Свирачи из Загреба

УМЕСТО УВОДА

Српски књижевник Зарија Д. Вукићевић, који је прешао албанску Голготу, почео је да објављује још као гимназијалац, а после рата је објављивао под паском режима, јер је био у државној служби Краљевине Југославије, и сматран је за „реакционара“. Недавно је из оставштине објављена његова књига о пучу од 27. марта 1941. Пуна занимљивих сведочанастава, она, између осталог, има и белешку о хрватском вајару Антуну Аугустинчићу, који је, слично Ивану Мештровићу, чији је ученик био, пре рата уметнички служио монархији, постао члан Југославенске академије знаности и умјетности и имао титулу првог државног кипара. У рату је прво урадио бисту Анте Павелића, па је онда, 1943, отишао код Броза, и постао његов лични вајар.

Белешка је драгоцена јер се види какво је било понашање хрватске елите у доба када су Срби устали против Хитлера. Вукићевићев добар познаник, хрватски новинар Соколић, пита свог саговорника да ли су Срби заиста луди кад су се дигли против Немаца, а затим препоручује Аугустинчића – да се реши његово питање: урадио је споменик пољском вођи, маршалу Пилсудском, пољска држава му није платила, па, ако нешто може преко југословенског двора, да не остане без хонорара. Вукићевић је запањен таквим аутистичним понашањем – Немци су окупирали Пољску, о чему ови причају? Али, то су Хрвати. И Србин их одводи министру Радоју Кнежевићу, једном од вођа пучиста, да би овај „помогао“ хрватском вајару, кога се не тиче што се светови руше – битне су његове паре.

Овај медаљон изврсно показује различите психологије Срба и Хрвата, као и чињеницу да се Југославија, која је почивала на вулканским противречјима, није могла одржати.

( ПРИРЕДИО ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ )

…………………………………………………

Међу првим пријатељима из Загреба који су ме посетили после 27. марта био је др Бранко Соколић, бивши председник Југословенског новинарског удружења и шеф Централног пресбироа у Загребу. Др Соколић се на нашу молбу прихватио тог положаја после споразума Цветковић-Мачек и сарађивао са Београдом, на обострано задовољство.

– Каква је ситуација тамо код вас?! – било је једно од мојих првих питања.

– Општа констернација! – гласио је његов одговор. – Не знамо ни сами шта да мислимо.

– Хоће ли Мачек доћи у Београд?

– Немам појма. Он врши консултовања и вероватно чека да види како ће се ситуација развијати. А шта ви овде у Београду очекујете?

– Не знам, драги мој Бранко. Мени се чини да све ово што нова влада предузима представља млаћење празне сламе. Верујем да ће нас Хитлер добро лупити по глави. Нас Србе и Цигане, Бранко.

– Па шта вам је ког ђавола требало да правите 27. март?!

– Да спасемо, по Черчилу, своју душу!

– А по теби?!

– Да се оперемо од фашистичке прљавштине и да Србе вратимо старим савезницима, који ће по мом мишљењу добити и овај рат.

– Ви сте Срби „луђаци“?!

– Да, Бранко. Од лудила до генијалности само је један корак. Суђено нам је да и овога пута учинимо тај трагичан корак.

Др Соколић ме је зачуђено гледао.

– Јеси ли ти узео учешћа у завери?! – упитао ме са извесним страхопоштовањем.

– Нисам, мој Бранко. Ти знаш да су мени такве ствари туђе, па чак и глупе! Ја немам дара ни за какву политику, ни за какву партију; немам ни укуса за политичаре или државнике! То су у већини медиокритети који најчешће дрогирају глупе народне масе, као што каубојски филмови одушевљавају младеж.

– Али мораш признати да те је одушевио 27. март! Као неки дубоки метафизички проблем.

– Јесте, Бранко! Био је то незабораван дан! Тајанствен! Симболичан! Тотално слободан! Најлепши дан откако је створена Југославија! Жао ми је што ниси био овде, да и ти то осетиш и проживиш!

Др Соколић ме је гледао уплаканим очима. Иако смо били пријатељи, добри пријатељи и сарадници, ипак нисам могао а да не осетим по његовом држању и по његовим питањима да нас двојица не припадамо истој држави и истом народу. Он је стајао по страни и гледао искоса, иза некаквог плота, или кроз некакав плот, као да нам није заједничка судбина и као да ми глупо идемо погрешним путем, а они су једино изабрали прави и мудар пут у будућност… Осећао сам исто тако да ми је у себи чинио прекор:

– Како сте могли да правите 27. март без нас, Хрвата?!

