(Не)научене лекције Пребиловаца: Док зло неонацизма и повампиреног усташтва поново не закуца

© РТ Балкан / Зоран Шапоњић

На 85. годишњицу покоља у Пребиловцима није више питање како је људско биће то могло да уради људском бићу, није питање ни докле сежу мрачне дубине људског, боље рећи нељудског ума, није питање ни где су корени паклене мржње која се августовских дана 1941. свом силом сручила на недужне, на децу, жене, старце.

На 85. годишњицу Пребиловаца, 31. „Олује“, 80 и неку Јасеновца, док широм Европе и по суседству марширају повампирене силе неонацизма и неофашизма, неоусташтва, питање јесу ли лекције Пребиловаца, Олује, Јасеновца, велебитских јама, једном за свагда научене, и, колико смо ономе што нам данас поново и изнова куца на врата сами допринели.

Лаковерношћу, лакомисленошћу, наивношћу, самопонижавањем, ненаученим, прескоченим историјским лекцијама, пристајањем на заборав, на ћутање…

Колико смо у протеклих 85, 70 или 30 година грехова починили док смо као народ, по други пут, ћутањем и бацањем у јаме заборава, убијали бачене у херцеговачке или велебитске јаме. Док смо се правили да не чујемо крике и јауке из јама, јауке који су се чули до самог краја васионе само их ми нисмо чули, да нас се силоване девојчице из Пребиловаца и њихове муке не тичу.

Како смо крваве ђачке кецеље из школе у Пребиловцима не рукама него ногама гурнули под кревет, у ћошак, мислеће да ће ако их не гледамо наш грех бити мањи, да ћемо тако утишати крике и јауке из јаме Голубинке, да нам се оне неће вратити, поново нам закуцати на врата.

Како је могуће да смо допустили да нам се роде и одрасту генерације и генерације а да не знају за причу о Трипку Ћирићу и његових десеторо деце. О Стани и Слободану од три године, о Јоки, Даринки, Сави, Радојки, Стоји, Славојки, Неђу и Анеглини…

Трипко Ћирић из Пребиловаца у Херцеговини имао је несрећног лета 1941. године десеторо деце. Август те године и усташки покољ у Пребиловцима, јаму Голубинку, није преживело ни једно.

Кад човек оде до Пребиловаца, када у врело августовско поподне уђе у празно, окамењено двориште Трипкове куће од које још стоје камене зидине, оне крај којих су се играли и расли Јока, Даринка, Сава, Радојка, Стоја, Славојка, Неђо, Анеглина, Слободан и Стана, схвати да у том дворишту тишина боље сведочи од свих сведока и очевидаца.

Сведочи, опомиње и оптужује. Јесу ли Јока, Даринка, Сава, Радојка, Стоја, Славојка, Неђо, Анеглина, Стана и Слободан, њихова судбина и њихово страдање заслужили да педесет година у њихово двориште не сврати ни једна ђачка екскурзија, да њихове кости чаме испод бетонске плоче забетониране јаме Голубинке…

Је ли касно да се данас, 85 година касније, прича Пребиловаца изнова и изнова понавља? Да ли је драгоцено време изгубљено, заувек пропуштено, измакло као кад пресак исцури између прстију?

Ако смо људи, ако нам се срца нису скаменила као двориште и зидине Трипкове куће – није.

Да ли је пола века ћутања било доста да се понека лекција научи и утврди – ко ће знати.

Тек, за пар дана иза Илиндана 1941. године у Пребиловцима у покољу заувек су угашене, затрте, нестале 54 куће.

Причу о Пребиловцима причао ми је крај окамењених кућа окамењених Пребиловчана мештанин Ацо Драгићевић. Он је у покољу изгубио двојицу браће по оцу, Мома и Васа који су имали четири и шест година. Његовом оцу Спасоју, Божијом милошћу 1943. родио се син Васо, за њим 1945. Момо, 1947. Ацо, 1952. Љубо.

Причао ми је Ацо, на сокаку испред Трипкове окамењене куће, мушкарци из Пребиловаца почеком августа оне године ноћи су у страху од усташких упада проводили углавном у планини, рачунали су неће комшије њихову децу, жене и старце, за толико макар имају части у људскости у себи. Преварили су се.

Неке раније историјске лекције нису на време научене, нису обнављане, нису схваћене, прихваћене.

Или, можда су Пребиловчани мерили веру и људскост својих комшија према својој вери и људскости? Ко би још веровао да човек, домаћин, људско биће, које има колевку у својој кући, тако нешто може да учини другом људском бићу?

