што вас маја не сакри…
• Куку мене, прште ми глава! Ма је л’ то чујем свирак неки ил’ ми пишти у глави?
• Јок, она мала Јелица Симина, дува у свирак… Ђед јој га издељао да га њиме зове, ако је напа’ну вуци.
• Камо среће да нас вуци нападоше…
• Да ли је ноћ, ил’ је свануло?
• Ноћ је… за нас сванути неће.

Биљешка о аутору

Александар Живковић рођен је 1971. године. Аутор је четири изузетна историјска романа – „Небо боје крви“, „Последњи поздрав из Теодосије“, „Обретеније Новаково“ и „Досије Папалукас“.Завршио је Високу техничку школу у Чачку.  Ожењен је, отац је двоје дјеце и деда једном унучету. Живе у Крагујевцу

——-

На завичајном порталу објављено 5. августа 2026. године