А био је свестан, луцидно свестан, да Хрвати никад не би пристали да праве 27. март заједно са Србима. То не лежи у њиховој психи. Ни у традицији да обарају владе, врше државне преврате, убијају своје вождове, кнезове и краљеве! Па не само да је др Соколић био свестан ове чињенице, већ није могао ни да сакрије у потпуности своје дивљење према нашој хајдучкој српској раси. Прекори су долазили чим су Хрвати улазили у његове мождане ћелије испуњене вековним наслагама једне велике царевине и црне интернационале! То наслеђе је тешко притискало многе Хрвате!

Још прилично дуго смо разговарали о новонасталој ситуацији и о мутним изгледима сутрашњице, кад ми на крају др Соколић постави ово питање:

– Познајеш ли вајара Августинчића?

– По чувењу – да. Лично – не.

– И он је дошао са мном из Загреба и желео би да му Радоје Кнежевић и ти помогнете у једној ствари.

– О чему се ради?

– Знаш, он је изградио споменик маршала Пилсудског у Варшави, па су му Пољаци остали дужни око милион злота. Па, ако би се могло некако интервенисати и наплатити…

Мени се окрете канцеларија.

– Па тамо су Немци, мој Бранко! Мислиш да они маре за маршала Пилсудског?! Варшава је опустошена и Пољаци преживљавају тешке дане.

– Знамо ми све то. Али ако се ова ситуација смири и поново успоставимо нормалне односе са Немачким Рајхом, Немци – како су кулантни и експедитивни – наћи ће пута и начина да се тај дуг Августинчићу ликвидира. Твој министар може то да сврши ако хоће. Треба само кренути.

– Како да кренемо, Бранко?

– Овако. Ја ћу са Августинчићем доћи данас поподне; упознаћу те са њим, а он ће ти испричати целу ствар. А ти дотле удеси да министар двора прими Августинчића и поразговара са њим. Гледај да и њега заинтересујеш за ову ствар која се може повољно решити преко нашег министарства спољних послова.

– Добро, Бранко, учинићу све што могу!

Ово сам рекао, а у себи сам се крстио и левом и десном, од чуда невиђена!

– Па где живе ови људи и чиме се заносе у овим судбинским тренуцима не само за нас, већ и по цео свет?! Како је могла оваква мисао да им падне на памет после 27. марта и после пропасти Пољске?! Зар су због тога дошли из Загреба – кад је над судбином целога народа лебдела трагедија чије се последице нису могле сагледати?! Један је био новинар, добар, интелектуалан новинар! Други – уметник, велики уметник чија је слава прешла границе наше земље! Зар као такви нису имали укуса, слуха, њуха, осећања за меру, за могуће и немогуће; обичне људске свести да то није погодан тренутак за такве ствари, да се на погребу не пева а на свадби не кука?! Где су они живели у овим данима!! И чему су се надали!

Овако штогод у животу нисам имао прилике да доживим! Као ђак-добровољац учествовавао сам у Првом светском рату, прешао Албанију са српском војском, бежао на морима од немачких сумарена на путу у Француску, школовао се годинама у Енглеској, двадесет година провео у Југославији и у многим земљама Европе – али овако чудо нисам доживео! Некакав јаросни револт будио се у мени и нагонио ме да све дубље осећам да је ово наше доба и јадна земља не само на ивици физичког банкротства, већ и моралног. Осећао сам и потиштеност у односу на самог себе!

– Зар немаш храбрости, старе добре људске храбрости да све ове шпекуланте и жицароше најуриш дођавола у овим тренуцима! Баш са овог места, отворено, чак револуционарно, нога у стражњицу – кад већ нога не може да досегне до њихових буђавих и покварених мозгова! Зашто мораш да будеш на тој дипломатској висини, са старим предрасудама о такту, тону, о хладнокрвности, углађеном маниру… кад све ово можда за који дан има да се стрмоглави у понор без дна?! Баш си глуп! И горе од тога – смешан!

Био сам узнемирен и кад сам о томе хладно реферисао новоме министру двора Радоју Кнежевићу.

– Па је ли он луд?! – питао ме је министар.

– Луд није! – одговорио сам мирно.

– Онда шта је?! – питао је зачуђено министар.

– Промућуран дегустатор!

– Дегустатор?! – зачуди се министар.