У рано јутро 4. августа село је опкољено, хиљаду и по усташа, међу њима понајвише комшија из суседних хрватских села, упали су кроз засеоке до центра села, почели претресе, прикупљање народа у центру у пристранку око сеоске школе, одмах поред Ацове куће.

Читаво пре и послеподне у школи, око школе, по околним двориштима трајале су страшне и бесловесне, садистичке оргије, нису поштеђене ни девојчице од десетак, дванаест година.

Мара Булут која је божјим чудом жива изашла из школе, један од ретких сведока покоља, причала је, а истина је жива, мало ко је имао да је чује, како је својим очима гледала усташе који су вадили децу из колевки, држећи их за ноге о зид учионице разбијали дечије лобање па их враћали несрећним мајкама.

Причала је само са надом да ће њену причу чуди и дочути, схватити, извући поуке, и о усташи Николи Мерџану који је сатима у школи, пред народом са дружином силовао учитељицу Стану Арнаут а затим је препустио њеним ђацима из Габеле, који су је, у сценама какве ваљда, људски род до тог дана није видео, групно силовали… После су је дотукли и бацили измрцварено тело.

Причала је Мара Булут још о бестијалностима какве људски ум тешко може појмити…

Око подне, иза подне, из села, везане жицом, све у редовима по четворо, крваве и измрцварене, несрећне Србе који су још веровали комшијама и познаницима, мислили да их воде на станицу и да ће их транспортовати ка Србији, повели су уз стално батинање ка Чапљини. Под селом, крај моста на Брегави, близу Чапљине, Пребиловчане су потрпали у камионе и одвезли до житног силоса у суседном селу Тасовчићи. Несрећне жене, девојке, девојчице, дечица још неодвојена од мајчиног млека у силосу ће остати до сутрадан, без хране и без воде, под батинама, док су усташе сваки час упадали, тражили лепше девојке…

Сутрадан, 5. августа, народ је из силоса потеран на железничку станицу у Чапљини, предвече истог дана, у вагонима, у дугој композицији стигли су до села Шурманци.

Жене, децу и старце затворене у овим вагонима чувало је око 300 усташа под командом Андрије Буљана до јутра 6. августа.

У раним јутарњим часовима 6. августа, похватано и преживело становништво Пребиловаца истерано је из вагона, сврстано у колону и потерано уз брдо према селу Шурманцима. Колона је била дуга и предуга, народ подвргнут детаљном претресу, несрећни људи систематски су опљачкани а затим дотерани до јаме „Голубинке“.

Ко је имао среће убијен је успут, метком у чело или у потиљак.

Остали су били принуђени да крај јаме чекају свој ред за смрт, маљ у потиљак или нож испод грла.

Покољ, бацање преживелих у ову јаму, трајао је пуних шест часова од пола осам ујутру до пола два поподне. Према подацима који су утврђени на судском процесу у Мостару иза рата, за то време је у јаму „Голубинку“ бачено 470 Пребиловчана: 237 деце и 233 жене. Касније је утврђено да је тога дана у јаму „Голубинку“бачено више од 500 људи, вероватнo и свих 700.

„Тако су се на јами, ујутро 6. августа окупило стотине домаћина из Међугорја, Бијаковића и Шурманаца и стотине наоружаних злочинаца из Чапљине и околине на челу са замеником логорника Рудом Врдољаком и Андријом Буљаном, а за најмасовнију акцију убијања Срба у Херцеговини у једном дану. Требало је ликвидирати децу и девојке из Пребиловаца, са њиховим мајкама и бакама, њих око 600. Послови су подељени. Једни чувају групу, други стражаре около да ко не побегне, трећи спроводе веће делове групе до на 30 метара од јаме, четврти одатле до руба јаме воде по 5-6 жртава, пети гурају у јаму одраслије или бацају у њу малу децу, шести око јаме прикупљају камење, седми то камење гурају и бацају у јаму за жртвама… Домаћице су код кућа спремале ручак. После толиког „посла“ који је трајао 5-6 сати на сунчаном дану ваљало је почастити и нахранити толику мобу“, стоји у једном од описа покоља.

Сутрадан је злогласни Иван Јовановић звани Црни, један од организатора покоља, у јаму дубоку 66 метара бацио још пар бомби јер су комшијама, чије су куће ближе јами, претходне ноћи сметали крици живих и полуживих жена и деце иза јаме, нису могли на време да заспе, да се наспавају.

Због дубине јаме бомбе су експлодирале раније, па су се крици и јауци преживелих из утробе земље чули још најмање седам дана, реметећи миран сан комшија и њихове деце по околним кућама.

