Јован Лакићевић: „Бога се не боје, људи се не стиде“!

Пишући о српско-хрватским односима, односно о беспримјерним хрватским злочинима над Србима којима се крај не назире, у једној прилици поменуо сам натпис из Магдебурга, на тамошњој катедрали: „Сачувај нас Боже куге, глади и Хрвата“!

Настао је у току 30-тогодишњег рата између католика и протестаната у Средњој Европи.
Регент Александар, стварајући Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца, изгледа да о овом натпису-поруци није имао појма! Нити је знао у шта се упушта, када је одбио да прихвати краћи рапорт војводе Живојина Мишића, након пробоја Солунског фронта и ослобођења српских крајева.
Војвода Мишић је, као регентов изасланик, имао обавезу да испита расположење хрватског живља поводом масонске идеје о уједињењу Срба, Хрвата и Словенаца. Рапорт се завршавао јасним упозорењем:

„Надам се, Господару, да нећеш, не дао Бог, са том бјелосвјетском фукаром да правиш државу…“ Остало знамо. Није непознато да су му управо Хрвати (усташе), заједно са ВМРО, и уз благослов Хитлера и Мусолинија, организовали убиство 1934. у Марсеју…
Мени је, од записа из Магдебургам много ближа порука пјесника и дипломате Јована Дучића, у којој је коришћена народна умотворина у категоризацији Хрвата: „Хрвати су најхрабрији народ на свијету: Бога се не боје, људи се не стиде!“
Морам да признам да сам из Дучићеве књиге „Вјерујем у Бога и у Српство“ више научио о српско-хрватским односима, него из седам књига академика и загребачког историчара, Б. Кризмана(Јевреја) о Павелићу и усташама!
Књигу ми је поклонио творац Српске, др Радован Караџић, након Митинга помирења (петокраке и кокарде) у Невесињу 1990. године, када нас је за софром упознао његов пријатељ и будући сенатор Републике Српске, једини из Црне Горе, мој брат и кум Момир Миров Војводић, који је у тој прилици говорио као потпредсједник Народне странке Црне Горе.
Тада сам на митингу, уз присуство 40 хиљада људи, на температури од 40 степени, учествовао у својству српског гуслара са Бошком Вујачићем и Славком Алексићем.
У Дучићевој књизи нашао сам нешто чега нема у дјелима српских историчара новијег времена. Нашао сам странице записа о стравичном хрватском погрому над Србима након атентата на престолонаследника Франца Фердинанда за Видовдан у Сарајеву, 1914 године.
Тада су, док се у Бечу, мање-више јавно, славило убиство најомраженијег бечког пара, престолонаследника и његове супруге, Чехиње Софије, и као повода Бечу и Берлину за дуже припремани поход за сатирање Срба и Србије, у слугерањској хрватској провинцији, укључујући и хрватска насеља у Херцеговини, започели су масовни хрватски злочини над Србима. Рушене су и паљене српске радње и дућани, све до банака и српских предузећа, а њихови власници су немилице побијени!
Никад и нигдје није обзнањено колико је тада у „хрватској освети“ побијено Срба .
Много касније ће се сазнати да је на просторима данашње Хрварске и БИХ у десетинама логора за Србе, у вријеме Првог Векиког рата, било заточено више од 300.000 Срба, од којих је побијена половина – 150 хиљада!