– Проба сваку власт, сваку нову власт, па колико упали! Има много таквих, мој Рако. И они газе преко лешева! Ништа им свето није! Грамзиви до апсурда!

– Нема од тога ништа! – на крају ми је рекао нови министар. – То им реци отворено. Имам ја преча посла.

– Ја ћу примити Августинчића данас поподне и разговараћу са њим о том његовом споменику Пилсудском. Са њим ће доћи и др Соколић. Али он жели тебе да види и тебе да замоли за ту ствар. Ја нисам важан.

– А зашто није молио Мачека, док је овај био потпредседник краљевске владе?!

– Какав Мачек, Рако?! За те хрватске интелектуалце и уметнике Радић и Мачек представљају сељачко зеље које смо ми глупи Србијанци својим несхватањем Хрвата избацили на површину, а које они са свога глембајевског пиједестала презиру, иако огромне хрватске масе иду за њима! Знаш ти то врло добро. Та велика господа знају да су једино Србијанци у стању да такве глупости чине за браћу Хрвате!

– Е, овога пута превариће се! – изјави мало зловољно Радоје Кнежевић.

Неколико тренутака смо обојица ћутали. Онда сам ја први проговорио.

– Знаш, Рако, требало би да примиш Августинчића. Из много разлога. Хрват је. Чувени вајар. Дошао је само због тога у Београд и не можеш му рећи да није при чистој свести.

– Не мораш му ништа рећи! Ти можеш све то свршити уместо мене.

– Могу! Али кога је довео др Соколић, мој пријатељ, који зна да смо нас двојица добри пријатељи помоћу којих Августинчић треба да дође до неисплаћеног хонорара. То су два културна Хрвата и нас двојица, ма како да се осећамо као професори, морамо да будемо на висини volens nolens министра Двора и начелника Канцеларије Његовог Височанства Краља!

Нови министар двора се насмеја.

– Добро, соколе мој! Кад ти кажеш, примићу га у пуном сјају дворског церемонијала.

У шест сати ми је др Соколић представио вајара Антуна Августинчића. Углађен господин, маркантних црта, помало неповерљивог језуитског погледа. Да је био мало виши, можда би бољи утисак остављао.

Посадили смо се у дворске фотеље и уз кафу испричао ми је целу историју израде и подизања споменика маршалу Пилсудском у Варшави. И колико му је пољска влада остала дужна, поред свих његових ургенција. Више од пола сата смо о томе разговарали и онда ми је министар по Петронију поручио да очекује господина Августинчића. Ја сам га одвео министру, представио и вратио се у своју канцеларију др Соколићу. Око двадесет минута смо провели у разговору о политичкој ситуацији, о Мачеку и хрватским министрима у влади, о смењивању Предрага Милојевића и свему што се догађало претходна три дана.

У таквом разговору нас је затекао вајар Августинчић. На лицу му је сијао задовољан осмех.

Министар је добро одиграо своју улогу – била је прва моја мисао коју је прекинуо Петроније, лакеј:

– Господине начелниче, зове Вас господин министар.

– Извин’те, одмах ћу се вратити.

Министар ме је дочекао.

– Стварно није при чистој свести! Он као да је пао с Марса! Господе Боже!

– Он је врло задовољан, Рако! Држао си се одлично. Сад можемо да продужимо ту комедију.

– На шта мислиш?!

– Пошто је прошло седам, могли бисмо сви заједно на вечеру. Министар двора у његовом ресторану! А ова два брата Хрвата биће на седмом небу! Дворски пакард, униформисани дворски шофер! Скида дворску капу кад улазимо и излазимо из дворског аутомобила! То ће за њих вредети више од свега.

– Ти то озбиљно предлажеш?!

– Озбиљно, Рако!

– Добро. Идемо.

За пола минута био сам у својој канцеларији.

– Господо, господину министру двора биће велико задовољство да му будете гости на вечери. Дворска кола нас чекају напољу.

Браћа Хрвати били су забезекнути!

За пет-шест декоративних минута био сам у ресторану „Гинић“. Био је пун као кошница и сви су погледи били упућени у Радоја Кнежевића, новог министра Двора, једног од главних завереника у преврату од 27. марта. То је био његов први демократски наступ на јавном месту. Док је Љуба Греј, кафеџија, сав отмен и достојанствен, лордовски смештао необичног госта и његове пријатеље, већ сам неколицини радозналих пријатеља саопштио, а они целој кавани, да су гости на вечери чувени хрватски вајар Антун Августинчић и познати новинар из Загреба др Бранко Соколић, они су се осећали у свом елементу. Били су презадовољни и поред мутне политичке ситуације која је прилично лебдела над нашом Југославијом. Изгледа да то нису видели нити је то постојало у њиховој свести, Њих двојица су задовољно свршили свој посао и у јавности се показали у друштву министра двора Његовог Височанства Краља, а у познати боемски ресторан довезли су се дворским колима. Дворски шофер им се дубоко клањао са скинутом дворском капом.