„Српске су се погасиле свијеће, упалит се никад више неће“, певало се тих дана по комшијским, усташким кућама око Пребиловаца.

Пар месеци касније, мостарско-дувањски бискуп Алојзије Мишић, који се, иначе, није противио присилном покрштавању Срба, написао је писмо Бискупској конференцији римокатоличке цркве у Загребу..

„Људе се хватало ко звериње. Клало, убијало, живе у понор бацало. Женске, мајке с децом, одрасле девојке, децу женску и мушку су бацали у јаме. Поджупан у Мостару господин Баљић, јавно изговара, ко чиновник мора би да шути не да телали, да је у Љубињу само у једну јаму 700 православаца бачено. Од Мостара до Чапљине одвезла је железница шест пуних вагона жена, мајки и девојака, деце испод десет година до станице Шурманци, где су извагонирани, одведени у брда, живе матере с децом бацали у дубоке пропунте. Све је стрмоглављено и убијено. У жупи Клепци из околних села Н. Н. 3.700 православаца је убијено. Јадници, били су мирни. Даље не набрајам. Предалеко бих отишао“, написао је бискуп.

Тек 16 година касније, 1957. пред веће Окружног суда у Мостару изведено је само 14 од најмање 150 усташа који су учествовали у покољу. Један од поротника био је Јозо Јелчић који је 1941. године насељавао усташке породице у празне српске куће у Пребиловцима. Иван Јовановић Црни који се 1945. прикључио партизанима а затим се до 1956. крио око Суботице осуђен је на смрт и погубљен 1958. године. Још петорица усташа добили су смртне казне, главни организатор покоља, Лудвиг Јовановић, брат Црног, добио је седам година.

Наредбом власти СФРЈ, пар година по „суђењу“ у Мостару, већина јама по Херцеговини, укључујући и Голубинку, забетонирана је.

До Другог светског рата Пребиловци су имали преко 1000 становника, рат је преживело само 172.

Кад су се уочи Никољдана 1941. мештани поново окупили у селу, неко је на слави запевао:

„Мене сеја са дна јаме звала, мили брале…“

„Митар Шарић написао је причу о томе. Петорица јединица који су преживели покољ окупили се у кући на врх села, кад су чули песму, сишли до Булут махале, свеће палили на кундаку пушке“, сведочио ми је пре коју годину у Пребиловцима Ацо Драгићевић.

„Kад су педесетих година у школи прозивали децу, истовремено су прозивали и живе, рођене од 1942. па надаље и мртве дечаке и девојчице побијене 1941. Једно одељење у учионици, друго у јами. Деци која су се рађала домаћини давали имена својих побијених синова и ћерки. Потомке добијали људи у позним педесетим, шездесето, понекад и са 70 година. Пуста борба за опстанак, да семе не затре“, речи су Аца Драгићевића.

Деценијама иза рата масакр Срба у Пребиловцима био је због „светле будућности“ заборављен, гурнут у страну. О томе се није причало.

Од јесени 1990. године спелеолошка организација „Зелена брда“ почела је да из крашких јама на подручју доње Неретве вади посмртне остатке Срба страдалих од усташа у Другом светском рату. Из јаме Голубњача извадили су остатке више од 1.000 жртава, из јаме на Бивољем брду остатке још око 1.000 мученика.

Кости су вађене из седам јама: Голубинке, јаме крај села Шурманци, јаме на Бивољем брду, Видоње крај Житомислића, из две јаме крај Хутова и Горње и Доње Кукавуше.

После ексхумације из јама, 1991. године, мошти мученика пребиловачких пренете су у Спомен костурницу у селу, да ту нађу мира. Мира за мошти мученичке није, међутим, било.

Почетком рата деведестих, све куће у Пребиловцима миниране су и спаљене, порушене, спомен-костурница са моштима 4.000 Срба повађених из јама минирана је, на месту костурнице направљено је велико сметлиште… Име Ивана Јовановића Црног стављено је, уз имена 1.600 усташа, на споменик у центру Чаљине посвећен погинулим за „хрватску слободу“.

Јуна 1992. године, који дан пре него што је костурница у селу минирана, из Пребиловаца, преко брда па долином Брегаве ка Љубињу, Гацку, Билећи, народ је из Пребиловаца, околних села, поново је кренуо у избеглиштво. Нису сачекали комшије, они старији сетили су су 1941.

У цркви у Пребиловцима која је обновљена после минирања 1992. похрањен је тек мали део моштију мученика побијених августовских дана 1941. у Пребиловцима.