У овој дигресији додаћу само нешто што може бити занимљиво будућим историјским истраживачима. На суђењу за атентат, у Бечу, Гаврило Принцип се изјаснио као „Србин, Мојсијеве вјере“
Занимљиво је да је прије и у вријеме атентата у Сарајеву боравио „свјетски револуционар број „!“, Лав Троцки, Хазар такође Мојсијеве вјере, који се тамо нашао у својству дописника прашке „Газете“ (!) Није него…
Није ми намјера да у овој преопширној дигресији сугеришем било какве поправке у већ утврђеним „историјским истинама“ Не могу, међутим, да прећутим асоцијацију, која и предуго траје. Рецимо, у атентату на предсједника САД, Р. Кенедија било је ангажовано више пуцача, али међу њима, засигурно, није био онај који је проглашен за атентатора, Ли Харви Освалд!
У атентату на премијера Србије, мету су погодила два метка, различитог калибра, испаљена са двије супротне стране,али ни један није био испаљен од слабовидог „снајперисте“ српског часног ратника,Звездана Јовановића,који након безочног монтираног суђења већ више од 20 година невин чами у српском затвору.
Не могу у овој прилици да не кажем да је атентатор Принцип, када се годину дана раније јавио као добровољац у одред чудесног мајора Воје Танкосића, био одбијен „због крхке грађе“. Уз то иде и питање на које неће бити одговора: Да ли је Гаврило приликом пуцњаве у Сарајеву, можда имао „помоћника“? Ту, наравно, не мислим на Неђа Чабриновића, чија је претходно бачена бомба на ауто Фердинанда остала без учинка…!
Од споменутог погрома Срба након Сарајевског атентата је прошло је више од сто година до данас када нас је неочекивано и запањујуће повампирење усташтва поново дигло на ноге, с питањем: па зар је то могуће? Па није. Да би се нешто повампирило, требало би да се претходно упокоји. А то се са усташтвом уопште није десило – оно никад није напуштало Хрватску! Најновија генерација хрватске усташке младежи, уз присуство назови пјевача-усташког паролаша Томпсона, Перковића, са добро знаним српским коријенима, из Чавоглаве, изгледа да је спремна на још једно поклање Срба ,овога пута у Србији .Очито је да они немају појма о томе шта су њихови усташки претци радили Србима и колико је Срба звјерски побијено у 26 хрватских нацистичких конц. логора у току Другог свјетског рата. Ја ћу им помоћи: Милион и 130 хиљада!( Др Србољуб Живановић.)
Ту денацификација никад није ни привирила!
Последња „лицитација“, изведена у Хрватском сабору прије неколико мјесеци „утврдила“ је да је у Јасеновцу страдало 7,5 хиљада Срба. Дакле, за хиљаду мање од измишљеног броја муслимана у Сребреници !
Тужне и биједне рачунџије! Зар заиста мислите да ће овај најмонструознији злочин према јадном, српском народу, кога су Броз и његова дружина деценијама крили и заташкавали, бити заборављен и прећутан?
Генијални антисрпски зликовац, “ Броз“, са позајмљеним, односно преузетим идентитетом Јошке Броза из Кумровца,понављача првог разреда ош.( на контра обавештајном курсу Аустроугарске у Печују 1912 г.), постарао се за вријеме свог злочиначког живота, све у име „очувања братства и јединства,“ да се хиљаде стравичних српских стратишта означе на скромним споменицима као мјеста гдје су страдале „жртве фашистичког терора“. Чијег фашизма и терора?
Фашизам је као национални покрет (упаковано снопље прућа) до смакнућа Мусолинија, боравио у Италији, а потом у Шпанији, након пораза „шпанске Репубике“ 1936. , све до седамдесетих година минулог вијека, под генералом Франком.
Хитлеров нацизам подразумијева физичко уништење нација које нијесу аријевске.
У току потоњег вјерског и братоубилачког рата у покојној нам Југи, који нам је стигао из САДа по пројекту З. Бжежинског, потомци српских џелата су се одважили да уз помоћ пензионисаних америчких генерала, у злочиначким акцијама „Бљесак“ и „Олуја“ спроведу „завјет“ А. Старчевића о протјеривању Срба из Хрватске.
Подсјетићу, узгред, да је приликом пописа из 1838. године, на територији данашње Хрватске, живјело два милиона и шесто хиљада Срба и 800 хиљада Хрвата. Данас тамо нема ни три посто Срба.
Наивно смо, браћо Срби, мислили да ће хрватске неоусташе, стати. Ових дана видимо да нијесу. И опет се чудимо – зашто и због чега. Зато што им је двојац Цветковић-Мачек у августу 1939. поклонио и подручје Срема (тзв. Хрватску бановину),а Ђидо, 1945. додао и Барању!
Потомци крвожедних усташа, претворени у обожаваоце српског унука Томпсона из Чавоглаве, у савезу са освједоченим српским непријатељима из Тиране и Приштине, рачунају да ће се домоћи и Срема, у коме су, по злочинима, оставили најцрње трагове 1914.године. Хоће ли? ( Ту је аустроугарски наредник а касније Маршал Југославије Је Бе Тито зарадио ону медаљу за храброст коју у Бечу никад није подигао !)
Можда је прилика да направимо неколико подсјећања на жртве које су нам највећи српски крвници, наша разбраћа Хрвати, у трагању за сопственим идентитетом, направили у минулом вијеку.
Драга наша и најближа разбраћо Хрвати, много сте нас задужили! О томе, да поновим још једном захваљујући Брозовој монструозној подвали „о очувању братства и јединства“, најновије генерације младих Хрвата – немају појма. Иначе, можда би се сјетили оне заједничке пословице – „крчаг иде на воду док се не разбије!“
Да се сам не бих мучио, тражећи заједнички именитељ хрватске нације, цитираћу једног од хрватских културних и политичких дјелатника, с краја деветнаестог „стољећа“, историчара „хрватске књижевности“, Ивана Кукуљевића, у Хрватском сабору у Загребу. (Тада је Хрватска, заједно са Далмацијом и Славонијом, била једна од аустроугарских провинција):
„Ми смо Хрвати – мало Латини, мало Њемци, мало Мађари, мало Словени… дакле, укупно – ништа!“ Том накоту без коријена не би требало, на овај исказ ништа додавати. Мени је, ипак, најближи онај афоризам Брана Црнчевића: „ Хрват није нација, то је – дијагноза!“
(Зна се да је у трагању за идентитетом, негдје прије разбијања и распада Југе, једна хрватска експедиција стигла до Персије, данашњег Ирана. Када су их домаћини, ваљда из покрајине Медија, увели у тамошње куће, прво што су видјели биле су гусле и опанци шиљкани! Суочени са тим открићем, побјегли су главом без обзира из земље аријеваца. )
Мање се зна да је хрватску нацију формирао Ватикан 1828. године уз помоћ Аустроугарске. То су Енглези урадили са формирањем Албанске државе и нације 1913, у вријеме опсаде Скадра, негдашње Троје. У оба случаја пројектовани су трајни непријатељи српског православног корпуса, са чијим смо, „тројним пактом“ суочени управо ових дана.
За мене је овај најновији антисрпски савез наговјештај пријема тзв. Косова у састав Велике Албаније, под окриљем НАТО алијансе, при чему неће бити неопходни српски аутограми! (О томе сам на Инфорсу писао прије двије године).