Тај дворски шофер, Лаза Лужанин био је мој добар пријатељ. Возио је маршала Димитријевића, генерала, док је краљ Александар био жив, а после маршала Бошка Чолак-Антића. Многе часове смо провели заједно. Свуда где смо били: у Тополи, на Бледу, на Бохињу, свуда по Словенији, свуда по Београду и околини!

Кад смо изашли из кола, и пре но што смо ушли у ресторан „Гинић“, Радоје Кнежевић је направио прву професорско-демократску грешку. Рекао је Лази шоферу:

– Ви сад вратите кола у гаражу и идите кући да се одморите. Више нам нисте потребни.

Лазо је послушао, али му није ишло у главу да пре осам иде у кревет! Желео је и он да вечера у ресторану „Гинић“, негде у дискретном углу, по свом ћефу, и да ужива у овом боемском свету песника, сликара, глумаца, новинара. Питаће га жена да није болестан, кад тако рано долази кући. Па забога, он је био дворски шофер!

Ја лично био сам незадовољан због Августинчића и Соколића. Хтео сам да их у дворским колима отпратим до њиховог хотела, јер сам знао шта ће то значити за њих вечерас, сутра и прекосутра. Нажалост, мораће од „Гинића“ пешице до свог хотела!

Вечера је била изврсна. Љуба Греј је био мајстор над мајсторима. Заслужује да буде сахрањен у Пантеону. Радоје Кнежевић је био гладан и са апетитом је јео, у живом разговору са Августинчићем. Неколико интимних пријатеља међу боемима и политичким људима стално су ми давали знаке да им приђем.

– Зашто су дошла ова два Хрвата?!

– Мачек их шаље Радоју Кнежевићу као главном пучисти и члану Демократског Главног одбора да са њим утаначи споразум. Неће са генералима и старим министрима. Краљ, Мачек, Радоје Кнежевић, то је суштина новог споразума.

За трен ока, најповерљивије, цео „Гинић“ је знао за овај споразум – сем Радоја Кнежевића, Августинчића и др Соколића. Већ су неки политичари почели да прилазе да се поздраве са Радојем Кнежевићем, да му честитају и поласкају на државничкој мудрости, удварајући се и Августинчићу и др Соколићу, а мене су дискретно и поверљиво питали могу ли сутра доћи у Краљеву канцеларију на разговор.

– Жицароши! – смејао сам се у себи и пио мало више, да замутим бистре воде свога очајања и трезвена размишљања о vanitas vanitatum-у ( таштини над таштинама)!

Негде око поноћи дигли смо се од стола. Чинило ми се да нико пре нас није изашао из каване. Многи су устали и руковали се са новим министром Двора, па и са свима нама осталима. Када смо већ били на тротоару очекивао сам, онако уморан, да ћемо се сви испоздрављати и пожелети лаку ноћ једни другима. Међутим, Августинчић истрча први:

– Да испратимо господина министра кући…

Дошло ми је да га треснем по оној вајарској главици! Уместо свега неколико стотина метара до моје куће и блажена сна, терај пешице кроз целу Дечанску улицу, па Александрову до неког мрачног завијутка у Хаџи-Милентијеву улицу, па натраг, пешице, до хотела „Москва“ са браћом Хрватима, и најзад сам до мога стана у Кондиној улици. Више од једног сата у глухо доба ноћи! Сељачки, демократски!

– Полтрони! – беснео сам зловољно.

Изгледа да ништа није било од овог споменика маршала Пилсудског и жеље вајара Августинчића. Трагични догађаји су пребрзо скинули питање са дневног реда.

Али је Антун Августинчић ипак испливао, и то испливао са богатим правим бисерима око врата.

За време тешке немачке окупације у Независној Држави Хрватској израдио је бисту поглавника Анте Павелића, једног од гробара старе Југославије и своје Независне Државе Хрватске.

А у новој Југославији – вајар Августинчић је са страсном идеологијом израдио бисту и статуу маршала Тита!

Свирач из Загреба одсвирао је своје.